Kraj naftne epohe

Međunarodni bankari ne žele da čuju da je druga velika depresija možda vrlo blizu. Međutim, grupa ultrakonzervativnih švajcarskih finansijera nedavno je tražila od penzionisanog engleskog stručnjaka za naftu, koji živi u Irskoj, da im kaže kada će početi kraj naftne ere. Obratili su se Kolinu Kembelu koji je pomogao osnivanje Centra za analizu eksploatacije nafte u Londonu, zato što je on najbolje upoznat sa naftnom industrijom i najveći deo života je proveo na prvim linijama eksploatacije nafte na tri kontinenta. Bio je vodeći geolog u “Amoku”, potpredsednik “Fine” a radio je za “BP”, “Teksako”, “Šel”, “Ševron Teksako”i “Ekson” u desetak različitih zemalja.

“Ne brinite, jer će nafte biti još mnogo godina”, poručio je profesor Oksfordskog univerziteta bankarima, što je ponovio biznismenima, akademicima i analitičarima za investiranje na konferenciji u Edinburgu. “Nafta i gas dominiraju našim životima i njihovo smanjenje će promeniti svet na radikalan i nepredvidiv način”, kaže on. Kembel, inače, misli da će proizvodnja konvencionalne nafte vrlo brzo dostići kulminaciju, možda već sledeće godine. Wegovi proračuni su zasnovani na podacima o proizvodnji nafte u istoriji i danas, poznatim rezervama i otkrićima kompanija i vlada, procenama o stanju rezervi , govorima naftnih magnata i velikom znanju kako naftna industrija funkcioniše.

“Do sada je izvađeno oko 944 milijarde barela nafte, oko 764 milijarde barela tek treba da bude izvađeno iz poznatih nalazišta nafte, ili rezervi, a još 142 milijarde barela je klasifikovano kao količina nafte koja tek treba da bude otkrivena. Ako je to tačno, onda će proizvodnja nafte doživeti vrhunac sledeće godine”, kaže on. Ako je u pravu, onda treba očekivati i da proizvodnja nafte u svetu konstantno opada za oko 2-3 odsto godišnje, a da će cena putovanja, grejanja, poljoprivrede, trgovine i svega od plastike porasti. i zato se intenziviraju napori za kontrolisanje naftnih rezervi. Kao što je jedan američki analitičar skoro rekao: “Vreme je da se pozdravite sa svojim dosadašnjim načinom života”.

Kembelova analiza se znatno razlikuje od mnogo optimističnijih zvaničnih podataka. Američki Institut za geološka istraživanja (USGS) tvrdi da su rezerve nafte koja se može obnoviti, 2000. godine (iz koje potiču poslednji podaci kojima Institut raspolaže) iznosile oko tri biliona barela i da proizvodnja nafte neće dostići vrhunac još oko 30 godina. Međunarodna energetska agencija (IEA) smatra da će proizvodnja nafte doživeti vrhunac negde između 2013. i 2037. godine i da Saudijska Arabija, Kuvajt, Irak i Iran, četiri zemlje bogate naftnim rezervama, nisu zabeležile skoro nikakvo ili su registrovale minimalno smanjenje naftnih rezervi.

Naftne kompanije – koje ne iznose javno procene o tome kada će one doživeti kulminaciju u proizvodnji nafte – tvrde da još dugo neće biti nestašice nafte i gasa. “U svetu postoji dovoljno poznatih rezervi nafte za narednih 40 godina i rezervi gasa najmanje za još 60 godina, ukoliko se ovi energenti budu trošili sadašnjim tempom”, saopštio je “BP”. Doduše, tačno je da je za poslednjih 150 godina naftna industrija skoro svake godine proizvodila više nafte nego prethodne godine, a sva predviđanja da će nafta nestati ili doživeti kulminaciju uvek su se pokazala kao pogrešna. Danas naftna industrija proizvodi oko 83 miliona barela dnevno, a otkrivena su velika nova nalazišta u Azerbejd`anu, Angoli, Alžiru, u dubokim vodama Meksičkog zaliva i drugde.

