Juriš na “Zvezdu”

Mnogi tvrde da zakleti optimista uvek razmišlja po onome: što gore – to bolje. Zato se valjda i često prepričava anegdota o američkom čistaču prozora koji pada sa stotog sprata i u padu broji spratove koliko je već prošao: “... devedeset šest, devedeset sedam, devedeset osam...” U magnovenju pomisli: “Kada mi se do sada nije desilo ništa, neće valjda i ova dva sprata.” “Crvena zvezda”, dakako o fudbalskom klubu je reč, svoj pad najavila je već osvajanjem svog najcenjenijeg pehara 1991. kada je u optimističkom jurišu pokorila Evropu i osvojila prestižni Kup šampiona. U to vreme mnogi, počev od članova rukovodeće garniture, preko fudbalski obdarenih znalaca i stručnjaka, navijača i raznih gazda i gazdica, “privrženih” klubu u sopstvenom samoljublju, gledali su nekako sa posebne visine, dok ih je Zemljina gravitacija neumoljivo vukla nadole... E, sada tu je bilo i drugih okolnosti koje su nagovestile strmoglavi pad! Svakako najtragičniji bio je rat na prostorima bivše SFRJ i to je za neku drugu priču, bez anegdota.

Dragan DŽajić je poslednje godine prošlog veka izabran za prvog predsednika “Crvene zvezde”, od njenog osnivanja 1945, a da nije potekao iz političkog miljea. Prvo je bio samo igrač (od 1962), potom kapiten tima, po završetku blistave karijere direktor kluba i na kraju predsednik. Čovek broj jedan DŽajić nikada nije bio član neke partije na vlasti, a imao je bezbroj “udvarača”. Sve ukupno, na platnom spisku “Crvene zvezde”, trajao je četrdeset i dve godine kao najpoznatiji i najuticajniji “zvezdaš“ na planeti. Do poslednjeg vikenda u maju ove godine kada se oglasio svojim povlačenjem ili ostavkom u zvaničnoj formi. Mesto “pazitelja” svih titula i velikih uspeha “Crvene zvezde”, u stvari, napustio je prošle jeseni (1. oktobra), a da pri tom nije prevalio preko jezika da je to konačna odluka.

Jednom prilikom, ovom novinaru, ljutito je rekao: “Znam, da kada sam biran za predsednika, mnogima sam smetao. Osećao sam kod nekih ljudi jednu vrstu otpora. Zavist. Ali, moje fudbalsko ime nije dozvoljavalo da se uhvate u koštac sa mnom.” Dragan DŽajić je odlično znao o kojim je ljudima reč. Samo nije želeo da ih imenuje, poštujući slepo verovanje o lepom porodičnom vaspitanju. Za angažovanje inih u “Crvenoj zvezdi” zalagao se ličnim autoritetom uz veliko breme da je pogrešio! Utisak je da je DŽajić najviše bio razočaran skandiranjem navijača, poznatijih kao “delije”, posle meča sa ruskim “Zenitom” i poraza u kvalifikacijama za Kup UEFA. Slogan upućen sa severne tribine, tradicionalnog uporišta “zvezdaša”, bio je: “DŽajo, odlazi!”

Kada je sve ovo ušlo u vidno polje Dragana DŽajića, postao je, prvi put, ranjiv i predmet ogovaranja. Mnogi, a među njima je najviše bilo višegodišnjih tapšača po ramenima legende “Crvene zvezde”, smatrali su (ne javno i govorili) da je DŽajićeva uloga predsednika kluba bila osvajačka. Možda ne i kapitalan, ali jedan od razloga za odlazak je bio baš taj. Na vrhuncu karijere, ne igračke, već ove predsedničke oslobodio se tegoba! Uljuljkan pošteno stečenom slavom, DŽajić je posustao kada je mogao da pomiri legendarno ime i iskustvo. Dokrajčili su ga sve tiši aplauzi, da bi mu poslednji udarac zadali navijači. Wihova davnašnja izjava, preko svojih vođa, da Dragan DŽajić treba da ostane počasni predsednik, više nije tako iskrena.

DŽajić sigurno nije ličnost kojoj su potrebne posebne počasti i izlivi navijačkih nežnosti. Imao ih je tokom karijere i više od mnogih znamenitih fudbalskih veličina sa ovih prostora. Ponašanja u “Crvenoj zvezdi” i okolo nje često je znao da imenuje periodom nekakvog novog primitivizma. “Voleo bih da sam se u ovom mišljenju prevario”, tvrdio je Dragan DŽajić. Ali nije!

“Crvenoj zvezdi” je sigurno ostalo još malo više od dva sprata propadanja. Prizemljenje je sigurnija opcija. Važno pitanje je i ko nudi otvoreni padobran. Da li jedna od retkih preživelih srpskih sportskih institucija u Srbiji – “Crvena zvezda” vredi mnogo više, koliko se veruje, ili je danas obezvređena? Odlaskom sa scene Dragana DŽajića pokrenuta je lavina za startnu poziciju dok se cilj još ne može uočiti golim okom. Kažu, ozbiljni mislioci za preuzimanje “Crvene zvezde”, kako je u ovom trenutku kada nema zakona o privatizaciji sportskih klubova, najbolje rešenje u konzorcijumu koji bi činili važniji biznismeni sa ovih prostora. Nikako oni, bože sačuvaj, sa tamo nekog Zapada ili “divljeg” istoka. Ne dolaze u obzir ni takvi koji su viđeni kako ne plaćaju kafu sami sebi u poznatim kafanama i restoranima. Doduše, takvih je mnogo, jer kako bi inače imali toliko novca za izdržavanje jednog giganta kakva je “Crvena zvezda”.

U bližoj prošlosti postojala je opcija za spas “Zvezde”. Javila se jaka kompanija “Delta”, sa grupom istomišljenika. Wen vlasnik Miroslav Mišković, zajedno sa grupom vodećih firmi u zemlji, “Telekom Srbija”, “Apatinska pivara” i “Frikom”, ponudio je čak i Ligu šampiona, ali uz uslov da o sudbini kluba “Delta-osiguranje” prva odlučuje! I kako to obično biva, nisu se našli na istoj talasnoj dužini. Nije pomogla ni neograničena finansijska ponuda. Problem nije bio samo iznutra već i spolja, ustvrdili su srpski “tajkuni”. Iznebuha su se javili i takozvani mali akcionari koji zvanično nigde nisu promovisani. Bivši igrači, treneri, navijači... Jedna sila koja to, u stvari, nije, a želi da se stalno nešto važno pita.

Priče o prodaji “Crvene zvezde” ponovo su aktuelne. Jedino što nemaju čvrsto utemeljenje zbog neutvrđenih vlasničkih odnosa i zbog toga što Zakon o sportu još uvek lebdi u vazduhu. Ali, kad se Ciganin ženi, u svatove svi rado idu...