Sasušak i rastur

Sažeto u osam zbirki i dva izbora, Simonovićevo pevanje doživljavamo kao postupno građenu jedinstvenu poetsku celinu. Kao međusobno, pa i uzročno-posledično, povezane etape unapred izgubljene “bitke s udesom” nametnute okolnostima našeg doba (druge polovine prošlog veka viđene u opštim odredbama i u ovdašnjim međama). Pokušavajući da joj se odupre, uzroke zaludnosti rečene bitke lirski subjekt ove poezije traži ponajpre u kolektivnim (epohalnim) i individualnim zabludama i bespućima, a pouzdana uporišta u duhovnoj vertikali nacionalne tradicije, ili pak okretanjem sebi i sopstvenoj osećajnosti. Ishodi ovakvih i inih pokušaja i traganja bivali su vidljivi i u prethodnim zbirkama, nova svedoči njihovu neminovnost na poseban način i integralno.

U jednoj od pesama na početnim stranicama zbirke lirski junak Simonovićeve moderne epopeje o sebi veli da je ono što je smatrao važnim, posle tumaranja koje mu je potrajalo “malone pola veka”, ostalo “gladno, pusto”. A u drugoj da su mu “sparušena krila natopljena smolom”, pa i nema čime da se junači. Kad se, u posebnim prilikama, i dogodi da se “zajunači”, pokazuje se – kako stoji u potonjim pesmama – da mu “sahne kuraž, sredovečnom prugom”, da je na delu “reumatiči ljubavnik”... Hoće se, očigledno, naglasiti da su ljubavni i junački segmenti u iskazima lirskog junaka zapravo ironijski i autoironijski tipovi poetske ekspresije i da oni intoniraju zbirku u celini. Valja se, ovim povodom, podsetiti teorijskih koncepata po kojima ironija počinje kontemplacijom sudbine sveta, proizlazi iz percepcije apsurdnosti života. Uz opušteniji pristup formulaciji i ponešto humora, možemo se osloniti i na drevnog Demostena koji je držao da je eron čovek koji, izgovarajući se bolešću, izbegava građansku odgovornost. Sa očekivanjima od odgovornosti pesnika u našem vremenu ne treba preterivati, ali je, opet, teško prevideti da je bolest odista jedan od najčešćih motiva Simonovićevih pesama. Razume se, slabost tela ovde sledi nemoći duha da popravi svet, podrazumeva dakle i metaforičko značenje.

Ima u središnjem delu zbirke sjajna, naoko lokalno naslovljena pesma “Sasušak i rastur” u kojoj je reč o “manjku”. Pri prvom merenju je zanemarljiv da bi se, tokom vremena, progresijom kojom valjda nemušte sile upravljaju, nezaustavljivo uvećavao i multiplicirao, prenosio na mnoge oblasti i, malte ne, postajao temeljno obeležje bivstvovanja. Gotovo da se simboličko zračenje ove pesme oseća u poetskom tekstu koji joj prethodi koliko i u onom koji joj sledi. Izveden prividno nepretenciozno, kolokvijalnim govorom lirskog subjekta iz svakodnevice i o pojavama i događajima njoj primerenim, tekst Simonovićevih pesama sasvim neosetno (što će reći posredstvom pesničkog majstorstva) umnožava i međusobno ukršta motivsko-tematske planove. Ostvarujući teško predvidljivu i obuhvatnost i složenost značenja, ovi planovi – “ljubavni”, “junački”, “zdravstveni”, porodični i drugi, neretko sa istorijskim i društvenim implikacijama, a kadgod sa mitskim i folklornim elementima – emituju osećanja ispraznosti, efemernosti, trošnosti, uskraćenosti, neostvarenosti, besmislenosti. Emituju, rečju, svest o sasušku i rasturu, o gubitništvu kojim je determinisana humana jedinka našeg doba.

U završnici zbirke, pesme kojima je predmet stanje duha i tela govornog subjekta smenjuju se s pesmama koje ih uvode u nešto drugačiji kontekst. Uslovljena duhom vremena, hipersenzibilna jedinka se preobraća u reprezentanta plemena za koje “ni uranak ni ustanak nisu što su bili”. U čitaočevo vidno polje ulazi “majčin junak/očev pregovarač” zagledan u “opustošenu zemlju”, u permanentno obnavljanje kosovske tragedije, nemoćan da reši “istorijsku zagonetku”... Bolest o kojoj često ide govor bez sumnje je opaka, ne izmiču joj ni pojedinac ni kolektiv. Simon Simonović se s njom sučeljava na pesniku svojstven način, svedoči o njoj množinom izvanrednih pesama, punom merom svog stvaralačkog iskustva.