Ali, posao procenjivanja naftnih rezervi je sporan i ispolitizovan. Kembel kaže da kompanije retko iznose u javnost istinite podatke iz komercijalnih razloga, a da vlade – koje poseduju 90 odsto rezervi – često lažu. On tvrdi da je većina zvaničnih podataka u velikoj meri nepouzdana. “Procena rezervi je naučni posao. Postoji izvesna doza neizvesnosti, ali nije moguće tačno saznati šta neko nalazište sadrži. Međutim, objavljivanje podataka o rezervama je politički čin”, kaže Kembel.

Prema Kembelu i drugim izvorima iz naftne industrije, dve najviše korišćene procene svetskih rezervi, koje su sastavili “Oil end ges d`ernel” i “BP statistikal rivju”, zasnovane su na zdravo za gotovo uzetim procenama rezervi koje su napravile vlade i sama naftna industrija. Kembel kaže da kompanije imaju običaj da umanjuju količinu novootkrivenih rezervi nafte kako bi ispoštovali stroga pravila na američkoj berzi, ali onda vremenom revidiraju podatke, tako što ih uvećavaju, delimično zato da bi povećali cene akcija.

“Mislim da nikada nisam rekao istinu o količini nafte. Mi nismo bili u toj igri. Morali smo da preterujemo zato što smo se borili za sredstva sa drugim kompanijama širom sveta”, objašnjava. I što je najvažnije, on i drugi analitičari i geolozi, od kojih većina godinama radi u naftnoj industriji, optužuju Sjedinjene Američke Države da su koristile nepouzdane modele statističke verovatnoće za izračunavanje svetskih rezervi nafte, a članice OPEKA da su osamdesetih drastično revidirale podatke o rezervama, tako što su ih povećale.

“Procene članica OPEKA su krajem osamdesetih godina sistematski uvećavane sa ciljem da se dobije veće parče prilikom deljenja kolača. Tako su se, prema zvaničnim podacima, rezerve nafte na Bliskom istoku za samo tri godine povećale čak za 43 odsto, iako nisu pronađena značajna nova nalazišta”, objašnjava on. Proučavanje “kulminacije u proizvodnji nafte” – tačke u kojoj je polovina ukupne nafte za koju se zna da postoji potrošena, posle koje eksploatacija ovog energenta nepovratno opada – bilo je prilično neozbiljno. Taj posao nisu ozbiljno shvatile ni naftne kompanije ni vlade, uglavnom zbog toga što je nafte uvek bilo u izobilju i što je bila jeftina. Početkom rata u Iraku, ubrzanim privrednim usponom Kine, globalnim zagrevanjem i nedavnim porastom cena nafte, više se ne vodi rasprava da li će, već kada će nastupiti “kulminacija u proizvodnji nafte”.

Američka vlada zna da konvencionalna nafta brzo nestaje. Prema izveštaju o snabdevanju uljem od parafinskih škriljaca i konvencionalnom naftom, koji je prošle godine sastavila Američka kancelarija za naftne rezerve, rezerve ovog energenta se troše tri puta brže nego što se otkrivaju nove.

“Nafta se proizvodi iz ranije otkrivenih nalazišta, ali se ne nadoknađuje u potpunosti. Preostale rezerve pojedinačnih naftnih kompanija će sigurno nastaviti da se smanjuju. Jaz između povećanja proizvodnje i smanjenja pronalaženja novih rezervi može da ima samo jedan ishod: doći će do praktičnog ograničavanja snabdevanja i potražnja konvencionalne nafte u budućnosti neće moći da bude zadovoljena”, navodi se u saopštenju. “Iako ne postoji saglasnost oko datuma kada će proizvodnja nafte u svetu dostići vrhunac, geolog USGS-a Les Magun, 'Oil end ges d`ernel' i drugi predviđaju da će se to desiti u periodu između 2003. i 2020. godine. Interesantno je da niko ne misli da će taj trenutak doći posle 2020. godine, što znači da bi svet mogao da se suoči sa nestašicom nafte mnogo ranije nego što se očekivalo”, navodi se u izveštaju.

Urednik “Kenedijen enerd`i vjupoint invesment d`ernela” Bil Pauers kaže da geolozi koji proučavaju snabdevanje sveta naftom veruju da će proizvodnja nafte uskoro početi nepovratno da se smanjuje. Američka vlada ne želi da prizna kakva je stvarno situacija. Teza doktora Kembela i slične postaju vodeće, kaže Pauers. Zbog nepostojanja pouzdanih zvaničnih podataka, geolozi i analitičari se okreću ocu analize eksploatacije nafte M. Kingu Hubertu, koji je radio u “Šelu” kao geolog i koji je 1956. godine matematički izračunao da eksploatacija naftnog polja sledi predvidljivu krivu putanju, koja je na početku spora, onda se naglo uzdiže, zatim ide ravno i – naglo pada.

