19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Modernizacija i reforma visokog obrazovanja je ozbiljan posao kome se, nažalost, u našoj zemlji nije prišlo na studiozan način. Umesto da se napravi komparativna analiza desetak zakona iz zemalja koje su već odmakle u bolonjskom procesu i da se odaberu rešenja koja najbolje odgovaraju našoj tradiciji, početkom 2003. godine se krenulo od gotovog teksta prednacrta zakona, iza koga je stajala tadašnji pomoćnik ministra prosvete Srbijanka Turajlić. Iako je taj tekst doživeo oštre i opravdane kritike, on je poslužio kao osnova za dalji rad, u koji se aktivno uključila komisija Univerziteta u Beogradu, kao i oba rektora, prethodni Marija Bogdanović i sadašnji Dejan Popović, a pri kraju i rektori ostalih univerziteta u Srbiji. Tako je rad na zakonu postao stvar svojevrsnog političkog prestiža pojedinaca. Međutim svakome, a posebno nama naučnim radnicima, jasno je da loše polazne osnove ne mogu dati dobar rezultat, ma koliko truda se uložilo. Tako je i sa ovim zakonom, koji, ako se usvoji u ovom obliku, neće dovesti do napretka, već naprotiv, do snižavanja nivoa znanja potrebnog za sticanje univerzitetske diplome. Wegovi nedostaci su tako brojni da se ne mogu obuhvatiti ovim pismom. Recimo samo da čak ni sama definicija univerziteta nije jasna (jer tek treba da je precizira Nacionalni savet), a nije jasno ni koju vrstu diplome student stiče posle završenih osnovnih studija. A bilo je moguće doći do reformskog zakona koji istovremeno štiti tradiciju i podstiče razvoj visokog obrazovanja u skladu sa Bolonjskom deklaracijom – dovoljno je uzeti hrvatski zakon (zasnovan na nemačkim iskustvima), i uveriti se u to.
Vera Kovačević-Vujčić
redovni profesor Fakulteta organizacionih nauka
član Saveta Univerziteta u Beogradu
