Jedne nedelje na Dedinju

Poslednjih meseci, u razmaku od sedam dana, preminuli su Draža Marković i general Nikola LJubičić. Od vodećih ljudi na vlasti u Srbiji, koji su dočekali Titov odlazak, još su u životu Petar Stambolić i Dušan Čkrebić. Pored Draže Markovića i Nikole LJubičića, preminuli su Tihomir Vlaškalić, Dobrivoje-Baja Vidić, Miloš Minić i Petar Gračanin; Ivan Stambolić je zločinački ubijen. Sve su to ljudi koji su, na svoj način, okončali ustaljenu komunističku vlast u Srbiji.

Najuticajniji srpski političar u drugoj polovini prošlog veka, Petar Stambolić, dobro podnosi svoje 93 godine. Upravo na Uskrs, uz uobičajeno “druže Pero”, javio mu se porodični prijatelj da čestita praznike. Na pitanje kako se oseća, nije jadikovao. Žao mu je što nije bio na sahrani svoga prijatelja Draže Markovića. Teže se kreće, a i zatekao ga nazeb.

Nedelja, sredina aprila 1982, u domu Petra Stambolića na Dedinju, okupljeni su, pored domaćina, Draža Marković, Dobrivoje Vidić, Dušan Čkrebić, Ivan Stambolić i Špiro Galović. Iako je ovo, takoreći, kućna sedeljka, to je važan događaj, ključni sastanak, važniji od sastanka Ce-ka. Pripremaju se izbori i utvrđuje ko će koji položaj zauzeti u budućem rukovodstvu. Čak za više godina unapred. U tadašnjem režimu, kada se raspoređuju funkcije, uvek se ima na umu ne samo kome će pripasti određeno mesto, već šta očekuje ličnosti po završetku mandata.

Sastanku ne prisustvuje profesor Tihomir Vlaškalić (1923), tadašnji predsednik komunista Srbije. Dobio je ovaj položaj posle progona liberala, kao kompromisno, prelazno rešenje, a na njemu je ostao najduže u istoriji srpske Ka-pe, deset godina (1972-1982). Vlaškalić je svoju funkciju prilagodio rasporedu moći. Radio je ono što se moralo uraditi, kao na svojoj katedri Ekonomskog fakulteta. Ko je želeo da obavi posao, obraćao se Petru i Draži. Po prirodi komotan, gospodskog izgleda, bolje se osećao u večernjim klupskim društvima nego u zgradi Ce-ka. Mirno je primio odlazak u penziju. Politički zaboravljen, umro je 1993, u sedamdesetoj godini.

Na dedinjskom sastanku izvestilac je Draža Marković. Pored njega je Petar Stambolić koji je više pokretom glave odobravao Dražine predloge. Petar nije govorljiv. Nema ni potrebe. NJih dvojica su godinama sarađivali u punoj saglasnosti.

Ko će gde? Budući predsednik komunista Srbije biće Dušan Čkrebić, predsednik komunista Beograda Ivan Stambolić, koji bi, posle dve godine, zamenio Čkrebića. Petar Stambolić, Draža Marković i Dobrivoje Vidić zauzimaće položaje u vrhovima Jugoslavije. Najveće iznenađenje predstavlja izbor generala Nikole LJubičića za predsednika Predsedništva Srbije. Kada je otišao u penziju, sa mesta ministra narodne odbrane je i završio karijeru, setio ga se Draža Marković. NJegova je ideja, uz Petrovu saglasnost, da Nikola dobije položaj predsednika Republike Srbije (tada se zvalo Predsedništvo, sa više članova). NJegov dolazak je zamišljen kao neka vrsta pojasa za spasavanje. Verovalo se da bi odani titovac, Jugosloven, vodeći general, mogao da popravi loš položaj Srbije u već narušenoj zajedničkoj državi i otkloni sumnje u “srpski nacionalizam”. Kako će se završiti ovaj kadrovski hokus-pokus videće se četiri godine docnije.