Najveća naftna polja iz kojih se najlakše vadi nafta otkrivena su na početku istorije eksploatacije nafte, dok su manja polja nastala kada je proizvodnja iz velikih polja opala. On je tačno predvideo da će proizvodnja domaće nafte u Americi dostići vrhunac oko 1970. godine, 40 godina posle perioda kulminacije u otkrivanju naftnih polja oko 1930.

Mnogi analitičari Hubertov model kulminacije danas shvataju ozbiljno. Slični obrasci kulminacije u otkrivanju i proizvodnji nafte mogli su se videti širom glavnih naftnih polja u svetu. Prvo naftno polje u Severnom moru je otkriveno 1969, kulminacija u otkrivanju je dostignuta 1973, a Velika Britanija je završila kulminaciju proizvodnje 1999. godine. Britanski deo basena je u ozbiljnom opadanju (drugi sektor pripada Norveškoj).

Drugi dovode u pitanje i ažuriranje podataka naftnih kompanija. Energetska kompanija sa Vol Strita “Herald grup” je prošlog meseca uporedila zvanične podatke o rezervama vodećih svetskih naftnih kompanija sa otkrićima i nivoima proizvodnje. “Herald” predviđa da će u svih sedam najvećih naftnih kompanija u roku od četiri godine početi da opada proizvodnja.

Analitičari “Dojče banke” tvrde da će proizvodnja nafte u svetu dostići kulminaciju 2014. godine. Prema Krisu Skrebovskom, uredniku “Petroleum rivjua”, mesečnog časopisa koji izdaje Institut za energetiku u Londonu, rezerve konvencionalne nafte svuda u svetu opadaju za oko četiri do šest odsto. On kaže da proizvodnja opada i u 18 zemalja koje najviše proizvode, među kojima je i Velika Britanija, i u 32 manje države. Očekuje da Danska, Malezija, Brunej, Kina, Meksiko i Indija dostignu vrhunac u proizvodnji nafte za nekoliko sledećih godina.

“Trebalo bi da se zabrinemo. Nema mnogo vremena, a još nismo priznali ni da imamo problem. Vlade su uvek previše optimistične. Problem je u tome što kulminacija, za koju mislim da će biti dostignuta 2008, u terminima planiranja nastupa sutra”, kaže Skrebovski. S druge strane, očekuje se da će proizvodnja nafte znatno porasti u

Ekvatorijalnoj Gvineji, Sao Tomeu, Čadu i Angoli.

Međutim, potrošnja nafte u svetu se povećava. Međunarodna energetska agencija, zadužena za sređivanje podataka iz pojedinačnih zemalja i predviđanje potražnje, tvrdi da bi zemlje u razvoju do 2030. mogle da doprinesu povećanju potražnje za čak 47 odsto, na 121 milion barela dnevno i da naftne kompanije i države proizvođači nafte moraju da potroše oko 100 milijardi dolara godišnje da bi mogli da zadovolje tu potražnju.

Prema podacima Međunarodne energetske agencije, potražnja je 2004. povećana brže nego u bilo kojoj godini od 1976. do danas. Potrošnja nafte u Kini, na koju otpada trećina dodatne potražnje u svetu prošle godine, porasla je za 17 odsto i očekuje se da će se za narednih 15 godina udvostručiti na više od 10 miliona barela dnevno – što je polovina sadašnje potražnje u Americi. Očekuje se da će potražnja nafte u Indiji za pet godina porasti za skoro 30 odsto. Ako potražnja nafte u svetu nastavi da raste tempom od dva odsto godišnje, onda će 2035. morati da se eksploatiše 160 miliona barela dnevno, što je duplo više nego danas. A to je, kaže većina geologa, skoro nezamislivo.

