Rodonosni kalemi Dobrila Nenadića

Arilje ima monumentalan hram Svetog Ahilija iz 13. veka, spomenik malini i Dobrila Nenadića, jednog od najčitanijih savremenih srpskih pisaca. Naravno, ima i još mnogo čega, ali je po tome Arilje danas najpoznatije. I sami Ariljci proglasili su ih za svoje tri najglasovitije znamenitosti.

Međutim, Dobrilo Nenadić kao da se kloni takvih počasti, pa skromno odgovara:

- Kako kaže veliki pesnik Izet Sarajlić: Ja nisam ni Hamlet ni oblak nad Firencom, ja sam onaj iz druge ulice levo. Meni je glupo i smešno da tu izigravam neku veličinu i kad god vidim sve te egomanijake okolo kako se duvaju i šepure, pomislim: Bože, da li i ja izgledam tako odvratno i nadmeno.

Dobrilo Nenadić je po struci agronom. Na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu diplomirao je među prvima u generaciji; studije je završio za tri godine i deset meseci, sa čistom desetkom. Wegov diplomski rad ocenjen je kao najbolji ikada urađen na ovoj visokoškolskoj ustanovi. Zato mu je, sasvim logično, ponuđeno da ostane kao asistent i da pravi akademsku karijeru. On to, međutim, odbija, ostajući čvrst u nameri da se vrati u svoje Arilje i zaposli u tamošnjoj Zemljoradničkoj zadruzi. Zašto?

- Mogao bih da ponovim ono što sam rekao i profesoru Bogoljubu Čoliću kada mi je jednom pomenuo da bi bilo dobro da ostanem na fakultetu. Šteta je, veli, ti si darovit momak da ideš tamo u neku zadrugu. Pa šta ako si stipendista? Možemo im poslati pedeset umesto tebe. Meni prosto nije bilo fer prema tim ljudima koji su me tolike godine stipendirali i zahvaljujući kojima sam se školovao. Nikad nikome nisam ostao dužan, pa ni njima.

Dobrilo je, sa trojicom kolega, za kratko vreme, ali nimalo lako, svoj rodni kraj i proslavio i uzdigao – malinom. Uspeli su da osmisle i nametnu takav metod gajenja ovog voća, kojim su postignuti svetski rekordi u rodu maline. A kako su u tome uspeli? Za monografiju o selu Radobuđe, u kojem je radio, Dobrilo Nenadić piše:

“Kao mladom agronomu stipendisti Zemljoradničke zadruge Arilje određena mi je, pored nekoliko drugih sela, i Radobuđa kao područje koje obilazim i unapređujem voćarstvo. Školovan sam za yinovske plantaže od nekoliko stotina hektara, a ovde sam zatekao nekoliko malih zadružnih voćnjaka posađenih na plitkoj i neplodnoj zemlji, na strmom nagibu tako da ih nikakav agrotehnički metod nije ni na koji način mogao popraviti. Činio sam koliko sam mogao, ali sve je to bilo slabo i nedovoljno.

Naviknuti na primitivan način obrade zemljišta, voćarenja i gajenja stoke meštani su veoma teško prihvatali bilo kakvu novinu koju sam im nametao.

Sećam se zadružnog magacina preko koga se odvijala ona majušna razmena između sela i zadruge. Nekoliko rakijskih buradi za otkup meke rakije, nekoliko pulpaških buradi za otkup divlje kupine. Otkupljivano je nešto kleke, mahovine, puževa, suvih pečuraka vrganja, jagnjećih koža. Sve je moglo da stane na pola omanjeg kamiona.

Ostao mi je u nozdrvama onaj delikatni šmek, mešavina mirisa ovčijih koža, rakije, kleke, pečuraka, što je strujao odnekud iz mračnih ćoškova.

A malina?

Ne znam da sam negde u Radobuđi tada video koji izdanak maline. Možda ga je i bilo u nekom dvorištu među ružama i grmovima ribizle.

Kada smo početkom sedamdesetih počeli da širimo zasade na seoskim posedima, nailazili smo uvek na isti podsmešljiv komentar:

- Ma idi, čoveče, šta ti pada na pamet, ja da sadim trnje, moj otac ga krčio oko kuće a ja da ga sadim.

Nadmeni mudraci. Kako su mi išli na živce!! Nisu znali ništa, jedva su umeli da naškrabaju svoje ime, nije imalo za šta pseto da ih uhvati, ali su bili drčni, gordi i tako pametni.

Protiv pametara se teško boriti a možda i nemoguće...