Nije pominjan Slobodan Milošević. On je tada vodeći bankar koji, istina, zakoračuje u višu politiku, ali još uvek daleko od vodećih položaja. Bilo je zamišljeno da, posle dvogodišnjeg mandata Ivana Stambolića, Špiro Galović dođe na čelo beogradskih komunista.

Miloš Minić (1914) nije mogao da se mimoiđe, a na njega u vrhovima Srbije niko više nije računao. Jedan je od vodećih ljudi ustaničke Srbije i među prvima je postao politička zvezda. Još početkom rata, 1941. godine, tri puta se sastao sa generalom Dražom Mihailovićem, u pregovaračkoj ulozi, kao Titov izaslanik. A 1964. godine, pukovnik Minić bio je vojni tužilac u procesu Draži Mihailoviću.

Mladi tužilac, predratni advokatski pripravnik u Čačku, uživao je od tada Titovo poverenje, ali nikada nije uspeo da postane vodeći čovek u Srbiji. Najviše zahvaljujući sukobima sa Petrom Stambolićem, koji potiču još iz vremena rata. I u njihovom slučaju ponovila se tipična srpska nesloga. Mladi komunisti, Petar i Miloš, upoznali su se 1936. godine na studijama u Beogradu i sklopili prijateljstvo “za sva vremena”. Petar je venčao Miloša i Milku Minić, po pravoslavnim običajima, u crkvi na Tašmajdanu. Tu je nastalo kumstvo koje će se, kao mnoga kumstva u Srbiji, nastaviti neprijateljstvima.

Kao novinar, imao sam prilike da pratim njihove sporove koji su se pretvarali u otvoreni rat. Obično uzdržani Stambolić gubio je prisebnost pri pomenu imena svoga kuma i nekadašnjeg saborca. Kada je Minić septembra 1981. predložen za čelnog čoveka Predsedništva Ce-ka Jugoslavije, Stambolić je, u opiranju, išao tako daleko da je optužio Tita, istina već pokojnog, da je kadrovski forsirao Minića, “mimo volje Srbije”.

Minića nisu pratile uobičajene političke intrige. Važio je za asketu među funkcionerima, porodičnog čoveka, vezanog za svoju suprugu Milku, takođe prvoborca i uticajnog političara. A inteligentan, strpljiv, vešt tužilac i branilac koji zna kad i šta nešto treba, izbegavao je otvorene arene. Mada je u dramatičnim trenucima uvek bio na strani Tita, činio je to na način koji nije skretao pažnju okoline. Uvek je rekao “da” tamo gde se mora reći “da” kako bi se opstalo, ali nije svojim istupima kopao po ranama protivnika. Ćutao je na Ce-kau u trenutku obračuna sa Aleksandrom Rankovićem. Kada je 1968. otvoren slučaj Dobrice Ćosića i profesora Jovana Marjanovića, zamarajuće je dugo govorio, kao čovek koji je smišljeno želeo da ostane nedorečen. Bilo mi je tada, kao novinskom izveštaču, najteže da izvučem odgovarajući naslov. Slično se ponašao i prilikom Titovog obračuna sa liberalima.

Studenti su ga slavili 1968. kao svog najvećeg prijatelja. Minić je osetio policijske palice na svojim leđima za vreme okršaja studenata i policije, kod nadvožnjaka, na Novom Beogradu. Kada je policija počela da puca na demonstrante, raširenih ruku je stao ispred kordona i sprečio dalje nasilje. Međutim, više vodećih funkcionera (Draža Marković o tome piše u svojim memoarima), tvrde da se Minić tada dvolično ponašao. Navodno je javno štitio studente, a na internim sastancima tražio da se angažuje vojska.