Prema podacima konsultantske kompanije za naftnu industriju “IHS enerd`i”, 90 odsto svih poznatih rezervi se trenutno eksploatiše, što znači da može biti otkriveno još samo nekoliko velikih polja. Kompanija “Šel” kaže da su se njene rezerve nafte prošle godine smanjile, zato što je našla samo nafte dovoljno da zameni od 15 do 25 odsto onoga što je proizvela. Kompanija “BP” je američkoj berzi poručila da je zamenila samo 89 odsto nafte koju je proizvela 2004. godine. Osim toga, snabdevanje naftom je sve više ograničeno na nekoliko d`inovskih naftnih polja tako 10 odsto ukupne količine proizvedene u svetu potiče iz samo četiri naftna polja, a 80 odsto iz polja otkrivenih pre 1970. Čak i kada bi bilo otkriveno naftno polje veličine Gavara u Saudijskoj Arabiji, koje je daleko najveće polje na svetu i za koje se pretpostavlja da sadrži još 125 milijardi barela, ono bi moglo da zadovolji potražnju u svetu za samo oko 10 godina.

“Sva najveća naftna polja su otkrivena 60-ih godina i ona se od tada postepeno smanjuju. Sada se čitav svet detaljno seizmički pretražuje. Geologija je za poslednjih 30 godina znatno napredovala i sada je skoro nezamislivo da se pronađu još neka velika naftna polja”, kaže Kembel. On misli da možda postoje još jedno ili dva velika naftna polja u Rusiji, i možda neko u Africi, ali da ona ne bi mogla da zadovolje potražnju. Nekonvencionalne rezerve, kao katran i škriljac, mogu samo da uspore smanjenje proizvodnje.

“Sada se završava prva polovina naftne epohe. Ona je trajala 150 godina i obeležili su je

ubrzana ekspanzija industrije, saobraćaja, trgovine, poljoprivrede i finansijskog kapitala, omogućavajući stanovništvu da se poveća šest puta. Sviće druga polovina naftnog doba i ono će biti obeleženo smanjenjem količine nafte i svega što od nje zavisi, uključujući finansijski kapital”, kaže Kembel. Dakle, da li su švajcarski bankari shvatili ozbiljnost situacije kada je razgovarao sa njima?

(John Vidal , The Guardian – London)