Meni je samom, međutim, nejasno kako smo mi Ariljci dospeli do proizvodnje od 18 000 tona maline. Malina je inače veoma retka, luksuzna voćka čija proizvodnja u svetu je mala. Prva je Rusija sa oko 100 000 tona, druga Srbija sa 90 000 tona, treća Poljska sa 46 000, četvrte SAD sa 45 000, peti Čile sa 28 000, šesta Mađarska sa 20 000 tona, sedma Kanada sa 13 000 tona.

Ravno je čudu da se malena opština Arilje sa površinom od 349 kvadratnih kilometara po proizvodnji ovog skupocenog voća nalazi ispred yinovske Kanade koja je po prostranstvu veća od Evrope.

To čudo smo postigli na taj način što se nismo obazirali na vladajuću voćarsku nauku, na zakonske propise koji uređuju regule o sadnom materijalu i uopšte na tadašnju ekonomsku doktrinu. Radili smo sve kontra, i uspeli smo...

A onda smo posle nekog broja godina sve to sabrali, pročistili, opisali i definisali ono što se u dugom nizu uzastopnih godina pokazalo kao najbolje pa smo tako napravili od svega toga jedan sistem koji smo nazvali ARIQSKI METOD GAJEWA MALINA, sada već prihvaćen i u zvaničnoj nauci.

Po tom metodu postignut je najveći ikada zabeležen prinos maline na svetu, 35 400 kg po hektaru, Radosava Pavlovića iz Brekova 1986, rekord koji je važio sve do 2002. godine kada ga je Milan Milosavljević iz Arilja oborio sa 44 763 kg po hektaru, ponovivši rezultat naredne 2003, sa 44 200 kg po hektaru...

Uprkos opstrukcijama i prećutkivanju metod se pokazao izvanredan i kao takav prihvaćen je u celoj Srbiji.

Malina je postala kultna biljka...”

A, usput, Dobrilo Nenadić počeo je da postiže veliki rod i u književnosti.

Kada su Udruženi beogradski izdavači (Rad, Narodna knjiga i BIGZ) početkom 1977. godine raspisali konkurs za izdavanje neobjavljenih dela, sa svojim rukopisom javio se i tada tridesetsedmogodišnji inženjer Dobrilo Nenadić. Od oko pet stotina prispelih dela, odabrano je njih dvadeset, među kojima je bio i rukopis Nenadićev - roman Dorotej.

Već sledeće, 1978. godine, to je bila najčitanija knjiga u Srbiji. Dorotej je potom doživeo osam izdanja na srpskom i tri na stranim jezicima, u tiražu od 110 000 primeraka. Po njemu je snimljen i izuzetno gledan istoimeni film.

Objašnjavajući kako i zašto se odlučio za pisanje ovog, svog prvog romana, Nenadić je tada rekao: “Između ostalog, hteo sam da proverim da li se može napisati knjiga bez ijedne strane reči, čak i bez turcizama.”

Ariljci su bili ponosni na svog zemljaka. Ali, već sa izlaskom drugog romana, Kiša, mnogi od njih zasuće ga drvljem i kamenjem!

Radnja ovog Nenadićevog romana smeštena je u grad Karavilje. Wega nema na geografskoj karti, ali su Ariljci u njemu prepoznali svoj gradić. Isto tako, u kafani “Kubura” i hotelu “Belvi” prepoznali su svoju kafanu “Čuburu” i hotel “Elen”. A, nadasve, među više od stotinu likova, mnogi Ariljci su prepoznali sebe ili posumnjali da bi to baš oni mogli da budu. Prepoznali su se tako neki od direktora, ili drugih šefova i rukovodilaca, sekretarice, profesori... Nastale su kojekakve pretnje, pa i zahtevi da se zabrani prodaja Kiše.

Zbog tog romana Dobrilo je dobio premeštaj u selo Latvicu, sedam kilometara od Arilja. Morao je da napusti svoju dotadašnju kancelariju, dvesta-trista metara udaljenu od stana, i da autobusom putuje u ovo selo. To je iziskivalo i da ustaje ranije, gotovo kad i pekari, u petnaest do pet, ali i sat kasnije da se vraća kući. Za petnaest takvih godina, kaže, izgubio je jednu čitavu godinu, čekajući autobus!

Kako na sve to, na takva “stradanja” gleda danas?