Šta se stvarno događalo, teško je pouzdano utvrditi. U svakom slučaju, Minić je tada došao u sukob praktično sa celim srpskim vođstvom. Od tog događaja, on gubi oslonac u Srbiji, a sve veće poverenje stiče u ostalim jugoslovenskim sredinama. Posebno među vojvođanskim autonomašima, koji su ga prihvatili sedamdesetih godina kao svog zaštitnika. Ovaj podatak je utoliko značajan jer je on, upravo zbog svog stava prema pokrajinama, 1963. godine, u vreme prvih ustavnih rasprava, postao “partijski slučaj”. Uz podršku Aleksandra Rankovića, Krcuna Penezića i Jovana Veselinova, javno se deklarisao za ukidanje pokrajina, a da se Srbija podeli na regione. Tim povodom je u partijskom glasilu “Borba” objavio seriju tekstova, koji su izazvali uznemirenje i podelu u rukovodstvu. Raspravu je presekao Tito (“To ne može tako, drugovi!”). Miloš je ostao politički živ i potom promenio svoja gledišta.

Nekadašnji antipokrajinac, postao je omiljeni političar u sredinama izvan Beograda. Često je bio gost u Zagrebu, Novom Sadu, Prištini i Sarajevu. O njemu se govorilo kao o “najrazumnijem srbijanskom političaru”. Na kongresu hrvatskih komunista, u proleće 1982. gde je bio delegat Ce-ka Jugoslavije, doživeo je frenetičan aplauz. Dok su njegovi protivnici u Beogradu podrugljivo govorili da će on “biti izabran za predsednika Hrvatske sa sedištem u Novom Sadu”, Titov sin, Miša Broz, pohvalio je njegovo uzorno jugoslovenstvo: “Miloš Minić govori o bratstvu i jedinstvu onako kako je tata (Tito) čitavog života govorio i radio” (Večernje novosti, 3. maj 1982). Bilo je to u samo predvečerje događaja koji će u temelju promeniti odnose u vrhovima Jugoslavije i Srbije, a glavni akteri su Draža Marković, Petar Stambolić i Miloš Minić.

Kraj juna 1982, Dvanaesti kongres SK Jugoslavije, prvi posle smrti vrhovnog vođe i sav u znaku parole “I posle Tita – Tito!”, kako su glasili naslovi u celoj jugoslovenskoj štampi, u čemu sam i sam učestvovao kao novinski izveštač. Ali ništa nije bilo kao ranije, pokazaće se samo sat docnije, po završetku Kongresa. Kada je sve bilo gotovo i ostalo da već izabrani novi Ce-ka formalizuje unapred poznat sastav Predsedništva, izbio je skandal kakav nije upamćen u posleratnoj istoriji Ka-pe. Jedini Draža, među četrnaest kandidata, tajnim glasanjem 159 članova Ce-ka, nije dobio neophodnu dvotrećinsku većinu. Protiv njega su očigledno bili pokrajinci (29 glasova), ali i predstavnici drugih republika, pošto nije dobio 64 glasa.

Šta dalje? Procedura je nalagala novog kandidata, umesto Draže, a prema raspoloženju jugoslovenskog vrha favorit je bio Miloš Minić, koji je u nepopravljivom sukobu sa rukovodstvom koje treba da predstavlja. Lom koji je posle toga nastao, nije do tada viđen. Jedino nije izglasano poverenje čoveku iza koga stoji najbrojnija partija u Jugoslaviji.

Nema Tita, nema straha od njegove presude. A Savez komunista, kao i država, već je razbijen na šest, odnosno, osam delova (pokrajine). Sa komocijom, koja je u vreme Tita bila nezamisliva, pljuštale su svakojake optužbe, pretnje i ostavke. U odbrani Draže Markovića najdalje su išli Petar Stambolić, Nikola LJubičić, Dušan Čkrebić i Ivan Stambolić, sve ličnosti koje će se, dve godine docnije, naći na različitim stranama. Uvek pribrani Petar Stambolić nije se mogao prepoznati. On je ovaj događaj nazvao “velikom igrom protiv Srbije”, čak “flagrantnim mešanjem u stvari Srbije”, a motive je našao u Dražinom angažovanju da se “spreči kontrarevolucija na Kosovu i izvrši revizija položaja Vojvodine i Kosova”. Povišenim glasovima su Petar Stambolić i Minić izmenjivali međusobne optužbe.