Nafta, geopolitika i budući rat sa Iranom Sada kada se SAD spremaju za napad na Iran, jedna stvar je sasvim izvesna: Bušova administracija nikada neće pomenuti naftu kao razlog za polazak u rat. Baš kao i u slučaju Iraka, kao osnovno opravdanje za američki napad biće navedeno oružje za masovno uništenje “Nećemo tolerisati izgradnju nuklearnog oružja (u Iranu)” – glasila je nebrojeno puta citirana izjava predsednika Buša iz 2003. godine. Međutim, isto onako kao što nije uspela da otkrije ilegalno oružje u Iraku pa je time dovela u pitanje kredibilitet svoje priče o oružju za masovno uništenje kao osnovnom razlogu za invaziju na Irak, američka administracija je unapred dovela u pitanje i verodostojnost opravdanja napada na Iran pričom o navodnom nuklearnom potencijalu Teherana: malo ko veruje u te tvrdnje. Što je još važnije, svaka ozbiljnija procena strateškog značaja Irana za Sjedinjene Države trebalo bi da se usredsredi na ulogu te zemlje u globalnoj energetskoj jednačini. Kada govorimo o važnosti nafte u američkom strateškom razmišljanju o Iranu, bilo bi korisno da se ne zadovoljimo pukim razmatranjem potencijalne uloge Irana u zadovoljavanju budućih energetskih potreba SAD, već da učinimo korak dalje i uzdignemo analizu na viši nivo. Stvari se, naime, ni iz daleka ne mogu svesti samo na to pitanje. Iran zauzima strateški položaj na severu Persijskog zaliva, i odatle je u prilici da ugrozi naftna polja u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Iraku i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, zemljama koje, zajedno uzev, poseduju više od polovine poznatih svetskih naftnih rezervi. Iran se takođe nalazi na gornjoj strani Ormuskog tesnaca, uskog plovnog puta kojim svakodnevno prođe četrdeset procenata svetskog naftnog izvoza. Sem toga, Iran postaje sve značajniji snabdevač naftom i zemnim gasom Kine, Indije i Japana, što mu daje dodatnu jačinu u međunarodnim odnosima. Upravo su ove geopolitičke dimenzije energije, kao i mogućnost Irana da izvozi značajne količine nafte u Sjedinjene Američke Države, faktori koji bez svake sumnje odlučujuće utiču na strateške proračune vašingtonske administracije. Postavlja se pitanje kakav je energetski potencijal Irana u budućnosti. Ako je suditi prema najnovijim procenama iznetim u Oil end gas džornal, Iran poseduje oko 125,8 milijardi barela nafte na još netaknutim naftnim poljima. Više poseduje samo Saudijska Arabija za koju procena rezervi nafte iznosi 260 milijardi barela; Irak, koji je treći u tom nizu, ima, kako se procenjuje, 115 milijardi barela. S obzirom na ovu količinu nafte sasvim je izvesno da će Iran imati jednu od ključnih uloga u globalnoj energetskoj jednačini, šta god drugo da se dogodi. Nije, međutim, ovde bitna samo količina nafte; podjednako su važni budući proizvodni kapaciteti Irana. Mada Saudijska Arabija poseduje veće rezerve nafte, ona je već danas skoro dostigla maksimalni održivi nivo proizvodnje (oko 10 miliona barela dnevno). Saudijska Arabija verovatno neće moći znatno da uveća proizvodnju u narednih 20 godina, dok će u isto vreme globalna tražnja, podsticana znatno većom potrošnjom u Sjedinjenim Državama, Kini i Indiji, biti uvećana za oko 50 procenata. S druge strane Iran poseduje značajan potencijal za rast: on sada proizvodi četiri miliona barela dnevno, ali je opšte uverenje da može da poveća proizvodnju za još tri miliona barela dnevno. To je potencijal koji poseduje malo koja druga zemlja, ako takvih uopšte ima, tako da će važnost Irana kao proizvođača nafte, koja je danas već velika, narednih godina samo rasti. Valja naglasiti da u Iranu nema samo nafte u izobilju; u izobilju ima i zemnog gasa. Sasvim je jasno da bi vodeće američke energetske kompanije danas rado sarađivale sa Iranom u eksploataciji tih ogromnih rezervi nafte i gasa. To im je međutim zabranjeno na osnovu izvršne naredbe 12959 koju je 1995. godine potpisao predsednik Klinton i koju je u martu 2004. godine dodatno potvrdio predsednik Buš. SAD su takođe zapretile da će kazniti strane firme koje posluju sa Iranom (na osnovu Zakona o sankcijama Iranu i Libiji iz 1996. godine) mada to nije odvratilo mnoge velike kompanije od traganja za bilo kakvom, ma i najmanjom mogućnošću pristupa iranskim rezervama ugljovodonika. Kina, kojoj će za njenu pregrejanu privredu biti potrebne ogromne dodatne količine nafte i gasa, obraća ponajviše pažnje na Iran. Prema procenama Ministarstva energetike SAD, Iran je 2003. godine obezbeđivao 14 procenata celokupnog kineskog uvoza nafte, a očekuje se da će se taj postotak u budućnosti samo povećavati. Očekuje se takođe da će se Kina sve više oslanjati na Iran u pogledu snabdevanja tečnim prirodnim gasom. U oktobru 2004. godine Iran je sklopio