Beograđani – obučeni falš ili fensi

Prema proceni saradnika Uprave carine Srbije, na našem se tržištu trenutno nalazi najmanje pet miliona proizvoda sa falsifikovanim robnim žigovima čuvenih proizvođača. Najčešće stižu iz Kine, ali se proizvode i falsifikuju i kod nas.

Od oktobra prošle do aprila ove godine srpskoj carini su, uglavnom, strane firme podnele desetak zahteva za zaštitu intelektualne svojine i otad je počelo ozbiljnije da se radi na njenoj zaštiti. Do danas je oduzeto falsifikovane robe u vrednosti od preko milion evra. Robe marke “najk” oduzeto je u vrednosti od 547 000 evra – 17 200 patika, 406 trenerki, 302 duksa, 56 jakni, 1670 pari čarapa i 678 sportskih torbi.

Oduzeto je i falsifikovane robe marke “puma” u vrednosti od 196 000 evra – 3623 para patika, 12 000 trenerki, 300 dukseva, 1600 pari čarapa i 703 sportske torbe. Oduzeto je i 15 000 komada baterija za mobilne telefone “nokia”

- Zakonodavac očekuje da mi robu zaustavljamo sto posto, ali dosta toga ipak prolazi. Na primer, u SAD procenat zaustavljanja robe je oko pet odsto i pored činjenice što imaju 29 000 podnetih zahteva i oko 7500 postupaka zadržavanja robe godišnje. A mi smo od oktobra imali desetak zahteva i 40 zaustavljanja robe. To znači da je broj prekida u odnosu na broj zahteva u SAD oko 30 odsto, a kod nas 450 odsto. Činjenica je da je ovo manja teritorija, a kontrola samim tim lakša, ali postoje razni načini da se roba uvozi u zemlju mada mi maksimalno nastojimo da to sprečimo, kaže za NIN Vladimir Radan, načelnik Odeljenja za zaštitu intelektualne svojine pri republičkoj Upravi carina.

Ukoliko našoj carini nije podnet zvaničan zahtev za zaštitu, njeni službenici nemaju pravo da zadrže robu čak ni kad su sami sigurni da se nesumnjivo radi o falsifikatu. Tako im nalaže zakon. Prema rečima Vladimira Radana, dešavalo se da carinici u jednom kontejneru nađu krivotvorene patike marke “puma”, “najk” i “adidas”. “Puma” i “najk” se na osnovu zahteva uredno oduzimaju, a “adidas” se pusti da uđe u zemlju jer “nemamo koga da obavestimo o tome, a i zahteva za zaštitu nema.”To se događalo nebrojeno puta i tek nakon silnih naših poziva, i ‘adidas’ se konačno zaštitio. Znači, mi njih jurimo, činimo im uslugu, mada nismo obavezni, umesto da to njima bude prevashodni interes.

Ako roba marke ‘la kost’, ‘najk’, ‘puma’, ‘adidas’ stiže iz Turske ili iz Kine, verovatnoća da se radi o falsifikatu je 95 odsto. Jer, velike svetske firme odskora imaju svoje proizvodne pogone i u Kini ili Turskoj zbog jevtine radne snage i ne toliko strogih zakonskih propisa o zaštiti čovekove okoline i socijalnim davanjima. Znači, i 'Najk', i 'Adidas', i 'Puma' i 'La kost' prave svoju robu i u Kini. Roba iz tih fabrika ide direktno u distributivne centre širom sveta koji pripadaju tim nosiocima prava na intelektualnu svojinu. Iz tih centara se distribuiraju dalje. To je procedura. Dakle, nema teorije da originalna roba stigne iz Kine direktno u bilo koju zemlju sveta”, kaže Radan.

“Brate, imam original za tebe” Tržište “originalne” inostrane robe široke potrošnje u centralnom delu Beograda i dalje prilično dobro funkcioniše uprkos brojnim inspekcijama gradskih i opštinskih organa, koje svakodnevno krstare beogradskim bulevarima. Međutim, vreme neradnih prvomajskih praznika na potezu od Zelenog venca do Bulevara kralja Aleksandra ulični prodavci su vrlo dobro iskoristili kako bi zaradili koji dinar. - Evo, brate, imam original “najk” za tebe, koji broj nosiš, samo 50 evra, ekstra ponuda – obratio se jedan od tih prodavaca novinaru NIN-a koji je istraživao šta se sve to originalno prodaje na pomenutim lokacijama. Na pitanje odakle su patike koje prodaje, neimenovani prodavac kaže da mu nešto od robe dolazi iz Italije, nešto iz Turske, ali većina iz Kine, uz uveravanje da nema nikakve sumnje da je reč o originalu. Slično je i sa prodavcima parfema i ženskog rublja, robe koja mahom dominira ovim crnim beogradskim tržištem. Osim toga, mogu se naći i novi mobilni telefoni “nokija”, “samsung”, “soni-erikson” i sva dodatna oprema i – bez izuzetka – svaki od prodavaca će vam reći da je njegova roba originalna. Naizgled, u šta se i novinar NIN-a na licu mesta mogao uveriti, ta roba i deluje autentično originalna i jedinu sumnju u poreklo i kvalitet proizvoda stvara sama cena proizvoda, koja je od 20 do 50 odsto niža od realne, tržišne. U svakom slučaju, posao ovim prodavcima, uprkos svim nevoljama sa lokalnim inspektorima i policijom, cveta, kako i sami kažu, a mušterija prepun Bulevar. U mini-anketi sa građanima koji posećuju ovakve prodajne lokacije vidimo da se ne rukovode mnogo činjenicom da li je roba originalna ili ne, već svojim novčanikom, međutim bilo je i onih koji ne misle tako. - Gledam kvalitet proizvoda koji kupujem i, poučen iskustvom koje imam iz inostranstva, jednostavno poredim ono što sam kupovao tamo sa ovim što kupujem ovde. U svakom slučaju, mnogo više verujem da su original proizvodi oni koji su poreklom sa ovih prostora, jer sam nebrojeno puta bio u prilici da vidim robu koja se izdaje za original, a u stvari mi ne liči na to. Ipak, dogodi se da katkad pazarim i kod ovih ovde – kaže jedan od prolaznika pored divljih tezgi u Bulevaru.