- Ne znam zašto, ali ja čuvam sve što sam pisao i što je o meni pisano uredno spakovano u fascikle i uvezano kanapom. Nedavno sam sređivao neke police sa tim fasciklama punim starih rukopisa i isečaka iz novina. I tada sam našao to što je pisano o Kiši. Slatko sam se smejao i tadašnjim kritikama i galami u štampi, i reakciji mojih sugrađana. Kritičari su govorili da je to slaba književnost zato što je to samo jedan sirovi zapis onoga što sam video u stvarnosti i da tu nema nikakve umetničke nadgradnje i transpozicije. To sa ove distance, zaista, izgleda mnogo budalastije nego tada. A istina je da sam sve od prvog do poslednjeg retka izmislio. E sad ja to doživljavam kao najveću pohvalu jer su izmišljotine primali kao sušte istine. Kamo sreće da je život tako živopisan i zanimljiv, da je neka vrsta neprekidne sijeste fijeste, da su svi takvi šmekeri i zanosne cice. Ma koješta. Ništa od toga u stvarnosti ne postoji.

A što se tiče “stradanja”, pa to je ništa prema sudbini nekih naših pisaca golootočana ili Rusa Solženjicina i Šalamova? Selo Latvica u koje su me poslali po potrebi službe ili po kazni 1. februara 1980, tri meseca pošto je Kiša izašla za sajam knjiga krajem oktobra 1979. i gde sam ostao nepunih 15 godina do penzije, do 11. novembra 1994, mnogo je prijatnije mesto od Golog otoka i Kolime.

Ama, meni je bilo dobro svuda. Lepo sam i u Latvici živeo, imao sam kao pop parohiju od šest sela, tamo smo razvili takozvani ariljski sistem gajenja maline, postizali smo tim metodom izvanredne prinose i ono što smo tih godina uradili ostaje nepromenjeno do dan-danas i opšteprihvaćeno u stručnoj i naučnoj javnosti. Dobio sam kao agronom mnogo priznanja. I vrlo sam ponosan na ono što sam tada tamo uradio.

Ipak, posle svega proživljenog među svojim zemljacima, stoji i pitanje: da li se pokajao što nije ostao u Beogradu?

- I ne mislim o tome. Da li je bilo bolje ovo ili ono, o tome je besmisleno i razmišljati. Otkud mi to znamo? Znamo ono što smo uradili, a da li smo mogli više, bolje, lepše i lakše, to je u sferi nagađanja. Uradio sam u životu ono što sam uradio, trudio sam se da budem pošten i koristan čovek, e sad koliko sam u tome uspeo, neka drugi sude.

A svako ko hoće pošteno da sudi, prosudiće da je dosta uspeo, i kao agronom, i kao pisac. I to sve u jednom malom mestu, udaljenom gotovo dve stotine kilometara, Ibarskom magistralom, od prestonog grada.

Kada se literatura jednog takvog pisca, iz malog mesta, toliko dobro “primi”, nametne se i pitanje: vide li se to neke stvari, možda, bolje sa strane?

- Uvek sam pisao u malom mestu i zaista ne znam kako to izgleda kad si pisac iz “kruga dvojke”. Da li se vidi više ili manje, jasnije ili mutnije? Pretpostavljam da je uživanje u stvaranju nešto što se dešava svuda, ma gde pisac postavio svoj pisaći sto, a da li piše olovkom, perom, hemijskom, na mašini, ili kompjuteru izgleda da i nema nekog naročitog uticaja na vrednost onoga što naposletku na hartiji ostaje. Pisanje nikada nisam doživljavao kao nekakav kuluk i argatovanje nego prosto kao igru, zabavu i čisto čulno zadovoljstvo. Ja mislim da dobar deo moga uspeha leži upravo u tome što se ta neka vibracija zadovoljstva prenosi i na čitaoce. Barem tako to sledi iz mnogih pisama čitalaca, koje sam svih ovih godina dobijao.

Iskustvu njegovom sleduje i pitanje: da li je lakše prodreti u dušu biljaka ili ljudi?

- Osnova života nam je ista. I biljke i čoveka određuje raspored dve purinske i dve pirimidinske baze – adenin, guanin, citozin i timin – koje su poređane u čudesnom spiralnom lancu dezoksiribonukleinske kiseline, koja je sadržana u svakoj ljudskoj i biljnoj ćeliji. Nova epoha je počela 28. februara 1953. godine, kada je Frensis Krik objavio u jednom pabu u Kembriyu da je otkrio tajnu života. Otkrio je Božju promisao, nešto što je apsolutno najsavršenije i najfascinantnije u čitavom kosmosu. To nije moglo da nastane spontano u prvobitnoj kaši, kako se naivno do pre nekoliko decenija govorilo. Bez svemogućeg Boga tako nešto prosto nije moguće.

Budući da mu je život uspešno išao i ide naporedo na dva koloseka, pitam Nenadića – sa kime se radije druži, sa biljkama ili sa ljudima?

