Rasprodaja krvavih košulja

1. Hotel “Drina” u Bijeljini je privatizovan i renoviran.

Nekoliko puta sam se u njemu smrzavao za vreme rata.

Lalo Četnik mi je tad pjevao: “Nije mene ubilo lokanje,

No kroz Bosnu hotelsko spavanje” U hotelu se održava skup republičke Organizacije porodica poginulih i nestalih boraca i civila.

Članske karte za ovu organizaciju su krvave košulje očeva i braće, sinova, glave najmilijih.

Pričaju o problemima koji ih muče.

I u ovu organizaciju partije su pustile pipke. Rasturile ih i podelile.

“Ja sam sa Romanije. Živim u četiri kvadrata, u neomaltanoj sobi. Nećemo nikog da tražimo. Nas treba da traže”, kaže brka.

“Ova organizacija treba da se uzdigne iznad šljama, bitangi i kriminalaca.”

Rade Bjelošević kaže:

U Doboju ima 1 700 porodica poginulih boraca i dvije i po hiljade invalida, a dobio sam deset građevinskih paketa. Kako to da podijelim?”

Ređaju se priče ojađenih ljudi.

A onda je posle pauze došao na red izbor predsednika.

Zaboraviše na muke.

Poče gužva. Ko da je zbor stanara.

Podeli se Srpska. Na istočni i banjalučki deo.

“Mi u Banjaluci imamo tri kancelarije, tu su organi vlasti. Racionalnije je i pravednije da predsjednik bude iz Banjaluke koja ima 4 800 porodica poginulih.”

Uskočiše u vučje kože. Poče nadvikivanje, upadanje u reč. Na kraju se podeliše, ko pravi Srbi, kako treba i kako dolikuje.

Jedni napustiše salu, ovi iz banjalučke regije – njih osamnaest – tako kažu novine, a bilo ih je više, ovi drugi ostadoše da izaberu svog predsednika.

2. Tog dana je umrla Božana Delić. Odmah s početka ratnih sukoba u maju 1992. godine muslimanski vojnici su iz sela Crkvine kod Vitkovića u opštini Goražde, od kuće odveli sinove Božane i Ilije Delić: Radivoja, Novicu, Niku i Jovu u zloglasni logor u Vitkovićima. Ubili su ih uskoro. Istog dana.

Anđu Delić, njihovu ćerku, muslimanski vojnici su držali danima zarobljenu, da bi je posle mučenja bacili u Drinu između Vitkovića i Mravinjca. Izmoždena i na ivici snage, Anđa je uspela da dopliva do obale i dođe u selo Šašiće gde su muslimanski vojnici držali zatočene njene roditelje i preživele Srbe iz Crkvina. Anđa se ubrzo obesila.

Posle nešto više od godinu dana zatočeništva u Šašićima, Ilija i Božana Delić su razmenjeni i prevezeni u Višegrad. Ubrzo je umro i Ilija. Božana je ostala sama. Odlikovana je Ordenom Miloš Obilić 2003. godine.

3. U Bijeljini skupštinsku većinu čini koalicija: sedam Dodikovih, dva Šešeljeva, četiri Ivanićeva, dva demokrata pokojnog Mauzera, dva iz stranke koja je nastala od stranke Biljane Plavšić, dva iz Stranke za Bijeljinu i dva Socijalističke partije. Predsednik opštine je iz SDS-a.

U toku je revizija poslovanja opštinske uprave.

Srbija i ovaj deo Srpske su kao spojeni sudovi. Sve što se dešava u Srbiji, dešava se i ovde.

4. Mirko Blagojević, poslanik Radikalne stranke “Dr Vojislav Šešelj” u parlamentu BiH, priča mi:

“Parlament BiH u ovom momentu je institucija koja ima 42 poslanika, od toga 12 su iz redova srpskog naroda. Skupština je dvodomna. U Domu naroda ima pet predstavnika iz redova srpskog naroda, pet iz hrvatskog, pet iz bošnjačkog. Da bi se donio zakon i provela neka odluka, potrebno je da kvalifikovana većina glasa u oba ova doma. Znači da u oba doma daju saglasnost. Žalosti u ovom momentu što je savjet ministara od jednog tijela koje je imalo male ingerencije vremenom postao Vlada Bosne i Hercegovine i što smo najznačajnije institucije sa nivoa entiteta Republike Srpske, zahvaljujući kapitulantskoj politici, prenijeli na nivo Bosne i Hercegovine. Sada smo bez carine koja je bila u isključivoj nadležnosti Republike Srpske.

Ostali smo bez obavještajno-bezbjednosne službe koja je bila u isključivoj nadležnosti entiteta. Ostali smo bez vojske. Pod jedinstvenom je komandom. Sada se i naši vojnici zaklinju da će služiti ne više Republici Srpskoj već Bosni i Hercegovini. A to je država protiv koje smo na neki način ratovali. Bojimo se da se sve više ostvaruje njihov san o stvaranju unitarne Bosne i Hercegovine a da tome zdušno pomažu kapitulantski politički faktori u Republici Srpskoj.

