Seoba rolnica

Prvo je osvanula vest da se Hrvati plaše zbog invazije Kineza – iz Srbije. Onda smo čuli i da je u Italiji zavladala panika zbog Kineza koji se švercuju preko Srbije i Crne Gore. Treću vest saznali smo u novobeogradskom Bloku 70, gde nam, za sada skroz nezvanično, i dalje pod teškim opterećenjem rada na fiskalnim kasama, rekoše da oni u stvari ne beže iz SCG, nego da baš ovde planiraju da naprave bazu za južnu Evropu. Druge dve, evropske, nalaze se u Pragu i Budimpešti.

Idemo redom. Čak je i ABC iz Madrida citirao načelnika Uprave za strance SUP Beograd Petka Boškovića koji je, navodno, izjavio da su njegove hrvatske kolege stupile u kontakt s njim, tražeći savet o tome kako da se suoče s pojavom bujice Kineza. Bošković je NIN-u potom objasnio da s njim nisu kontaktirale kolege, već novinari zagrebačke televizije, a da je s policijom iz Zagreba neformalno razgovarao na sastancima sa drugačijim dnevnim redom.

Zatim se javila italijanska obaveštajna služba sa saopštenjem da većina kineskih ilegalnih imigranata kod njih stiže preko krijumčarskih kanala Balkana. Kažu, preko SCG i Albanije imigranti stižu do obala Pulje, mada se alternativno koristi i put preko severoistočne granice, oko Trsta. “Međutim, na Balkanu nema dovoljno razumevanja za italijanske strahove i zato izostaje i zajednička akcija”, rekao je načelnik iz Rima, Nikolo Polari. Naš načelnik Bošković začudio se čitajući ovu vest budući da je, od dolaska nove vlasti 2000, kontrola maksimalno pooštrena. “Najpre su ukinuta dva redovna, sedmična avionska leta na relaciji Beograd-Peking.”

I... ponovo iznenađenje: u Bloku 70 ne živi 30 000 Kineza, kako se procenjuje. Policija demantuje: “U Beogradu na privremenom boravku nema više od njih 1 300.” U Beogradu, dnevno, boravak duži od 24 časa prijavi oko 1 000 svih stranaca, što je mesečno oko njih 30 000, dok na privremenom i stalnom boravku ima oko 12 000 stranaca. Među njima je najviše Kineza. No, opravdano se veruje da ih je više u Pančevu. Tamo je i život jeftiniji, tamo im je i pijaca velika. Drugo, u slučaju SCG treba reći i da stranci poštuju zakon, pravila o boravku i kretanju, iako je propis star, iz vremena SFRJ, usvojen 1980. godine. “Svejedno je i dalje prilagodljiv i primenljiv.”

Policija je s Kinezima ranije imala mnogo više problema. Bilo je i kriminalaca, sa severa Evrope spuštale su se tzv. trijade, odnosno trojke, na srpskom policijskom jeziku, za koje kažu i da po građi više liče na NBA igrače, nego na sitne, ljupke kosooke. “Uspeli smo da suzbijemo tu pojavu i danas slobodno i otvoreno mogu reći da ne pravimo nikakve razlike, jer i nema razlike između Kineza i ostalih stranih državljana koji borave na teritoriji grada Beograda”, kaže Bošković. A što se fenomena “Miloševićevih Kineza” tiče, načelnik precizira da “nijedan Kinez nije dobio naše državljanstvo”: “Bilo ih je više s dozvoljenim boravkom, ali i više njih u tranzitu, oko sedam, osam hiljada.” Danas, pazite sad, važno je naglasiti da samo dvoje Kineza u Beogradu ima stalno nastanjenje. Šesnaest ih je na školovanju, a jedanaestoro u mešovitom braku. Svi ostali imaju odobren privremeni boravak po poslovnom osnovu, ili kao članovi porodica.

Kinezi su poznati po upornosti, marljivosti u radu. Poznati su i po tome što dosledno čuvaju sopstvenu kulturu, što decu šalju nazad u Kinu na školovanje i što su, uprkos neverovatnom prilagođavanju apsolutno svakom tržištu (osim, možda, japanskom), veoma uporni, za trgovinu društveni ali u celini zatvoreni, među sobom homogeni i – slabo znaju jezik. S tim u vezi, treba napomenuti i da su kod nas uglavnom Kinezi iz seoskih domaćinstava provincije Đi Đang. Trgovci. Iz provincije Fu Đang dolazili su ranije i, kako objašnjava šef Odseka za statusna pitanja stranaca Svetlana Perišić-Mišić, bili su na ivici kriminala. Oni su pokušavali i da što više Kineza prebace na Zapad.

