O starosti, o smrti

Dok se u dve prethodne drame, čiju je radnju situirala u zapadne zemlje, jednu u Nemačku, drugu u Ameriku, postižući da nas njihova sadržina tek indirektno, ali i u suštinskom smislu tangira, Biljana Srbljanović je građu za komad “Skakavci” uzela iz naše sredine, pri čemu je svoj osoben dramski postupak, u kojem se i potvrđuje i razgrađuje mimetsko načelo, upotrebila za opisivanje onog što karakteriše ljudsku situaciju u modernim, današnjim društvima, uprkos očevidnim razlikama koje među njima postoje.

U “Skakavcima”, ona je – naizgred, pomoću montažne tehnike, donekle pozajmljene i iz filmske dramaturgije, u kojoj oštri prelazi iz jednog prostora u drugi konstituišu u vremensku kompoziciju zbivanja – jedino povezala u formalnu celinu bar četiri samostalne, odvojene drame, često obojene ironijom, ali pokatkad osenčene i prikrivenom nežnošću. Jedna od njih govori o promašenom, neuspelom braku; druga slika različite varijetete surovih odnosa odrasle dece i ostarelih roditelja; treća prikazuje sudbinu ljudi koji žive izvan porodičnog okrilja; a četvrta pokazuje kako u totalitarnim porecima i osobe male lične vrednosti stiču velik društveni ugled uz podršku represivnog aparata države, u saradnji s njenom svemoćnom policijom. Svi ti komadi su unekoliko zaokruženi i dovršeni i zbog toga izgleda da je radnja u “Skakavcima” veoma disperzivna, da se rasipa u prostoru i vremenu.

S druge strane, u “Skakavcima” dejstvuju živi, reljefni, precizno ocrtani karakteri, iznutra utrnuli, a spolja vrlo aktivni i zainteresovani za ovozemaljske stvari. Oni su stavljeni u svakodnevne, ali i prenapregnute situacije, stalno se nalaze pred emocionalnom eksplozijom, koja se, međutim, neprestano odlaže, što u događanja unosi dodatnu dramsku napetost. Iako ta svojstva sugeriraju da je pred nama neka vrsta “klasične” drame, taj zaključak poništava učestvovanje u radnji jedne obične, priproste žene, obema nogama ukopane u stvarnost, koja, međutim, ima natprirodnu sposobnost da nepogrešivo predvidi šta će se ljudima uskoro dogoditi. U osnovi, i prvo, i drugo, i njihova struktura, i njihove stilske karakteristike, mogu da nas navedu na pomisao da su “Skakavci” nekoherentan, mehanički sastavljen komad.

Ali, utisak se iz temelja menja čim uzmemo u obzir teksturu te drame, ono što je pod tim pojmom podrazumevala američka kritika, osobito Šorer, u četrdesetim godinama prošlog veka. Tada uviđamo da Biljana Srbljanović, kad opisuje tipične pojavne oblike ljudske usamljenosti, promašenosti i netrpeljivosti, u suštini uvek govori o raznovrsnim vidovima smrti – o smrti porodice, o smrti egoističnog pojedinca, o smrti prijateljstva u modernom svetu. Posmatran iz tog ugla, njen komad deluje izuzetno koherentno, jer sve njegove komponente, sve formalne celine, svi značajniji dijalozi, pa i sve važnije rečenice pokazuju gledaocu opsednutom kultom mladosti, večnog zdravlja i materijalnog progresa, da je neizbežan dolazak starosti i smrti jedina čovekova budućnost.

Ta slika života je u predstavi Dejana Mijača i omekšana i još surovija. On navodi glumce da u mnoge likove, inače besprekorno odigrane, i u Nadeždu (Isidoru Minić), i u Dadu (Aleksandra Janković), i u Žanu (Jasmina Avramović), i u Ignjatovića (Miodrag Radovanović), i u Simića (Nikola Simić), unesu mnoštvo stereotipnih crta, da ih, ne umanjujući im životnu uverljivost, transformišu, više dve prve nego troje drugih, u komične figure, koje pre svega zabavljaju i uveseljavaju publiku. No, dati s ironične distance, oni liče i na ljudske bube, na insekte pribodene čiodama na kartonsku podlogu zbirke nekog bezosećajnog proučavaoca prirode, što komad čini nemilosrdnijim nego što jeste.

U odnosu na njih, druga grupa likova ima sasvim drukčiju funkciju. Oni ublažavaju sarkastičan pristup ljudima i pojavama, uvode u predstavu visok stepen koncentrisane životnosti, pa i odjek neke prigušene tragedije. To odlikuje glumu i Voje Brajovića, koji, iza Maksove klovnovske maske nagoveštava utišani, prigušeni krik čoveka oko koga se šunja smrt, i Radeta Markovića čiji je Jović onemeo, bespomoćan starac što dolazi pravo s beketovskog bunjišta, i Renate Ulmanski koja Gospođu Petrović prikazuje kao dirljivu staru ženu, i Maše Dakić u ulozi Alegre, opasnog i opakog deteta, koja ciničnim komentarima neumoljivo podseća publiku šta zapravo gleda.

Osim toga, reditelj jednostavno rešava i dva formalna problema s kojima se suočava. On pomoću rotacione bine postiže da se fragmenti života brzo grupišu u koncentrisanu radnju, čija zgusnutost odražava i njen unutrašnji smisao. A predivne autorkine didaskalije, koje kazuju šta se dešava u dušama junaka, šta u svetu oko njih, prenete su na pozornicu uz pomoć izvanredno oblikovane scenografije Jurija Fabrija, sa video-projekcijama u pozadini, jezikom simboličnih slika, prizorima beskrajnosti neba, olujnih noćnih nepogoda, uznemirenih rojeva leptira, zapuštenih gradskih četvrti.

Uspela u svakom pogledu, i s formalnog, i sa suštinskog stanovišta, predstava na kojoj se igraju “Skakavci” krupan je događaj u našem pozorišnom životu, plodonosan je susret dve u njemu trenutno vodeće stvaralačke ličnosti, Biljane Srbljanović, koja je napisala svoju do sada možda najuspeliju dramu, i Dejana Mijača, čiji je opus upotpunjen još jednim studioznim rediteljskim radom.