Stambolić: Ovo je, Miloše, tvoje maslo!

Minić: Ti vladaš Srbijom trideset godina, a ne ja!

Posle silne bure, preplašeno vođstvo je izlaz našlo u kompromisu, ponavljanju izbora, ponovo tajnim glasanjem, sa istim kandidatom Dražom Markovićem, koga su bukvalno molili da pristane na ovakvo rešenje (Jure Bilić: “Dražo, kleknuću ako treba!”)

Tako je završena ova epizoda u kojoj je “partijski republikanizam” dobio još jednu bitku i nagovestio budućnost SK Jugoslavije, koji će se i formalno raspasti osam godina docnije.

Političku karijeru Minić je završio 1982. godine, mada je bio član Centralnog komiteta SK Jugoslavije sve do novog kongresa, 1986, upravo do dolaska Slobodana Miloševića. Ostao je titoista i Jugosloven. Često je to isticao u javnim istupima, osuđujući rat, nacionalistička divljanja i Miloševićev režim. Kada je oboleo i došao na Vojnomedicinsku akademiju, vodećem šefu lekara se predstavio ovim rečima: “Ja sam Miloš Minić, titovac!” “Znam vas, gospodine Miniću, zašto naglašavate da ste titovac?” “Želim da znam da li u ovoj ustanovi lečite titovce!”

Petra, Miloša i Dražu, u poznim godinama, ponovo su približile sudbine i događaji. Nekadašnji komunistički saborci, pa nepomirljivi protivnici, postali su politički istomišljenici kojima su bliski globalisti. Sve ih je udružio Slobodan Milošević. Sreli su se, posle više godina, u Dražinom domu, gde su Petar i Miloš došli da izraze saučešće povodom smrti Dražinog sina. Nova srpska stvarnost potisnula je zaborav i mutnu prošlost.

Miloš Minić je umro 2003. godine, u osamdeset devetoj godini života.

Na vrhu Srbije 1982. ostali su Petar Stambolić, Draža Marković, Nikola LJubičić, Dušan Čkrebić, Dobrivoje Vidić i Ivan Stambolić. Oni nastupaju zajedno, rukovodstvo deluje stabilno. Ali to nije dugo trajalo. Pokazalo se da je Dražina pobeda na Dvanaestom kongresu bila, zapravo, početak kraja političke karijere ovog čoveka koji je osetio i slast moći i gorčinu poraza.

Draža Marković je rođen u selu Popovcu (1920), kraj Sopota. Svi njegovi najbliži, otac i majka, učitelji u Popovcu, dva brata, sestra i supruga, pripadali su socijalističkom, odnosno komunističkom stablu. NJegov otac, oficir balkanskih ratova, Solunac, nosilac Karađorđeve zvezde, bio je član Socijaldemokratske partije na početku prošlog veka i učesnik poznatog Vukovarskog kongresa. Četvoro mladih Markovića napustili su studije medicine i, kao komunisti, priključili se partizanskom pokretu. Dražin brat Brana zarobljen je i streljan u Jajincima, sestra mu je umrla u partizanima, najstariji brat Moma bio je jedan od organizatora ustanka u Srbiji i visoki komunistički funkcioner. Dražina supruga Kika stekla je slavu narodnog heroja, a njen brat je okončao život u logoru na Banjici.

Mada je sa dobrim preporukama izašao iz rata, ilegalac u okolini Beograda, invalid, okružni šef Partije, Draža nije bio u najužem vrhu vlasti sve do vremena liberala Marka Nikezića. Zapravo sa njima u sukobu dostigao je svoju najveću političku moć, i za njih je vezano najspornije doba njegove bogate biografije.

