Priprema za Mladića

Izgledalo je kao da je katarza pobegla iz antičkih tragedija i iznenada posetila Srbiju. Snimak koji prikazuje kako se šestorica muslimanskih mladića izvode iz kamiona, sprovode do jarka pored puta i zatim hladnokrvno likvidiraju pucnjevima u potiljak, delovao je na javno mnjenje stotinu puta snažnije od dosadašnjih izveštaja, svedočenja ili optužnica o masovnim zločinima počinjenim u jednom od bratoubilačkih ratova. “Škorpion” koji žvaće žvaku dok se priprema za likvidaciju maloletnika, ljudi koji taj zločin snimaju da bi imali čime da se pohvale prijateljima i video-klubovi koji kao posebnu senzaciju proverenim članovima kluba navodno izdaju kasete iz Trnova samo su detalji iz horor filma koji je trajao godinama. Jedan snimak, koji je posle deset godina, iz antikvarnice zla došao do najšire javnosti uzdrmao je čak i najvatrenije zagovornike teorije prema kojoj su Srbi uvek bili žrtve, čak i kada su bili primoravani da počine pokoji zločin. Oni koji odavno veruju i propovedaju kolektivni zločinački poduhvat velikosrpskog naroda nisu bili nimalo iznenađeni, ali u ćutljivoj većini, izlomljenoj mitovima, istinama i faktografijom tuđeg zla, takav snimak mogao bi da ima preloman uticaj na shvatanje šta su to srpski ratnici činili u poslednjoj deceniji prošlog veka. Mirnoća kojom je zločin izvršen samo je pojačala unutrašnji moralni prelom običnog sveta, uverenog da je protekla decenija zapravo zatrpana nepravdama i zaverama prema srpskom narodu iako su priče o zločinima u Vukovaru, Srebrenici ili Sarajevu uporno visile nad njihovim glavama.

Čak ni sasvim opravdana pitanja koja su postala sastavni deo slabo gledanih pozorišnih predstava o suočavanju sa istinom (a šta je sa njihovim zločinima, kakav je Srbija agresor ako u njoj ima najviše izbeglica, gde su to nestali Srbi u Sarajevu ili Krajini, kako je u prisustvu međunarodne zajednice proterano više od polovine kosovskih Srba i spaljeno i srušeno više od polovine crkava i manastira), kao da su postala potpuno izlišna.

Priznanje krivice u rečenici bez zareza, bez ali, i bez znaka pitanja.

Tu se negde završava priča o katarzi na balkanski način, a počinje rasprava o sasvim jednostavnom pitanju – zašto svaki zločin mora da bude deo trivijalne političke utakmice?

Policija je u međuvremenu uhapsila osmoricu pripadnika “Škorpiona”, Skupština će po svemu sudeći usvojiti deklaraciju kojom se gotovo jednoglasno osuđuju ratni zločini, a Srbija će, posle “crvenih beretki”, u istoriju i kazneno-popravne ustanove verovatno poslati još jednu paravojnu, parapolicijsku ili paraljudsku jedinicu. To, međutim, neće odgovoriti na neka osnovna pitanja o upotrebi kasete iz Šida, prema kojima nije jasno ni gde se kaseta nalazila u proteklih deset godina, ni zašto je sam zločin ostao na marginama dokazivanja da su “Škorpioni” bili pod kontrolom MUP-a Srbije, niti zašto je za nevladine organizacije i radikalne borce protiv srpskog nacionalizma postalo važnije koliko je sekundi i minuta filma o zločinu emitovano na državnoj televiziji od činjenice da se ubice iz pomenute jedinice tek sada nalaze u zatvoru iako odavno postoje saznanja o njihovim zločinima, njihovim adresama ali i njihovim poslovnim vezama.

Od same oktobarske demokratske revolucije, Srbija je sarađivala sa Hagom tako što je između Haga i zločina izbrisala svaku vezu – prvo se govorilo o stranim investicijama, zatim o integracijama a bilo je reči i o sankcijama. Zločini su se jedva spominjali. Naravno, i sam Tribunal je veoma često delovao kao nekakav modernizovan inkvizitorski sud koji je dijametralno različite pristupe imao za vernike i nevernike u zapadni deo savremene civilizacije. I dok je Srbija ostala prikleštena između profesionalnih apologeta i kritičara Tribunala, zločini, odgovornost i katarza nekako su svedeni na glavni adut nevladinih organizacija i nezavisnih medija u prikupljanju poslednjih tranši zapadnih donacija. Možda bi kao najbolja ilustracija političke upotrebe zločina moglo da posluži otkrivanje hladnjača – prvo je nastupila desetodnevna medijska kampanja užasavanja i kolektivne griže savesti, koja je mogla da pripremi izručenje Miloševića, da bi u naredne četiri godine i vlast i mediji i nevladine organizacije jedinstveno ćutali o žrtvama, egzekutorima i posledicama. Taj nevidljiv i teško objašnjiv konsenzus sasvim različitih interesnih grupa da govore i bore se protiv ratnih zločina samo uoči godišnjica, komemoracija ili ozbiljnih političkih obračuna, mogao bi da bude nastavljen i sa najdramatičnijim suočavanjem sa mrljama iz prošlosti.

Nekoliko dana posle prikazivanja monstruoznog filma, u Srbiji se već vodi rasprava o neminovnom hvatanju Ratka Mladića, jer je snimak odlično pripremio javno mnjenje za hapšenje generala. Hoće li se Mladić naći u haškom zatvoru pre nego što se u Srebrenici bude obeležila godišnjica zločina, postalo je nekako istovremeno glavno pitanje u svim diplomatskim raspravama u srpskoj prestonici. To, međutim, nije nikakva nova teorija zavere, niti zakulisna igra prema nedužnim balkanskim narodima. Pre će biti da je reč o pukoj konstataciji ovdašnjih neprilika u kojima ni prošla ni ova ni buduća vlada ne mogu da iskoče iz začaranog kruga sve dok se ne budu podelile sasvim nove karte na Balkanu. Sama pomisao da će Beograd putovati u Brisel preko Prištine, Srebrenice ili nekog neidentifikovanog mesta u Bosni svakako ne doprinosi evropskom entuzijazmu na Balkanu, ali iz gliba, u kojem junaci na kamerama ostavljaju tragove svog junaštva, očigledno nema direktne linije za EU. A ni za ostale delove sveta.