Trinaesta poruka

Leon Kojen, politički savetnik predsednika Srbije, i Slobodan Samaryić, politički savetnik predsednika Vlade Srbije, zajednički su napisali pismo NIN-u da bi negodovali zbog “neistina Gorana Svilanovića” iznesenih u “opširnom članku Qiljane Smajlović” (NIN broj 2834). Savetnici žestoko osporavaju Svilanovićevu tvrdnju da su predstavnici Kontakt grupe za Kosovo prilikom nedavnog sastanka sa državnim vrhom Srbije i SCG jasno dali do znanja da Kosovo “više neće biti u istoj državi sa Beogradom”.

Za razliku od Gorana Svilanovića, Kojen i Samaryić su imali priliku da prisustvuju beogradskom sastanku svojih šefova sa predstavnicima Kontakt grupe. Zato će njihov zajednički istup u NIN-u biti dragocen čitaocima koji ulažu veliki trud da se koliko-toliko snađu u zamršenom kolopletu diplomatskih i političkih vesti, komentara i poruka o Kosovu. Međunarodni akteri koji odlučuju o sudbini Kosova neretko daju izjave kojima je pre cilj da prikriju, nego da otkriju prave pobude i stvarnu pozadinu svog angažovanja. Utoliko je vrednije svako svedočanstvo iz prve ruke.

K tome, može samo da veseli da su politički savetnici dvojice najodgovornijih političkih lidera u Srbiji našli načina da dosadašnje razmirice ostave po strani i da o budućnosti Kosova govore zajednički, jednim glasom. To pobuđuje nadu da će se iz njihove sloge, i sloge ljudi koje savetuju, iznedriti dobra državna strategija koja će imati čvrstu i široku podršku javnosti, što će valjati u teškim pregovorima o statusu Kosova. U Srbiji nema mnogo onih koji bi, poput Gorana Svilanovića, bili spremni da prihvate nezavisnost Kosova kao razumno rešenje budućeg statusa pokrajine, pa makar i odloženo na deset godina. Zato se mogu razumeti neverica i bes koje prema Svilanoviću proteklih nedelja ispoljavaju ljudi čiji je posao da sačuvaju srpski nacionalni interes na Kosovu.

Uza sve to, mislim da Kojen i Samaryić svojim reagovanjem u NIN-u (“Neistine Gorana Svilanovića”, broj 2835) ipak nisu napravili najbolju uslugu javnosti. Evo i zašto:

Bivši šef YU diplomatije pozvao se u razgovoru za NIN na tačku 13 od ukupno 15 “ključnih poruka” u papiru koji je Kontakt grupa uručila vlastima u Beogradu.

Svilanović tvrdi da u trinaestoj poruci piše da, kada status bude ustanovljen, “Kosovo neće biti podeljeno, niti će biti deo neke druge države ili državne zajednice”. Svilanović ovaj poslednji deo rečenice tumači kao izričito upozorenje da Kosovo neće biti u sastavu nikakve državne zajednice, pa ni državne zajednice Srbija i Crna Gora, i smatra da je to nešto o čemu je državni vrh morao da obavesti javnost u zemlji.

Ako Svilanović ispravno tumači poruku broj 13, onda je to zaista krupan korak u odnosu na ono što je Kontakt grupa do sada bila spremna da naglas kaže o svojim namerama u vezi sa Kosovom. Ako je Svilanović veran tumač 13. poruke, onda je to, da se ne zavaravamo, zaprepašćujući potez Kontakt grupe na našu štetu, i to pre nego što su pregovori i počeli.

Kako da javnost sazna šta je na stvari? Svilanoviću, Kojenu i Samaryiću zajedničko je to da su sva trojica držala u rukama papir Kontakt grupe, i tu su u prednosti u odnosu na čitaoce NIN-a. Kojen i Samaryić, međutim, u reagovanju na “neistine Gorana Svilanovića” ni jednom rečju ne spominju trinaestu poruku o kojoj ovaj govori. Umesto toga, pozivaju se na poruke broj 6, 7 i 8, kojih se Svilanović u razgovoru za NIN nije doticao. Za javnost bi bilo korisnije da su nam tačno rekli šta to Kontakt grupa poručuje u tački 13. Ovako ostavljaju prostora sumnji da, kao i Svilanović, navode one delove papira Kontakt grupe koji im odgovaraju.

Dirljiva je, inače, vera savetnika u reči nemačkog ambasadora u Beogradu koji nas teši da niko, nigde, nema gotovog rešenja za Kosovo, i da će se ono naći na kraju dugih pregovora. Dobro je da nemački ambasador tako govori, ali utisak je da se omča ipak polako steže. Brisel je nedavno izričito isključio povratak na stanje od pre 1999. godine, što se ne može shvatiti drugačije nego kao još jedan korak u pravcu eventualne nezavisnosti Kosova. Srpska strana je u liku Zorana Đinđića svojevremeno tražila ubrzanje rešavanja pitanja Kosova, u nadi da će izdejstvovati podelu Kosova. Dobili smo, sada se čini, ubrzanje bez podele.

Kojen i Samaryić se još ironično osvrću na podršku koju Morton Abramovic i Ričard Holbruk pružaju nezavisnosti Kosova. I ja bih, kao i oni, volela da živim u svetu u kom su Abramovic i Holbruk samo bivši političari koji dokono komentarišu događaje. To, nažalost, nije slučaj, što valjda dokazuje i činjenica da je predsednik Republike Srbije našao vremena da se sastane sa penzionerom i privatnim građaninom Abramovicem kada je ovaj pre kratkog vremena boravio u Beogradu.

A od političara pred kojima je još lepa karijera, Blerov ministar za Evropu je lane u Parlamentu srpski predlog za decentralizaciju Kosova skandalozno izjednačio sa zahtevom Nemačke da joj se “vrate” delovi Čehoslovačke.

Uprkos tome, Kojen i Samaryić sugerišu da je lopta okrugla i da su nam šanse svima iste: u igri su, kažu, “i nezavisnost, koju traže Albanci, i proširena autonomija, koju nudi naš državni vrh, i različiti oblici međunarodnog protektorata, o kakvima se govori na Zapadu”. Bilo bi lepo da je ovo viđenje stvarnosti više od službenog širenja optimizma. Kao građani svi možemo da se protivimo nezavisnosti, ali društvena podela rada je takva da štampa mora da se bori za pravo javnosti da zna. U ovom slučaju, da zna da vodeće sile sveta otvoreno naginju ka nezavisnosti Kosova, a da nijedna zemlja javno ne ustaje protiv te nezavisnosti.

Javnost računa na državni vrh i državne savetnike da nikom ne poklanjaju nacionalnu teritoriju i da se ne odriču prava na Kosovo. Oni, međutim, ne mogu zauzvrat da traže da se javni razgovor o Kosovu odvija u okvirima koje oni odrede.