Marko Nikezić je, na predlog Petra Stambolića, mimo volje izabran za predsednika SK Srbije, 1968. godine. Došao je sa mesta višegodišnjeg ministra inostranih poslova Jugoslavije. Svoj pristanak je propratio komentarom kojim je predvideo sopstveni kraj: “U redu, samo pazite, može se dogoditi da ispustim ovaj vaš poslužavnik koji ste mi ugurali u ruke!” U tome će mu pomoći njegov predratni skojevski drug i ratni saborac Draža Marković koji se jedini protivio Nikezićevom izboru i kasnije će biti, uz Petra Stambolića, ključna ličnost u rušenju liberala.

Objašnjavajući razloge osporavanja Nikezića kao partijskog čelnika, Marković u svojim memoarima kaže da “Marko nije politički autoritet”, da je “opasna njegova intelektualna, tehnokratska orijentacija”, da on “želi da bude srpski Vili Brant!” Rezultat ovog neslaganja je najveća čistka u Srbiji sa fatalnim posledicama. Sa važnih položaja otišlo je više od pet hiljada obrazovanih ljudi, sposobnih, poslovnih osobina. Smenjeni su urednici svih vodećih glasila: Aleksandar Nenadović (Politika), Frane Barbijeri i Života Đorđević (NIN), Mirko Stamenković (Večernje novosti), Dragoljub Era Ilić i Veroslava Tadić (Televizija), LJubomir Veljković (Ekonomska politika), Jovanka Brkić (predsednik Udruženja novinara Srbije). Sticajem okolnosti, Slobodanu Glumcu (Borba) i Zdravku Vukoviću (generalnom direktoru Televizije) upravo su istekli mandati, pa su “pod normalnim okolnostima napustili svoja mesta”.

Kada je video kuda je ludilo krenulo, Draža je nastojao da, mekšom politikom, spase što se spasiti može. Kasno! Petnaest godina docnije priznao je da je “danas bliži ondašnjim stavovima liberala, nego tadašnjim svojim”. Ali je do kraja pravdao svoje nekadašnje postupke, objašnjavajući ih partijskom politikom, položajem Srbije, nerealnošću liberala i njihovim “praznim filozofiranjem” koje je nerviralo Tita i partijske kadrove.

Dražu je teško uklopiti u uobičajene kalupe. I neugodan i prijatan partner, dobar prijatelj i nesnosan protivnik koji se ne savija pred jačim od sebe. Artiljerac u politici, odvažan i otvoren do ogoljenosti, borben do iscrpljenosti i “pristupačan svim gresima”, kako bi rekao Dragoljub Jovanović. U memoarima “Hrvatsko proljeće”, Miko Tripalo podseća na jedan susret, kada je Marković odbrusio Kardelju da “Slovenci hoće da im Srbi čuvaju granice kako bi se oni bogatili na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu”.

Zbog ovakvih istupa, zamalo što nije 1971. završio političku karijeru. Pod uticajem Kardelja, Tito je tražio od Marka Nikezića da skloni Dražu, jer pravi smetnje u dogovorima oko Ustava: “Slušaj, treba smeniti Dražu!” Nikezić se nije sa tim saglasio: “Učtivo sam odgovorio da je Draža predsednik Skupštine Srbije i da ja ne mogu da smenjujem u četiri oka. Ako nešto u Srbiji ne ide, onda je to najpre moja odgovornost.” (Godinu dana docnije, Draža je bio Titova desna ruka u političkoj likvidaciji liberala.)

Srbi nisu bili naklonjeni Markoviću zbog njegove oholosti i pustahijske prirode koja nije pristajala zamišljenom liku partijskog funkcionera. Uživao je u kafanskim sedeljkama i veselim društvima. Iz toga su ispredane dosetke, uobičajeno začinjene.