- Vrlo sam selektivan u tom pogledu. Niti mi se dopadaju sve biljke, a još manje svi ljudi.

Uvek su mi sumnjivi ti neki humanisti koji navodno imaju razumevanja za sve ljude. Onaj koji voli sve, ne voli nikoga.

Nenadić je danas, bar što se tiče njegove osnovne struke, u penziji. Za jedan svoj običan dan u Arilju kaže:

- Uživam u dokolici. Čitam, gledam televiziju, malo dremuckam, pa ponekad ponešto i napišem. Uvek, pak, kad me zasvrbe prsti i dobijem taj nagon i sednem za kompjuter da nešto napišem, imam izvesno osećanje griže savesti. Pisao sam mnogo, čak nepristojno mnogo.

Ipak, nipošto, ne napušta prirodu i njene plodove.

- Vrlo sam ponosan na jedan svoj proizvod, koji sam upravo razvio. Proizvodim perfektno, garantovano prirodno jabukovo sirće po jednom svom godinama usavršavanom metodu i mogu da tvrdim da će to jednoga dana postati čuveni brend. Znam o čemu govorim. Pa ja sam, ne zaboravite to, jedan od četvorice kreatora najpoznatijeg srpskog brenda zamrznuta malina – kvalitet Arilje.

Pokazuje delo prirode i ruku svojih. Na flaši etiketa, sa slikom jabuka i spomenika kralju Milanu (kaže, dve njegove najveće ljubavi), na kojoj piše: “Svojim potpisom – pa svojeručni potpis Dobrila Nenadića – garantujem da je ovo prirodni proizvod nastao fermentacijom voćnih šećera iz ploda jabuke i oksidacijom alkohola bez ikakvih stranih primesa i dodataka.”

Potom se kaže da je ovo izvanredna namirnica koja je sastavni deo mnogih kulinarskih recepata za spravljanje raznih salata, marinada, turšija, čorbi i mnogih jela, kojima daje pikantan ukus. Ali da je ovo, istovremeno, i jedan od najboljih prirodnih lekova za razne bolesti.

Bavi se i slikarstvom. I opet sa dosta uspeha, mada će on na to skromno reći:

- To je onako. Ništa naročito. Po prirodi sam radoznao, pa sam mnogo štošta probao.

Nad Ariljem, na jednom brežuljku, okružena jakim srednjovekovnim bedemima, na koje se oslanja vreme sadašnje, dominira crkva Svetog Ahilija, kao jedan od glavnih simbola ovog kraja. O njoj i njenom patronu Nenadić je objavio novelu Ahilije...

- Sa moga brega u Vigoštu, gde sam rođen, lepo se vidi ariljska crkva. Ona nam je služila kao neka vrsta sunčanog sata. Kada preko zapadnog zida line svetlost, tada je tačno podne. Moj pradeda Nenad Nele, od koga su mi ostale dve veoma stare crkvene knjige sa koricama od drveta presvučenog kožom, crtao mi je ariljsku crkvu. Sećam se jasno toga crteža, kao da ga sada gledam, a jedva da sam onda imao pet godina. Naravno da je to moralo imati nekog uticaja. Inicijacija, rano buđenje imaginacije i već u čemu se sve i kako ovaploćava taj tako zamršeni i tako tajanstveni poriv.

A ima li nečeg što Dobrila Nenadića u Arilju posebno inspiriše za literaturu?

- Ništa posebno. Inspiracija nije vezana za mesto. Pisao sam svuda gde god sam bio. Ne samo ja, naravno. Markiz de Sad je pisao na košulji u ludnici u Šarantonu, Kiril Česmen je napisao dva romana u zatvoru pre nego što su ga odveli na električnu stolicu. Ne znam da li je Fransoa Vijon, koga su tri puta osuđivali na smrt, baladu o drusnoj Margo napisao u senci vešala. Nikakva udobnost i poseban ugođaj nisu potrebni piscu, osim pisaljke i bilo kakve hartije.

Na rastanku Dobrilo mi daje da ponesem Miličku Mijoviću, glavnom uredniku “Narodne knjige”, disketu s rukopisom njegovog novog romana Mrzovolja kneza Bizmarka.

- To je – kaže – završni deo trilogije o srpsko-turskim ratovima 1876-1878. U ovom delu je opisano ono smutno vreme od San Stefanskog ugovora do Berlinskog kongresa. Ovaj deo, pa tako i čitava trilogija, završava se autentičnim dokumentom, Proglasom srpskog knjaza Milana, kojim on obnaroduje da je Srbija postala nezavisna država i da je primljena u tada malobrojni krug samostalnih evropskih država. Da li vas ovo na nešto asocira?