On se čudi što neki generalni distributeri ne razumeju posao carine i ne pokazuju interes za saradnju.”Kad im pošaljemo informaciju o tome da smo zaustavili falsifikovanu robu, oni od nas traže podatke o tome ko još uvozi originalne proizvode iste kompanije. Zamislite, njih ne zanima to što neko uvozi falsifikate nego hoće da znaju ko još uvozi originale, odnosno ko im je konkurencija!”

Radan kaže da je naša carina dužna da u roku od tri dana od zaplene obavesti nosioca intelektualne svojine da je na teritoriju Srbije stigla falsifikovana roba. “A da li možda znate adresu, na primer, tog Sonija Eriksona? Ne znate, ni vi, ni ja. Pa čak i da obavestim ovdašnjeg generalnog distributera, nema svrhe, jer on nema nikakva ovlašćenja u vezi sa zaštitom intelektualne svojine ako nije podnet zvaničan zahtev za njenu zaštitu.”

Kako veoma veliki broj stranih kompanija ni do dana današnjeg nije podneo zahtev za zaštitu svojih znakova i robnih žigova u Srbiji, dilema koja muči njene građane već decenijama – kako prepoznati da li je neki proizvod original ili falsifikat bilo da je reč o prehrambenim, odevnim, kozmetičkim i drugim proizvodima široke potrošnje – danas nije mnogo manja nego juče. Zašto su strane kompanije tako neažurne? “Po svemu sudeći, zato što njih srpsko tržište i ne zanima. Oni i ne znaju gde je Srbija i njih ne zanima tržište od osam miliona stanovnika”, misli Radan.

Jedan od retkih domaćih pravnika koji se bavi zaštitom intelektualne svojine dr Milenko Manigodić pred domaćim sudovima zastupa nekoliko poznatih stranih kompanija u sporovima koje one vode sa firmama iz Srbije, a zbog zloupotrebe njihovih autentičnih robnih žigova, danas popularnije nazvanih brendovi. Na osnovu podataka koje dobija od svojih klijenata, Manigodić tvrdi da se na našem tržištu trenutno nalazi veliki broj proizvoda široke potrošnje koji na sebi imaju krivotvorene žigove. Još konkretnije, Manigodić tvrdi da je ta velika količina robe na našem tržištu, koja je navodno stranog porekla, u stvari proizvedena u domaćim manufakturama. To je, prema njegovim rečima, naročito čest slučaj kod navodno stranih alkoholnih pića koja se prilično dobro prodaju u Srbiji.

Pored odeće sa markom “la kost”, na tržištu Srbije najviše ima falsifikovane “Podravkine” “vegete”. “Skoro svakog meseca dobijam podatke o najmanje jednoj povredi prava na žig ‘vegete’. Praktično, to izgleda tako što tamo neki privatnik uzme deo naziva ‘vegete’ sa vrlo sličnim pakovanjem i sa tim izlazi na tržište. Da zlo bude veće, jedna takva falš ‘vegeta’ je čak dobila nagradu na Leskovačkom sajmu pre nekoliko godina. Prvi sudski proces oko povrede prava na žig ‘vegete’ uspeo sam da dobijem zahvaljujući činjenici da je sudija, koja je bila zadužena za taj slučaj, pre toga na Kalenića pijaci kupila jedno takvo pakovanje lažne ‘vegete’ koja joj je pokvarila supu, što je možda i doprinelo da presuda bude pozitivna”, kaže dr Manigodić.

Da bi se uopšte ostvarila zaštita bilo kog žiga, robnog znaka ili trejd marke na teritoriji Srbije, taj znak mora biti zaštićen u Zavodu za intelektualnu svojinu SCG ili pri Svetskoj organizaciji za zaštitu intelektualne svojine, posle čega je taj znak važeći i za SCG. Samo u tom slučaju postoji mogućnost zaštite; u protivnom, nadležni državni organi su nemoćni.

Nebojša Janković