(Ne)postojeće dileme

Od pre 150 godina može se posmatrati zanimljiv sistem prisvajanja tuđih vrednosti. Faggioni, deda Vlaha Bukovca, bio je vlasnik talijanskog broda, skrasio se u Cavtatu gde se oženio lokalnom devojkom, a njegov sin Srpkinjom katolkinjom – u ono doba Srbi katolici nisu bili zabranjeni – Marijom Perić, iz kojeg braka se rodi 1855. slavni slikar srpskokatoličkog identiteta. Da se to prikrije, izvesni Božo Lovrić, redaktor Bukovčevih memoara izdatih u Zagrebu 1918. “i to latinicom”, kako kaže Marko Car ukazujući da je slikar tražio da se knjiga izda na ćirilskom pismu, potpuno preradi knjigu da je autor nije mogao prepoznati. Bukovac, portretista Obrenovića, donese rukopis u Beograd i preda ga SKZ koja ga objavi 1925. pa tako skandal oko falsifikovanja njegovih memoara izbije na svetlost dana. I u Zagrebu i u Beogradu stvar bude zaboravljena: tamo prinudno, u ime daljih hrvaćenja – gledajmo šta se tamo radi sa Nikolom Teslom i Ivom Andrićem – a ovde, što bi se reklo, Bog nas takve dao.

Na drugoj krajnosti intelektualnih moći NIN je svoga čitaoca darivao biserom. Kao što nam polulažne – poluistinite enciklopedije iz Zagreba pričaju o Vlahu Bukovcu, Matvejević – koji se prošle decenije predstavljao kao partizanski borac od svoje 13. godine – iznosi nam neuporediva poređenja o Nušiću, Popoviću, Radičeviću, Popi i ne znam o kome još.

Ono što nam je na dva polustupca rekao Matvejević je dodir svetova i planeta, kobajagi dijalog, a u stvari, poređenje neuporedivog. Nudi jasan doprinos daljem svojatanju. Opet je reč o majstorstvu koje naše naivno oko ne vidi: kaže da je Andrić kršten kao katolik, tvrdi da su bosanski katolici Hrvati uoči dana kada će, kada bude slobode na Balkanu, ta tema biti proučavana sa iznenađujućim ishodima. Ipak, poluistina je jača od ćutanja o istini koja se kobajagi podrazumeva. Zna Matvejević kako je Andrićev otac ušao u Katoličku crkvu, radi austrijske državne službe, i lepo meri reči. Pravi majstor.

Zoran Krstanović,

novinar, Novi Beograd