Pravo događanje naroda

“Otvorena kriza u Evropi”, “Zaustavljena evropska izgradnja”, “Remek-delo mazohizma”, samo su neki od negativnih sudova izrečenih u francuskim medijima posle objavljivanja rezultata referenduma na kome su se Francuzi masovno izjasniliprotiv ratifikacije sporazuma o evropskom ustavu i time bacili celokupni domaći politički establišment u ozbiljnu krizu.

Pored prebacivanja odgovornosti za njegov neuspeh između parlamentarnih stranaka, postoji i originalnije tumačenje ovog značajnog događaja. Anri Emanueli, narodni poslanik i po ovom pitanju jedan od glavnih disidenata u okviru sopstvene Socijalističke partije, najbolje je izrazio suštinu ovog političkog zemljotresa:

“Ponosan sam na Francusku i na Francuze koji su svojim glasom potvrdili prvenstvo i pobedu narodne suverenosti nad političko-medijskom mašinerijom!”

Francuski referendum nesporno baca novo svetlo na klasičan problem odnosa posredne i neposredne demokratije, kao i mesta građana u okviru savremenih demokratskih društava. Jedna važna činjenica na najbolji način ilustruje pomenuti problem, a ujedno i raskorak, da ne kažemo raskol, koji se pojavio između građana Francuske i njenih političara. Da se predsednik Širak odlučio na ratifikaciju sporazuma skupštinskim putem, 92 odsto narodnih poslanika bi se izjasnilo za usvajanje evropskog ustava. Održani referendum je pokazao sasvim suprotno raspoloženje naroda. Time je francuski parlament de facto izgubio svaki legitimitet, čime je bačena senka i na sam princip predstavničke demokratije.

Treba svakako odati priznanje za način na koji se u Francuskoj pristupilo pitanju evropskog ustava. Dugo godina Francuska nije sa toliko strasti i demokratskog duha vodila diskusiju o jednom važnom političkom pitanju. Nebrojano radio i televizijskih emisija, javnih skupova i debata, tribina i poseta građanima bilo je poslednjih meseci isključivo posvećeno pitanju referenduma. Svi birači (oko 40 miliona građana) dobili su poštanskim putem primerak evropskog ustava kako bi se zaista upoznali sa dokumentom – predmetom rasprave.

Građani su od samog početka stavljeni u centar zbivanja, ali, ipak, sopstvenom zaslugom. Sve se zahuktalo, naime, samo od trenutka kada su prva istraživanja javnog mnjenja pokazala da je veći deo stanovništva spreman da se opredeli protiv evropskog ustava. Ta namera građana je delovala kao elektrošok na francuske političare. I tada je, međutim, političko-medijski establišment reagovao olako. U početku se odnosio prema biračima sa dosta potcenjivanja, koristeći se bledim argumentima. Svašta se moglo čuti dva meseca pred referendum: “Glasati protiv evropskog ustava vodi u haos”; “Ne postoji mogućnost za nove pregovore o evropskom ustavu” (što je ostavljalo čudan utisak da građani u stvari i nemaju izbor, te se postavljalo pitanje čemu onda uopšte referendum); “Samo neobavešteni ljudi, nesposobni da sagledaju sve posledice, mogu tako neodgovorno da glasaju” itd.

Uprkos svim pritiscima, sporazum je na kraju odbijen, uz veliki odziv birača, što dovoljno govori o demokratskoj zrelosti građana. Ne treba zaboraviti da se celokupna Francuska elita – od predsednika Republike, vlade, svih parlamentarnih stranaka, urednika glavnih medija (koji nisu sakrivali svoje simpatije prema evropskom ustavu), do javnih ličnosti iz sveta kulture – zalagala za usvajanje evropskog ustava. U tom zalaganju se ponekad prosto gubio i kompas. Sve to nedvosmisleno ukazuje na dubok jaz koji postoji između većeg dela stanovništva i francuske elite.

Kada je 2002. godine Žan Pjer Rafaren došao na mesto prvog ministra, podelio je u jednom od svojih javnih nastupa zemlju na “France d’en haut” (čiji bi bukvalni prevod bio “Francuska odozgo”, koja podrazumeva imućniji deo stanovništva) i “France d’en bas” (“Francuska odozdo”, tj. niži slojevi), obećavši da će se brinuti o ovoj drugoj, većinskoj i siromašnijoj. U očima Francuza postaje, međutim, očigledno da političko-medijski mikrokosmos Pariza slabo razume tu drugu i većinsku Francusku. Teško je zaboraviti primer Eduara Baladira, bivšeg prvog ministra i predsedničkog kandidata na izborima 1995. godine, kada je ulazeći, po svoj prilici prvi put, u podzemnu železnicu, koju svakog dana koriste milioni Francuza, iznenađeno izjavio “kako je ovde vruće”. Ova izjava bi mogla da nasmeje kada ne bi tako gorko podsećala na činjenicu da političari najčešće imaju vrlo površan kontakt sa svakodnevnom realnošću većine građana. Prilikom opštinskih izbora za gradonačelnika Pariza 2001. godine, nijedan kandidat nije znao da odgovori na banalno pitanje – koja je cena metro karte. Niko, naravno, ne zahteva od ljudi koji vode državu da žive kao većina njenih građana. Osnovni je red, međutim, da “predstavnici naroda” znaju kako većina tog naroda živi.

Činjenica da posredna demokratija nema alternativu nimalo ne sprečava političke predstavnike jednog naroda da budu odgovorniji, kao što ne sprečava ni građane te iste države da budu podjednako odgovorni i zainteresovani za politička dešavanja jer suverenitet pripada isključivo njima. Nepostojanje alternative predstavničkoj demokratiji takođe ne isključuje uvođenje i široku primenu mehanizama direktne demokratije, kao što su institucija referenduma, narodne inicijative ili opoziva. Upravo na referendumu, 29. maja 2005. godine, u Francuskoj se zaista dogodio narod. Za svako demokratsko društvo to je odlična vest.

Miloš Jovanović

(Autor je asistent na Odseku političkih nauka Sorbone)