ugovor na 25 godina sa Sinopekom, jednom od vodećih kineskih energetskih kompanija, o zajedničkom razvoju i eksploataciji jednog od najvećih iranskih ležišta gasa i potonjoj isporuci tog gasa Kini. Vrednost tog ugovora iznosi 100 milijardi dolara. Ukoliko ovaj ugovor bude u celosti realizovan, biće to jedna od najkrupnijih kineskih investicija u inostranstvu i ključna strateška spona između Irana i Kine. I Indiji je veoma stalo da dobija naftu i gas od Irana. U januaru je Indijska uprava za gas (GAIL) potpisala ugovor na 30 godina sa Nacionalnom iranskom korporacijom za izvoz gasa; tim ugovorom je predviđeno da se iz Irana u Indiju godišnje izveze 7,5 miliona tona tečnog zemnog gasa. Ovaj ugovor čija vrednost, kako se procenjuje, iznosi 50 milijardi dolara, omogućiće Indiji i učešće u razvoju i eksploataciji iranskih gasnih polja. Što je još važnije, indijski i pakistanski zvaničnici upravo razmatraju mogućnost izgradnje gasovoda koji je vodio od Irana do Indije preko Pakistana što je, s obzirom na davnašnju napetost u odnosima Indije i Pakistana, pažnje vredan poduhvat. Ako bude završen, taj gasovod čija se izgradnja procenjuje na tri milijarde dolara obezbediće obema zemljama obimno snabdevanje gasom i omogućiće Pakistanu da godišnje zaradi između 200 i 500 miliona dolara samo za tranzitne troškove. “Predlog izgradnje gasovoda od koristi je i Iranu, i Indiji i Pakistanu”, izjavio je predsednik pakistanske vlade Šakat Aziz u januaru ove godine. Ni Japan ne ide u korak s Vašingtonom kada je reč o energetskim vezama sa Iranom. Početkom 2003. godine konzorcijum sastavljen od tri japanske kompanije kupio je 20 posto učešća u razvoju i eksploataciji nalazišta Soruš-Novruz u Persijskom zalivu, rezervoara za koji se veruje da sadrži oko milijardu barela nafte. Jedva da je prošlo godinu dana a iranska kompanija za eksploataciju nafte u podmorju poverila je japanskoj korporaciji JGC ugovor vredan 1,26 milijardu dolara za eksploataciju zemnog gasa i tečnog prirodnog gasa iz nalazišta Soruš-Norvuz i drugih morskih nalazišta. Da bi odvratio mogući američki napad, Iran je zapretio da će u slučaju da do njega dođe zatvoriti Ormunski tesnac, kao i da će na druge načine opstruirati prevoz nafte u području Persijskog zaliva. “Napad na Iran istovremeno će ugroziti Saudijsku Arabiju, Kuvajt, jednom rečju, celokupan Bliski istok, odnosno bliskoistočnu naftu”, izjavio je bivši komandant Islamske revolucionarne garde, danas jedan od vodećih državnih funkcionera u Teheranu Mosen Rezai 1. marta ove godine. Američko Ministarstvo odbrane je veoma ozbiljno shvatilo ove pretnje. “Procenjujemo da Iran može na kratko da zatvori Ormuski tesnac, oslanjajući se na višestepenu strategiju u kojoj će koristiti pre svega mornaričke i vazduhoplovne, ali i neke kopnene snage”, rekao je u svom svedočenju pred Obaveštajnim odborom američkog Senata 16. februara ove godine direktor Vojne obaveštajne agencije Lovel I. Yakobi. Nema nikakve sumnje u to da je planiranje ovakvih napada glavni prioritet ključnih ljudi u Pentagonu. U stvarnosti je vašingtonska zabrinutost zbog mogućnosti da Iran proizvodi oružje za masovno uništenje pre svega podstaknuta strahovanjem za bezbednost Saudijske Arabije, Kuvajta, Iraka i drugih proizvođača nafte u Persijskom zalivu, kao i Izraela, ali ne navodnim strahovanjem od direktnog iranskog napada na SAD. “Teheran ima jedinu vojsku u regionu koja je kadra da ugrozi sve svoje susede i bezbednost Persijskog zaliva”, izjavio je DŽakobi u svom svedočenju u Senatu. U tom smislu sadašnje planiranje napada na Iran prvenstveno je podstaknuto zabrinutošću za bezbednost snabdevanja SAD energetskim resursima, što je uostalom bio slučaj i sa invazijom na Irak 2003. godine. Potpredsednik Dik Čejni je rečito objasnio motive Bele kuće za rat protiv Iraka kada je obraćajući se veteranima iz ratova u inostranstvu u avgustu 2002. godine na sledeći način opisao, kako je rekao, opasnost koju predstavlja Irak: “Ako bi sve ambicije Sadama Huseina u pogledu izgradnje oružja za masovno uništenje bile ostvarene, to bi urodilo izuzetno teškim posledicama za Bliski istok i Sjedinjene Države... Naoružan arsenalom oružja za masovno uništenje i sedeći na vrhu brega koji čini deset procenata svetskih naftnih rezervi, Sadam Husein bi tada mogao nastojati da stekne dominantan položaj na celom Bliskom istoku i da uspostavi kontrolu nad velikim delom svetskih zaliha nafte čime bi direktno ugrozio američke prijatelje u celom regionu.” Autor ovog teksta Majkl T. Kler predaje na katedri za mir i bezbednost u svetu na Koledžu Hempšir u Masačusetsu i autor je knjige “Krv i nafta: opasnosti i posledice rastuće američke zavisnosti od uvozne nafte”. (Tom Dispatch) Prevela: LJ. Nedeljković