Pokrajinski autonomaši su stali na stranu svakoga ko je bio protiv njega. A on, po prirodi inadžija, ni fizički nije mogao da ih podnese. Na jednom zajedničkom putovanju na Brione, u salon-kolima Plavog voza, dok se uz preferans zabavljao sa svojim društvom, pozvao je šefa protokola i rekao mu da se “ovde ne pojavi neko od pokrajinaca”! Kvarili su mu raspoloženje.

Marković nije bio srpski nacionalista, kako su ga doživljavali u drugim jugoslovenskim sredinama, posebno u Zagrebu i Sarajevu. Taj utisak je stvaran zbog njegove neugodne otvorenosti u kojoj nije štedeo drugove iz bratskih republika. Ali je brinuo o političkim i ekonomskim interesima Srbije. Bio je ozlojeđen na “Geneks” koji je dosta novca ulagao na Jadranu. NJegovom zaslugom došlo se na ideju da se izgradi turistički centar na Kopaoniku. Takođe, on je 1976. pokrenuo pitanje revizije Ustava o položaju pokrajina. Tako je nastala poznata Plava knjiga koja je izazvala veliku buru.

Slika rukovodstva Srbije izmenila se 1984. dolaskom Ivana Stambolića na čelo SK Srbije.

Upoznao sam ga početkom sedamdesetih, tek što je zakoračio u višu politiku. S njim se moglo razgovarati i dogovarati kao sa čovekom lepe naravi, spremnog da razume tuđe nevolje. Kad je ulazio u nepopularne akcije, činio je to po “partijskoj dužnosti”, nastojeći da olakša posledice sukoba. Vlast je osvajao strpljivim kontaktima i dobrim snalaženjem na poslovima koje je obavljao. Naruku mu je i vreme išlo. Istrošila se stara generacija u međusobnim sukobima i, pod teretom godina, gubila raniji uticaj. Imao je i dobru zaleđinu, svoga strica Petra Stambolića, ali se, mnogo više, svojim radom izborio za vodeće mesto uz podršku mlađih, obrazovanih kadrova.

Polovinom osamdesetih, Ivan je vodeća ličnost u Srbiji, broj jedan, bez konkurencije. Tako je izgledalo.

Gde je tada Slobodan Milošević? Po Ivanovom izboru, on je predsednik komunista Beograda, sa pouzdanom preporukom za budućeg predsednika SK Srbije. Pridobio je naklonost najuticajnijih političara, Petra Stambolića, Nikolu LJubičića, Dobrivoja Vidića i Dušana Čkrebića, a u Ivanu je imao najpouzdanijeg pomagača. Jedino je Draža Marković bio ne samo protiv izbora Miloševića, već i protiv izbora Ivana Stambolića. Tako je otvoren novi front u kojem će, na kraju, svi postati Miloševićeve žrtve.

26. januar 1986. godine, sednica partijskog vođstva, na kojoj se vodi završna rasprava o budućem predsedniku komunista Srbije. U opticaju je čak sedam kandidata: Ali, unapred se zna, predsednička stolica je namenjena Miloševiću. U korist svoga druga, sednicu vešto usmerava Ivan Stambolić. Glavni mu je pomagač general LJubičić koji Miloševića obasipa pohvalama, kao čoveka koji se “angažovao u borbi protiv nacionalizma, protiv liberalizma i protiv svih oblika kontrarevolucije u Beogradu”. A Bogdan Trifunović izjavljuje da je “Milošević dragulj naše Partije”.

No, nije išlo onako kako je zamišljeno. Pokazalo se da postoji veće nezadovoljstvo nego što se naslućivalo. Mnogi su se uplašili Miloševićevih vladarskih osobina, a Draža Marković, koji je bio na čelu otpora, čak je optužio Ivana i Slobodana za “opasnu spregu na vlasti”, pominjući njihovo dugogodišnje druženje i zajednički rad u “Tehnogasu”.