Zahvaljujući pomoći Srbije, uspjeli smo da u Dejtonu ovjerimo Republiku Srpsku kao jednu vrstu federalne jedinice koja je imala svoju vladu, skupštinu, parlament, vojsku, policiju, carinu, sudstvo. Ovo što smo izgubili, izgubili smo zahvaljujući domaćim političarima.”

5. Sa Lalom Četnikom upoznao me Bora Čorba.

Kad su svi govorili da se ne potpisuje Vens-Ovenov plan, Lalo mi je rekao: “Ćuj, ne potpisuj. Kako ne potpisuj bolan? Ovi naši ponesu janje, ponesu gajbe sa pivom, ponesu šiše, pa se naliju. Muslimani upadnu i pola jedinice pokolju. Kako ne potpisuj? Pa ni kravu nisu u stanju da sačuvaju a ne državu. Potpisuj, bolan. Jašta, nego potpisuj.”

Lalo je bio sitan delinkvent sa dušom od Rusije većom.

Sećam se kako je objašnjavao novinarima iz Jugoslavije tri minđuše koje je nosio na uvu: “Ovo ti je krst, u boga vjerujem, ovo je Afrodita, za ljubav umirem, a ovo treće je mali reket, od toga živim ali nisam teniser.”

Uzalud ga tražim ulicama Bijeljine.

Ulice su bile njegove.

Bio je golać Zeke Buljubaše, potomak hajduka iz mačvanskih šuma.

Granica je bila njegovo radno mesto.

Kad su Srbi krenuli da beže od rata, on im je naplaćivao hiljadu maraka za prebacivanje iz Bosne u Srbiju.

Devedeset devete, kad je rat stigao u Srbiju, isti ti bežeći od bombardovanja krenuli su da se vraćaju.

Sad ih je opet Lalo dočekivao.

I naplaćivao im hiljadu i dvesta.

“Kako to sad hiljadu i dvesta”, bunile su se preplašene ovce.

“To ti je zato što nemate više ono “J”. Prije ste bili bijele ovce a sad ste bele.”

Delio je Lalo lekcije.

Ležao je pre rata u Zenici sa Alijom Izetbegovićem i pričao mi kako je Alija kuvao odličnu kafu.

Nijednu vlast nije voleo a vlast je još manje volela njega.

Rat je bio njegovo vreme.

Umro je od ciroze jetre. Uzaludno tražim otiske njegovih stopala po bijeljinskom asvaltu.

6. Bijeljina je grad gde se susreću istočna i zapadna Bosna. Gde se susreću Sava i Drina. Dva sata vožnje od Beograda.

Za vreme rata i od rata naovamo narasla je u urbani centar.

Mnogo je mladih po ulicama i u kafićima. Jedan od retkih gradova u kojim i bioskop radi.

Ali, i razlike su velike. Posle toliko godina života u skoro besklasnom društvu, one teško padaju. Pojavili su se pravi i veliki bogataši i sirotinja koja nema hleba da jede. Qudi, u odelima koja su zapamtila bolje dane, u svitanje obilaze kontejnere. Ja ih nisam video ali mi kažu da ih ima.

Cene su kao u Beogradu, jedino je duvan nešto skuplji.

Idem u kafić “Argument” da pronađem Rada Milanovića. U njegovom kafiću je bila prva stanica kad se u Srpsku za vreme rata ulazilo.

“Je li gazda tu?”

“Gazda je na moru.”

“Čuj, Rado na moru?”

“Nije Rado gazda.”

“A gde je Rado?”

“Rado je na Drini.”

Do Radove terase na Drini, petsto metara od Pavlovića ćuprije, vozi me gospođa taksista.

Sedimo, pržimo kobasice i pljuckamo u reku.

Rado je za neku sitnu lovu izdao kafić i sklonio se na Drinu.

“Prije je trebalo tražiti dva svjedoka da si bio u ratu. Sad ti trebaju četiri da dokažeš da nisi bio.”

Drina je ledena. Donosi otopljeni sneg sa Prokletija i Durmitora.

To ne smeta dečacima koji na traktorskoj gumi popođenoj daskama teraju šećer na drugu obalu.

“Šleperi prolaze a oni carinici izduvavaju gume i skidaju ventile dječacima koji tjeraju robu na biciklima preko mosta. I još mi se time hvale.

Kako se živi? Ovo ti je sistem kuvane žabe. Žabu ako staviš u vrelu vodu, ona iskoči. Ali ako je staviš u hladnu i počneš da griješ, ona se skuva iako bi mogla da iskoči. Tako rade i sa nama. Svakog dana pritežu sve više. A niko da se pobuni.”