Šta, inače, danas rade? “Mahom su stručno vezani za trgovinu, ali se bave i kulinarstvom.” U Beogradu postoji oko 15 kineskih restorana, nedavno je otvoren i kinesko-srpski restoran (kuvar je Kinez, provereno), ali ima i nekoliko direktora stranih predstavništava, kao i proizvođača jelki, papuča... koji takođe upošljavaju i srpsku radnu snagu. Biznis im ide – ka napred. Kako god da se pogleda. Na nekoliko plantaža, u staklenim baštama na putu ka Surčinu, uveliko proizvode hranu, kineski kupus i ogromne bele rotkve.

Kontrola je na aerodromu “rigorozna”, jer Kinezi putuju preko Moskve, odakle dolaze i drugi stranci “iz rizičnih zemalja”, država sklonih trgovini ljudima. Najzad, ne treba zaboraviti da se Kinezi ipak šetaju, da ih odavno ima mnogo i u drugim gradovima Srbije, da su već prošli lekciju paljenja pijaca, poput požara u Novom Pazaru, ili u Užicu. Situacija je danas takva da se Kinezi bave uvozom i prodaju na veliko, a da naši dolaze kamionima i dalje u unutrašnjosti preprodaju robu.

Zašto onda idu u Zagreb? Odgovor je jednostavan. “Verovatno su bolji uslovi za njih u Hrvatskoj. Činjenica je da će Hrvatska pre nas ući u Evropsku uniju, svima je cilj – Evropa. Hrvati im daju i duže boravke, na godinu dana prvi put. Imaju novi zakon, donesen u skladu s propisima EU. A prilikom ulaska robe, carinici odmah odrežu visinu poreza, sve im se plati na licu mesta. Imaju i raspisane kvote koliko stranaca može da otvori preduzeća i u kojoj delatnosti. Time im se, zajedno s vizom, izdaje i odobrenje za rad”, kaže Bošković. Treća stvar je najvažnija. Novac. Hrvati imaju bolji standard od nas, opšte je mesto. Gospođa Perišić-Mišić navešće i da se Hrvatska dobro organizovala i da je, prostim uvidom u kineske pasoše na teritoriji Beograda, utvrdila da oko 30 odsto ima hrvatske vize.

U Bloku 70 niko nam ništa nije rekao. Samo se nezvanično govorka. Muči ih ministrovanje za finansije. Bili su i protesti zbog toga, da bi se, s druge strane, jedva dogovorili da uvedu jedan neradni dan, utorak. “Teško, teško”, izvukli smo od jednog Jana.

Beograđani ih ne gledaju baš s divljenjem. Opčinjenost Brusom Lijem, zaklinjanje u kinesku kuhinju kao bolju čak i od francuske, istine da je kineska civilizacija stara i mudra koliko i dirljiva u filmovima, brzo se razbiju kada u njihovom tržnom centru čujete bučno zujanje, vidite krađe u svakom lokalu i slušate jadne komentare da “kijaju kao guske”. Tačno je, pak, da vode računa o ishrani, da jedva puše, naročito žene, i da su veoma ćutljivi za druge i solidarni za sebe. Tačno je i da ljubomorno čuvaju sopstveni jezik i kulturu. Uopšte, od Kineza se neće mnogo čuti, makar im se dešavale i tragedije kao što je bilo ono gušenje desetina Kineza, ilegalnih imigranata, u luci Dovera. “Nema nazad”, izustiće Jan na naše podsećanje.

Nedavno je u Rimu održana i specijalna konferencija o kineskoj pretnji Italiji i svetu. Kod nas je bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri, u svojoj kolumni u “Danasu” napisao da jedan od najpoznatijih stihova Boba Dilana glasi: “Nije potrebno da budeš meteorolog da bi znao u kojem pravcu duva vetar.” “Tako je i s Kinom”, kaže Montgomeri i podseća na istoriju koja nam govori da su “veoma retki slučajevi kad uspon neke zemlje, kao što je ovaj koji doživljava Kina, nije bio praćen ratom i reorganizovanjem međunarodnog poretka”. Nama, koji nismo ambasadori i drugi političari, ostaje da se odviknemo od najpedantnije i najjeftinije piraterije na svetu. I od prolećnih rolnica, za početak.

