U jednom loncu

U momentu kad izjavi da su ga oduvek privlačile one priče “koje niko nije želeo da pipne, kao i one koje je izrabljivao svako”, jer se nije “dobro osećao sa normalnima”, jedan od dva povlašćena pripovedača Blaškovićevog romana, koji s autorom ne deli samo inicijal imena (L.), nego i književnu bibliografiju i deo biografije, objavljuje, zapravo, “programsku” pomerenost štiva koje se čitaocu nudi pod naslovom Adamova jabučica. Bezmalo već od prve stranice tom istom čitaocu biće, međutim, jasno da ova pomerenost u stvari podrazumeva otklon prema jednom „nečistom”, mešovitom obliku što spaja normalnost i abnormalnost, banalnost i naročitost, humor i patos, a koji alternativni narator, daktilografkinja Žizela, ne – doduše – odveć književno verzirana, s dosta razloga shvata kao svojevrsnu egzistencijalnu burlesku.

Na izvestan način ukrštajući teme i postupke, već viđene u Svadbenom maršu (1997) i Mrtvoj prirodi sa satom (2000), Laslo Blašković u najnovijem romanu, reklo bi se, propituje doseg i granice sopstvenih pripovedačkih interesovanja. Stoga (auto)biografski udeo u njemu ima značaj ličnog zaloga, a burleskna smeša težinu unutrašnjeg naloga ili famozne istine pisanja. Jer to što su se “u jednom loncu” našli, u prvi plan isturena, trivijalna životna priča jedne sudske službenice i njenog preminulog muža, pa anegdotske pikanterije s novosadske književne scene i, najzad, epiloški smeštena, porodična istorija autora, iz koje je, izrekom, “život... liptao, čak i onda kad je živa zemlja počela da se raspada”, upravo to je, nema sumnje, ona mera ostvarenosti što ovde samu sebe određuje i vaga. Kao i u nekim od prethodnih ostvarenja, repernu i u isti mah “neuralgičnu tačku” tako osmišljenog pisanja predstavlja senka literature koja nije tek bezbedna tradicija, već još pamtljivo i živo sećanje. Razlika je samo u tome što je preovlađujućoj usredsređenosti na kišovsko „peščaničko” nasleđe (Mrtva priroda sa satom) ovoga puta pridruženo i dvosmisleno-parodijsko poigravanje s čaršijskim „nasleđem” u vidu apokrifnih marginalija uz biografiju Aleksandra Tišme, jednog od ključnih aktera posleratnog književnog života pokrajinske prestonice.

Blaškovićev postupak mogao bi se, zapravo, za nevolju opisati sintagmom “sročiti zapostavljeno i (za)ostavljeno”. Odatle valjda potiče i, naslovom potcrtano, dvosmisleno-banalizujuće poređenje između pisca Grobnice za Borisa Davidoviča i upokojenog a marginalnog junaka romana, koje postaje neka vrsta provizorne šifre za čitanje, i to na principu postmoderne književne “statike” što proverava “nosivost” tradicijski veličajne forme u susretu s nepodnošljivom lakoćom i efemernošću savremenih egzistencija i njihovih (samo)razumevanja. Je li utisak izvesne inferiornosti koji iz ovoga proizilazi slučajan ili hotimičan? Sudeći po upornosti i opsesivnosti s kojom se ova stilski kićena priča vraća na Tišmu, Kiša, Matičare i ostale, simptomatski snižavajući nametljivom yangrizavošću i samopotkazujućom netrpeljivošću donekle sopstveni autoritet, druga mogućnost je mnogo izvesnija. A u trenutku kad na novinskim stupcima oživljavaju čaršijski književni ratovi u kojima je Kiš još jednom „moneta” za raskusuravanje, ovakav „iskošeni” pristup možda dodatno dobija na zanimljivosti.

Blaškovićeva Jabučica je, prema tome, roman s dvostruko ili trostruko uvijenom „intrigom”, ili, što bi rekli ovdašnji pisci, spletkarenje s čaršijskom i sopstvenom dušom u difuznom (među)prostoru književne provokacije i njene smisaone kontekstualizacije. Kada, primera radi, naratorov/autorov otac ustvrdi da je najveći mađarski pesnik Petefi bio Srbin, a da će zauzvrat najveći srpski pesnik biti Mađar, onda se to može razumeti kao ironijska aluzija na večitu papazjaniju u ključalom loncu srednjoevropskih i balkanskih animoziteta i egocentričnosti, unutar koje su Kiš ili Tišma tek posebno aromatični začini; s druge strane, ova rukavica izazova nesumnjivo je bačena makar delom i u vlastito lice, gestom koji sve neizbežno senči autoironijom i stvaralačkom skepsom. Domet sumnje ostaje pri tome u polju višestruke pripovedne figuracije i ne pruža se, čini se, preko granica samog teksta, donoseći celoj knjizi kvalitet sofisticiranog i samoosporavajuće-katarzičnog egzibicionizma. Setimo se: svoju provokativnu priču “Dug”, koju je pisao poslednjih godina života, a čiji junak Ivo Andrić svima koji su ga zadužili u životu na samrti simbolično vraća po dva skromna groša, Danilo Kiš hotimice je, očigledno, ostavio nedovršenu i neobjavljenu. Adamova jabučica ipak ne počiva na toj vrsti autorske skepse i samozatajnosti.