Mladi aktivisti, obrazovani, neopterećeni komunističkom prošlošću, želeli su da na predsedničkom mestu vide Špiru Galovića ili Radišu Gačića. U burnoj raspravi, koja je trajala dva dana, zamalo da propadne favorizovani Milošević, ili bar da dobije protivkandidata. Da bi se izbegao potpuni rascep, sve veću je podršku dobijao smireni Radiša Gačić koji je neupadljivo plovio u politici, balansirajući između suprotstavljenih strana. NJega nisu osporavale ni Miloševićeve pristalice. Utoliko je bilo čudnije što je uporno, zakopan u mestu, odbijao ovu visoku funkciju.

Zašto se on tako ponašao saznao sam tek petnaestak godina docnije, kada je Gačić, već zaboravljen, daleko bio od politike i srećno privodio kraju svoju karijeru, kao potpredsednik “Hemofarm-koncerna”. Rekao mi je da ga je, razume se, privlačio predsednički položaj, ali da nije mogao da se suprotstavi Ivanu Stamboliću i Dragiši Pavloviću koji su ga “danima i noćima” uveravali da treba da se odrekne kandidature u korist Miloševića. Zlosrećni Dragiša Pavlović, najbliži Ivanov saradnik, uveravao je Gačića da će njegova kandidatura izazvati nepomirljivi rascep u Partiji i državi: “A ovako, sa Miloševićem, obezbeđujemo jedinstvo za sledećih dvadeset pet godina!” Tako su Stambolić i Pavlović, ne znajući, usrećili Gačića. Milošević mu je docnije dodelio sporedno ministarsko mesto u vladi Ante Markovića, a odatle je nastavio karijeru uspešnog biznismena.

26. februar 1986. godine, sednica Ce-ka Srbije na kojoj se, pred kongres Partije, potvrđuje kandidatura Slobodana Miloševića. Predsedavajući je Ivan Stambolić, a u prvom redu sede Petar Stambolić i Milošević, tri prazne stolice i na kraju usamljeni Draža Marković. To, ko s kim sedi na sastancima, ili ćaska u pauzama, novinarima je pouzdan znak kakav je položaj pojedinih političara.

Obično se na ovakvim skupovima simulira jedinstvo. Ovog puta je Draža Marković, sa malom grupom istomišljenika, kvario opšte raspoloženje. Sa istom žestinom kao u prethodnoj priči, zahtevao je širu listu i demokratizaciju kadrovske politike. A kada je, uz put, prigovorio da je “malo radnika na predloženoj listi Ce-ka”, Ivan mu je odgovorio: “Dobro je što se javljaju novi borci za radnike. A što se tiče osporavanja demokratičnosti, mogu da kažem da je ovog puta bilo više demokratije nego kad smo ja i Draža birani.” U sali žamor odobravanja i prigušeni smeh.

Bila je to završna reč Dražine dugogodišnje karijere, posle koje nema ništa. U sukobu i sa svojim najbližim prijateljima, među kojima je bio i Miloševićev tadašnji patron Petar Stambolić, ubrzo je dao ostavku na “sve položaje”, navodeći da nije spreman da “snosi posledice takve kadrovske politike”. No, borben i uporan, nastavio je, sve do svoje smrti da vodi rat protiv režima Miloševića i njegove supruge Mirjane.

Pakleno mu je vraćeno. Niko nije bio toliko izložen javnom blaćenju kao on. Podanička štampa ga je proglasila izdajnikom srpskog naroda i “komandantom jagnjeće brigade” (aluzija na funkcionerske gozbe). General LJubičić je tražio da se Draža isključi iz Partije “zbog kompromitovanja revolucionarne prošlosti”. Na jednom sastanku partizanskih boraca je rečeno da je on na večeri, u hotelu “Moskva”, gde, inače, nikada nije zalazio, ni manje ni više nego sa svojim društvom pojeo osamdeset kilograma rakova! A Mihalj Kertes je javno protestovao što Draža, nekadašnji predsednik i navijač Crvene zvezde, “komotno dolazi na stadion”.

