Srbijanska spirala

Prošle godine ručao sam sa šefom jednog od najvećih osiguravajućih društava u Nemačkoj. Sumorno je rekao: “Najbolji mozgovi naše privrede troše sve svoje snage na otpuštanje novih i novih radnika. Mi smo menayeri opadajuće spirale.” Nije pokazao ni trag revolta.

Velikog revolta, međutim, nema ni među radnicima. Oni će svoj protest izraziti na narednim izborima, ali neće rušiti vlast na ulici jer su već gubili i dobijali poslove, a radno mesto ne predstavlja pitanje života i smrti. U Srbiji se ne bi baš moglo reći da najbolji mozgovi troše svoje kapacitete na otpuštanje ljudi, baš kao što ni radnici neće sa budističkim mirom sačekati odluku o novim kadrovskim rezovima. Posle velikih oktobarskih promena srpsko društvo je izgleda bilo spremno da poveruje da u tranziciji svi dobijaju ili da su u kapitalizmu svi kapitalisti. Danas takva uverenja deluju poput istopljenog ružičastog kipa od voska pod afričkim suncem. Demokratska društva na Zapadu nisu imala takve iluzije...

Spirala krunjenja “zlatnog kapitalizma” počela je sa njegovim trijumfom. Do kraja 80-ih godina prošlog veka proizvodnja oružja, a naročito socijalna stabilnost, bile su izuzete iz logike trgovačkog računa – pretila je promena sistema. Društvo se bogatilo, a socijalne klase se rasplinule u onu središnju. U nju su spadali svi: od učitelja do trgovaca. Sovjetska pretnja štitila je u njegovom zapadnom susedstvu ogledno dobro socijalnog kapitalizma. Wen nestanak otvorio je vrata amerikanizaciji evropske privrede. Dakle: ultraliberalizmu, tržišnoj utakmici kao univerzalnom odgovoru, sumraku države blagostanja, presudnom uticaju krupnog kapitala na političke odluke...

I tako se danas samo preračunava. U svetu bez granica kapital se više ne boji da u Rusiji traži profit. U svetu bez neprijatelja socijalna stabilizacija tržišne privrede skupa je, a nepotrebna. U svetu bez revolucija kapital se može oploditi ili riskantnim novim proizvodima koji traže dosta investicija, ili, lakše, “racionalizacijom radne snage”. Zato se i zavrtela spirala štednje, pa danas svakoga od siromaštva deli samo jedan njen obrtaj. Pred očima razočaranih masa bogatstvo “iza ćoška” pretvara se u fatamorganu: umesto penzije – produženje radnog veka, umesto besplatnog, ili bar dotiranog – finansiranje lečenja iz sopstvenog yepa, a uz to i – snižavanje plata. Blagostanje za sve odlaže se do daljnjeg.

I eto odgovora na pitanje zašto Francuzi neće Evropski ustav. Za sada se nespokojstvo izražava upozoravajućim, gunđajućim “ne” na referendumu, sutra, kada se shvati da će spirala štednje istiskivati i dalje, novu i novu živu silu, ko zna kako?

Politička elita Francuske, sa sve medijima, nije uspela da ubedi građane da razvijena Evropa prolazi samo kroz trenutnu krizu. Narod političarima koje je sam izabrao nije poverovao.

Paradoksalno, ovo su i naši problemi. Iako tri svetlosne milje, plus Kosovo i Crna Gora, od EU, i mi osećamo, i tek ćemo osetiti, cunami krize evropskog projekta i, pre svega, njegovih pokušaja da se, u pokretu, pređe na drugo pogonsko gorivo. Ne samo da ubrzano prolazimo kurs kako što brže poništiti socijalna prava zaposlenih zarad efikasnije privrede, što je naš doprinos karikaturalno shvaćenom načinu da se postane konkurentan, već je i jaz između političke elite i masa sve dublji.

Do kraja godine Srbiju će prodrmati do sada nezapamćeni talas otpuštanja – državna uprava, javne službe, armija... Desetine hiljada ljudi preko noći će postati radni (što će mnogi doživeti i kao životni) višak. Kada o tome pričate sa nadležnim političarima, ne deluju zabrinuto i istresaju kao iz rukava: svako u ovoj zemlji ima poneki dodatni posao, tu su i doznake rođaka iz inostranstva, a, uostalom, do sada i nije bilo većeg socijalnog bunta... Kada im, opet, kažete da malo ko ovde ima “posao plus”, da su članstva u upravnim odborima kao ekstraprihod rezervisana samo za povlašćenu klasu u koju oni spadaju, a da bunt može izbiti nenadano, i utoliko silovitije, baš u momentu kada se najmanje nadaju, začuđeno vas gledaju. Ne veruju.

Politička elita Srbije, oličena pre svega u vladi, preuzima rizik kojeg gotovo da nije svesna. U dva paralelna gigantska projekta – promenu Srbije prema liku razvijenijeg dela Evrope, što podrazumeva i razgradnju države koja pojačano brine o građanima, kao i u naporni proces rešavanja sudbine Kosova – ulazi bez podrške naroda. U Skupštini se raznim akrobacijama, u koje spada i nedokazano, ali verovatno, političko trgovanje sa poternicom za gospođom Mirom Marković, može namaći većina glasova, ali raspoloženje javnosti, što pokazuju i sva istraživanja, baš kao i rezultati lokalnih i predsedničkih izbora, nije isto kao ono od pre godinu i po dana. Politička volja građana se promenila.

Ili, prostije rečeno: objedinjena parlamentarna većina bi posle sada održanih izbora postala jasna manjina. Pred tim se mogu zatvarati oči, pa i koristiti jak argument da su u godini ovakvih izazova Srbiji najmanje potrebni novi izborni okršaji, ali ostaje pitanje koju će snagu i trajnost, pa i legitimitet, imati sudbinske odluke političke klase kojoj narod ne veruje.

Na nivou pojedinca kome je ugrožena materijalna egzistencija dilema je prosta: kako da se pomirim sa tim da sam tehnološki višak, i da kao takav idem u EU, ako mi nužnost toga objašnjava profesionalni političar u samom vrhu vlasti koji ima ogromne probleme da u dve rečenice osvetli namenu novca koji, njegovim angažmanom, strana firma sa velikim poslovima u ovoj zemlji uplaćuje za njegovu kćerku na račun njegovog prijatelja!? Ili sa objašnjenjima da ministar unutrašnjih dela mora da gomila funkcije jer mu je tako vlada naložila. Ili sa otkrićem da prvi čovek centralne banke uzima superpovoljne kredite od jedne poslovne banke u kojoj je, gle čuda, pre toga radio, a prema kojoj, kao, treba sada da bude nepristrasan.

Tek politička moć spojena sa odgovornošću, a ne sa povlasticama, dovodi do poverenja bez kojeg nema vođenja zemlje koja je očito u krizi trajnijoj od puke tranzicione. Ako vlast u Srbiji to na vreme ne shvati, nismo daleko od socijalno-političke eksplozije, koja se neće, kao u Francuskoj, završiti nekim referendumskim “ne”, odlučnim ali bez žrtava, već u agoniji kakvu samo Balkan može da skroji.