Pravi evropski bolesnik

Pripisuje se ruskom caru Nikolaju I da je frazu o “evropskom bolesniku” upotrebio opisujući Otomansku imperiju. Otad je mnogo drugih država nazivano “evropskim bolesnikom”. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, patosirana štrajkovima, spororastuća Britanija bila je “mezimac”. Tokom devedesetih godina titulu je preuzela Nemačka. Sad se pojavio novi pacijent: Italija.

Za trenutak je izgledalo da je bolest te zemlje samo deo bolesti šire evrozone čije su loše performanse bile odraz sporosti njene tri ključne ekonomije: nemačke, francuske i italijanske, koje u ukupnom bruto proizvodu učestvuju sa 70 odsto. Sve tri ekonomije pate od zajedničke evropske nevolje sa preterano rigidnim tržištima i rada i robe, previsoke javne potrošnje i poreza, i suviše regulative. Poslednje vesti da je Italija tokom prvog kvartala ove godine zapala u recesiju, dok su se Francuska i Nemačka oporavile, sugerišu da Italija ima ozbiljnije probleme nego dve veće zemlje.

Italijanski problemi široko su rasprostranjeni u njenoj ekonomiji, biznisu i politici. Kako ističe izveštaj OECD-a o toj zemlji, spor rast njene ekonomije uglavnom je posledica njenih strukturnih slabosti. Čudesne pedesete i šezdesete godine stvorile su ekonomiju snažno oslonjenu na male prerađivačke firme, koncentrisane na severu, specijalizovane u oblastima kao što su tekstil, nameštaj, mašinski alati, proizvodnja hrane i bele tehnike. Takvim kompanijama bili su potrebni niski osnovni troškovi da bi izdržale konkurenciju; u doba inflacije to je osiguravano devalvacijom lire. Takvo spasavanje nije više pri ruci otkako je Italija u sistemu evra. Tako se desilo da su te industrije među najranjivijima ne samo kad je u pitanju konkurencija iz ostatka Evrope nego sve više i ona iz Azije, naročito Kine. Zato nije iznenađenje da su italijanske tekstilne fabrike prednjačile među onima što zahtevaju novu zaštitu Brisela od kineskog uvoza. Proizvođači nameštaja i bele tehnike pate na isti način. Kineski rivali nisu italijanskim kompanijama oduzeli samo delove evropskog nego i svetskog tržišta.

Nije čudo da su biznismeni u Italiji sve više pesimisti. Čak i kad se upinju da izađu na kraj sa uspavanom ekonomijom, to je u vezi sa prethodnim koracima koji su pokopali njihovo vlastito poverenje koliko i poverenje stranih investitora. Stvari su krenule vidljivo loše pre dve godine kad su izbili (još nerešeni) problemi u FIAT-u, vodećem proizvođaču automobila u zemlji, i kad su italijanske banke arogantno prodale svojim klijentima visokorizične hartije od vrednosti kao da su sigurne. Te hartije od vrednosti emitovali su država Argentina i dve italijanske firme: Cirio i Parmalat. Država nije ispunila svoje obaveze, a dve italijanske firme su otišle pod stečaj. Prevara koja je upropastila Parmalat pokazala je da je italijanski sistem korporativnog upravljanja truo. Odgovor regulatora, premda najpre brz, postao je trom kad su političari pomislili da je kriza sprečena. Pošto je Parmalat spasen, istraga protiv onih koji su ga skoro uništili izgubila je na oduševljenju.

Korporativno upravljanje nastavilo je da pati od promena nagore, kao što je nedavna odluka vlade da smeni Vitorija Mincata, prvog čoveka Enija, šeste po veličini naftno-gasne kompanije u svetu. Ne samo što je taj talentovani i apolitični menadžer zamenjen nekim ko ne zna ništa o toj industriji (Paolo Skaroni, šef Enela, italijanske elektro-firme) nego je to neznanje prošireno i na kompletan sastav uprave. Politička priroda postavljenja gospodina Skaronija sugeriše da vlada smatra one kompanije u kojima ima udeo suštinski državnom svojinom i prema tome predisponiranim za političko rukovođenje. Taj povratak unazad usporiće nastojanja takvih kompanija da postanu nezavisne od političke korupcije...

Gospodin Skaroni sad ima šansu da dokaže kako može da pruži otpor uplitanju politike baš kao što je to činio gospodin Mincato. Ali, Enijevi akcionari će nervozno posmatrati kako će se kompanija vladati pod upravom svog novog menadžmenta. Isto tako, strani investitori čekaju da vide da li će izuzetna priča o dva pokušaja preuzimanja italijanskih banaka da se okonča srećno (pobedom stranaca) ili farsom. Što se toga tiče, ishod je mutan, ali Bank of Italdž i Consob (italijanski berzanski regulator) daleko su se razmetali zbunjujućom mešavinom protekcionizma i sporosti.

Loše italijanske ekonomske performanse ne štete samo biznisu, one su razorile i životni standard. To je glavni razlog što su se Italijani okrenuli od centrističko-desničarske koalicije kojoj je Silvio Berluskoni na čelu, koji je na toj funkciji od 2001. godine. Iako je gospodin Berluskoni dobio bolje vesti sa lokalnih izbora na Siciliji, ostali nedavni izbori su potvrdili da je njegova vlada sada veoma nepopularna.

Ekonomist se nije ustručavao sa svojim viđenjem gospodina Berluskonija 2001. godine: mi smo dokazivali da je on nepodesan da bude italijanski premijer. Fokusirali smo se na dugu istoriju njegovih neprilika sa zakonom plus konflikt interesa sa kojim je suočen otkako je na čelu vlade i tako indirektno na čelu njene javne televizije, dok istovremeno kontroliše gotovo sve italijanske privatne televizijske stanice. Mi smo ipak bili dopustili jednu nadu: da će biznismen koji se okrenuo politici doneti Italiji potrebne ekonomske reforme i čvrsto stegnuti javne finansije.

Četiri godine kasnije, vlada gospodina Berluskonija nije uspela da uradi čak ni to. Izbezumljen pravnim stvarima, zavisan od koalicionih partnera, gospodin Berluskoni je obavio premalo reformi, ali su njegovi privatni poslovi napredovali. Wegova kura za italijanske javne finansije uglavnom se svodila na mere kao što je poreska amnestija: budžetski deficit je opet narastao. On je sproveo u delo malo snižavanje poreza, ali ni blizu onome koje je obećao. Učinio je i neke promene u penzionom sistemu i sistemu socijalne sigurnosti, ali su njegovi reformski napori u globalu bili suviše mali, suviše okasneli. A stvarno loša vest je da bi gospodina Berluskonija, ukoliko bi izgubio izbore narednog proleća, nasledila centrističko-leva opozicija gospodina Romana Prodija, bivšeg premijera i bivšeg predsednika Evropske komisije, koja izgleda nema dinamičniju ekonomsku politiku ili reforme koje bi ponudila.

(Ekonomist)