Dobro jutro, komšija! Cinizam parola sa zagrebačkih fasada: “Vratite nam naše Srbe, evo vam Hercegovci i Kinezi”, više nikoga ne iznenađuje Niko ne zna koliko ih je, ali svi znaju da im je zabranjeno da osnivaju političke stranke i organizuju protestne mitinge. Na prvi pogled se vidi da su drugačiji, ali hrvatski jezik govore bolje od mnogih “domorodaca”, a još bolje od novopečenih “domoljubaca”. Drže se zajedno, mnogo rade i malo govore. U Zagrebu su najpoznatiji po trgovini, restoranima i žarkocrvenoj, u modi nadaleko poznatoj China red boji, koja krasi ulaze u njihova obitavališta. Kinezi u hrvatskoj metropoli ne diraju nikoga, izrazito su rezervisani prema onome što se o njima piše i govori u javnosti, a o zemlji u koju su počeli da dolaze pre dve, tri godine uvek govore pomno složenim rečima. Ipak, lokalni ksenofobi u kakve su se, od rata naovamo, pretvorili nekad dobrodušni zagrebački “purgeri”, nazivaju ih “azijatskim virusima koji se šire i protiv kojih se treba boriti svim sredstvima”. Quti su na njihove trgovine, na njihov izgled, na hranu koju jedu i jezik koji govore. Istovremeno, basnoslovno zarađuju na tuđoj muci. Zagrebačka četvrt “Kajzerica” u blizini istoimenog gradskog hipodroma gotovo da više nema slobodne garaže, automehaničarske radionice ili najobičnije šupe. Po početnoj ceni od 2 000 evra po kvadratu sve je to iznajmljeno ćutljivim i mirnim pridošlicama čiju robu na kraju kupuju i najvatreniji pobornici tragikomične parole Hrvatske gospodarske komore: “Kupujmo hrvatsko!”. Ova institucija žali se da ih vlasnici kineskih trgovina i restorana nikada nisu molili za pomoć, niti su koristili “naše pogodnosti”. Gradski “Ured za gospodarstvo” Zagreba do sada je izdao dozvole za oko dve stotine kineskih trgovina, a u glavnom gradu Hrvatske registrovano je i 121 kinesko trgovačko društvo. Kinezi u Zagrebu nemaju svoje “pijace” kao i u ostalim gradovima bivše Jugoslavije i jugoistočne Evrope. Uglavnom posluju u objektima “zatvorenog tipa”. “Mi nismo loši ljudi”, žalosno je izjavio dvadesetogodišnji Čen koji je u Hrvatsku došao iz južne Kine. Otac mu je lekar i najbolje zna kako se može manipulisati biološkim i psihološkim zdravljem ljudi. Čen dugo živi u Zagrebu, a za Hrvate vrlo obazrivo kaže da su “dobar narod, mada možda malo preponosan...” Za njegove sunarodnike ovde se istovremeno, generalno i bez uvijanja, tvrdi da žive od droge i prostitucije. “Naša vlada otvorila je granice i dopustila da svatko od nas vani pokuša uspjeti u onome što rade i pripadnici ostalih naroda”, jedino je što mladi Čen želi da kaže na primitivne, holivudske stereotipije o svom narodu. Svoje susede, kao i mnogi drugi Kinezi u Zagrebu, pozdravlja sa: “Dobar dan, komšija!” i dugo mu je trebalo da shvati gde greši u urođenoj pristojnosti i kućnom vaspitanju. Stanovnici “Kajzerice” ili zagrebačkog China Town-a nedavno su užasnuto konstatovali da ih je tamo svega hiljadu “starosedelaca” u odnosu na tri puta više pridošlica, svih rasa, vera i jezika. U trgovinama “Kajzerice” Kinezi uglavnom prodaju tekstil, plastiku, obuću i različite alatke, a roba im stiže brodom u luku u Rijeci odakle se kamionima dovozi do Zagreba. Zemljište u hrvatskoj metropoli uglavnom su im prodavali tzv. nouveauy riches, “tajkuni” doseljeni iz zapadne Hercegovine ili severne Bosne. Cinizam parola sa zagrebačkih fasada: “Vratite nam naše Srbe, evo vam Hercegovci i Kinezi”, u takvom rašomonu više nikoga ne iznenađuje. Zorica Stanivuković