Strava i užas

Ukoliko bi se zanemarile određene političke konotacije – što je, razume se, principijelno nemoguće – onda bi video-snimak streljanja nekolicine muslimana iz Srebrenice u prigodnom “izvođenju” paramilitarne jedinice Škorpioni bio psihijatrijski problem prvog reda.

Zabrinutost da prikazivanje (i bezbrojna repriziranja) tog snimka užasa može loše delovati na dečju psihu jeste samo alibi napora da se slučaj nekako minorizuje. Deca ne gledaju televizijske vesti, imaju pametnija posla. A šta je sa odraslima? Upozorenje da ono što sledi, naime scena streljanja, može delovati neprijatno i šokantno bilo je, u izvesnom smislu, na mestu. Šok koji je taj zapis izazvao bio je dubok i neotklonjiv. Naročito kada se vidi na televiziji.

Neki cinik se, možda, tom osećanju strave odupro ubeđujući sebe da, u teorijskom smislu, a još više iz istorijskog iskustva, to nije ništa novo, I nije, nažalost. Za ovog kratkog života nagledali smo se snimaka nacističkih zločina ove vrste. A i mnoge televizije uredno prikazuju snimke masovnih pogubljenja kineskih kriminalca po fudbalskim stadionima. Ali, što bi se reklo, takvo opravdanje ne drži vodu. Jer se ovo o čemu pišem nije dogodilo ni za vreme II svetskog rata, koji je bio klanica izazvana nacističkim pomračenjem uma, ni u dalekoj Kini, u kojoj je pravna država dugo vršila i funkciju yelata. To se dogodilo ovde, sada. Ili se dogodilo pre deset godina, sasvim svejedno.

U pravu su oni koji tvrde da se krivica za zločin u Srebrenici ne može pripisati srpskom narodu. Ali je krivica srpske države da su, čitavu jednu deceniju, zločinci živeli među nama kao tzv. mirni susedi. To je takođe užas. I za taj užas deo odgovornosti snose oni koji su bili u posedu sporne kasete, neke nevladine organizacije, ali su je držali u tajnosti sve do trenutka kada je ona, kao dokazni materijal, prikazana u Hagu. Tako se, tom kobnom omaškom, stvorila kap koja će preliti čašu.

S druge strane, ako nam je baš do teoretisanja kad mu vreme nije, snimak zločinačke egzekucije je ponavljanje obrasca snaf filma (snuff movie). Šta je to? To je jedan perverzni “žanr” samo za “ljubitelje”, po pravilu sadiste, u kome neka osoba stvarno umire. Postoje, pak, dve suštinske razlike između snaf filma i ove smrti na planinskom putu u ništavilo. Osoba koja će biti ubijena u nekom snaf filmu, obično neka devojka, po “scenariju” žrtva manijaka, ne zna da će joj se smrt dogoditi. U ovom drugom slučaju, oni koji će biti ubijeni, muslimani iz Srebrenice, dobro su znali šta ih čeka. Strašno je videti kako mrtav čovek hoda.

Takođe – ubica iz snaf filma je patološki psihopata, monstrum, i on tu svoju osobinu prenosi u “lik”. Dramaturško opravdanje ubistva, šta li. Oni sa snimka koji gledamo iz večeri u veče takođe su istog “psihološkog sustava”, ali, tim gore, “glume” normalne osobe kojima je, eto, zapao zadatak koji se mora izvršiti, pa da idemo dalje. Jedan, onaj prosedi, sa crvenom beretkom, puši, ne vadi cigaretu iz usta, drugi, neki klinac, razvlači vilice žvakaćom gumom, ima šala i doskočica. To prevazilazi bolesnu maštu svakog “reditelja” snaf filmova. Neki psihijatar, čovek sa iskustvom u tretmanu teških duševnih bolesnika, sigurno će bolje od mene objasniti taj perverzni stav, to jest činjenicu da se ubica ponaša sasvim “normalno”. Uostalom, napisane su tolike knjige o toj dimenziji “sindroma zločina”. Šizofreni sadista deluje “normalnije” od mene ili vas. Sve dok vam ne ispali metak u potiljak ili prereže grlo kasapskim nožem.

To se, kako vidimo, često događa u ratu. Ratovi koji su se na ovim prostorima vodili devedesetih godina prošlog veka izveli su na scenu mnoge monstrume, koji su, pre svog zločina, a i posle, živeli kao i sav ostali normalan svet. Jer su, iz perspektive svoje pomračene svesti, sebe i doživljavali kao normalne. A normalno je za monstruma da, kada se ukaže potreba, “skenja” nekog muslimana. I obratno, razume se. Otuda se “glumi” pripadnika Škorpiona mora pridati jedno dodatno, polit-ideološko objašnjenje. Oni nisu snimali snaf – budući da i ne znaju šta je to – već su verovali da učestvuju u jednom dokumentarcu, filmu iz života boraca za svetu stvar i ideale, koji će im, kada rat prođe, doneti priznanja i pohvale. Rezultat: to se stvarno dogodilo, ubili su nesrećnike kao što se prikolje pile. Samo su vršili svoju “dužnost”.

Da bi na osnovu toga izvukli neki profit u budućnosti, valjalo je streljanje zabeležiti. Masovne ubice to katkada čine. Jeste maloumno, ali je, prosto, tako. Tada u ovu našu priču ulazi snimatelj, ludak-naivac. Kamermani koji su beležili egzekucije u epohi fašističkog divljanja kroz razne projekte konačnog rešenja mogli su svom poslu pristupati sa oduševljenjem ili sa gađenjem, ali oni su, osim provereni nacisti, bili državni činovnici, nameštenici ministarstva smrti. Možda je i u našim ratovima to bio slučaj. Čisto sumnjam. Otkuda onda toliko “slikovnog” materijala iz tih pometnji, iz tog haosa krvi i tla? Otuda što su se mnogi u tu zločinačku avanturu samoinicijativno uključili sa kamerom na ramenu. Mislili su da im je baš to dužnost, da je biti dobrovoljni balkanski kurir direktnog umiranja čast, manje-više sveta stvar, istorijski zadatak, da sve treba zabeležiti i ostaviti pokolenjima na ponos i slavu. To je posebna perverzija, šizofrenija u čistom stanju. Sve će ih, i ubice i snimatelje, stići pravedna kazna što su ludilo pokušali da uvedu u sferu normalnog, svakidašnjeg života.

Ali, zašto tek sada? Valjda zato što je inkriminisana kaseta bila tajna, zato što su za njeno postojanje znali samo “odabrani”. Oni su čekali “povoljan trenutak” da stvar učine javnom, da kasetu “lansiraju” kada to bude najprobitačnije. I veruju da svi sada moramo platiti račun tom bezumlju. Jesmo krivi, ali ne za zločin u Srebrenici. Naša krivica je samo u tome što se, doduše iz nepouzdanih izvora, zna da je kaseta ipak dugo bila “javno dobro”, koje se bez problema moglo iznajmiti u pojedinim šidskim video-klubovima. Pa su je, je li, mnogi iznajmljivali. To je poseban užas – živimo okruženi ljubiteljima snaf filma ili njegove stravične imitacije. Nije dobro.