Kad se politika umeša u život, tu tek nastaje pravi užas. Raspadaju se i rodbinske veze. Draža je stric Mire Marković, Slobodanove supruge. U političkom sporu, na njegovu stranu je stao brat Moma Marković, otac Mirjanin. Bio je to dovoljan razlog da Mirjana više ne zakorači u dom svoga oca, sve do njegove smrti.

Samo politika može da stvori toliki nered u ljudskim dušama. Supružnici Milošević nisu prisustvovali ni sahrani Dražine supruge Kike, partizanskog heroja, jedne časne žene koja je posle rata živela povučeno, u senci svoga muža. Nisu se supružnici Milošević pojavili ni na sahrani Mićka, rano preminulog Dražinog sina, sportskog novinara Politike. Ni telegram saučešća nisu poslali.

Draža se nije predavao. Do poslednjeg daha je bio prisutan u javnosti kao protivnik Miloševićevog režima. Pozdravio je njegovo izručenje Hagu, uz napomenu: “I njoj (Mirjani) je mesto u Hagu!”

Marković je prvi osetio i javno rekao šta se krije u ličnosti budućeg nacionalnog vođe, Slobodana Miloševića. Nažalost, ono što nikada nije priznao, on je, rušenjem liberala 1972. i čistkama jedne sposobne, demokratski orijentisane generacije, otvorio put Miloševićevom režimu, koji je odveo Srbiju u sunovrat. Ono što krene naopako, teško se popravlja. Najčešće se nastavi u gorem obliku. Tako je bilo i sa Dražom Markovićem. Prvoborac u sukobu sa Miloševićem, na neki način je omogućio njegov dolazak na vlast.

No, vreme i okolnosti čine svoje. Najteži poraz doneo mu je najveće simpatije. Postao je i miljenik štampe, dobar sagovornik u osudi režima. Izmirio se sa Ivanom Stambolićem i nastavio druženje sa Petrom Stambolićem. Izmenio je i svoja politička gledišta. Najbliži su mu bili mondijalisti. Na njegovoj sahrani primećen je liberal Mirko Tepavac, ratni drug Dražin i poratni prijatelj.

Voleo je društvo Desimira Tošića, svog predratnog gimnazijskog druga, sa kojim se ponovo sreo posle pola veka. Kao mladići su bili na različitim stranama. Desimir aktivista Demokratske stranke, a Draža skojevac. Život i politika su ih razdvojili. Desimir je bio u emigraciji, a Draža u komunističkoj vlasti. Bilo mi je zanimljivo da slušam njihova sećanja i rasprave. U jednom trenutku, Draža pita: “Kako to, Desimire, da se nas dvojica, posle svega, u svemu slažemo?” A uvek nasmejani gospodin Tošić odgovara: “Znaš Dražo, ti si nekada bio na vlasti, a sada više nisi. To je bitna razlika.”

Starost mu je bila teška. Usamljen, u uskom krugu prijatelja, boreći se sa bolestima i svojim godinama. NJegova snaja, Glorija, supruga pokojnog sina Mićka, sa ćerkom je napustila dom i preudala se za generala Nebojšu Pavkovića, dok je bio omiljeni Miloševićev vojnik. (Napustila je Pavkovića kada je on uhapšen u akciji “Sablja” 2003. godine.)

Posle moždanog udara i kraće bolesti, Marković je umro 20. aprila 2005. godine, ostavljajući u javnosti pomešana sećanja, kako je obično sa životima koji nisu iz jednog kalupa, a u politiku ulaze bez ikakvih kočnica, i kada su u pravu i kada su u zabludama.

Nastaviće se

Slavoljub Đukić