Buš ne veruje Šrederu

Među spoljnopolitičkim projektima kancelara Šredera prijem Nemačke u stalno članstvo Saveta bezbednosti UN nalazi se na prvom mestu. Izbor u najvažnije telo UN doneo bi Nemačkoj status globalne sile sa pravom i odgovornošću da odlučuje o najvažnijim svetskim poslovima. Sada je taj projekt ugrožen – i to od strane Sjedinjenih Država, što se nije očekivalo.

Nedavno je u Vašingtonu šef diplomatije Joška Fišer bio poliven hladnim tušem kada ga je Kondoliza Rajs obavestila da Nemačka ne može sa izvesnošću očekivati američku podršku za svoj prijem u stalno članstvo Saveta bezbednosti. Istina, ona to nije rekla otvoreno, ali je rekla dovoljno jasno. SAD smatraju da inicijativa četiri zemlje koje žele stalno članstvo u Savetu bezbednosti – Nemačke, Japana, Indije i Brazila – zaslužuje, kao i neki drugi predlozi, “trezvenu i promišljenu diskusiju”. Ali, SAD smatraju da proširenje Saveta bezbednosti ne bi trebalo da ima prioritet u reformama UN, nego da su samo jedan njihov deo.

Potom je dodala: “Jedina zemlja koju ćemo neopozivo podržati je Japan, što je povezano sa specijalnom ulogom Japana u UN i njegovom pomoći Ujedinjenim nacijama.”

Dakle, Vašington će podržati Japan zato što njegovu “specijalnu ulogu” vidi, nesumnjivo, kao kompatibilnu sa ulogom SAD u svetskoj organizaciji. Vašington ne vidi da bi Nemačka, iako takođe finansijski pomaže UN – želela je da kaže Kondoliza Rajs – imala istu ili sličnu ulogu, to jest da bi o najvažnijim svetskim pitanjima imala stavove koji su bliski stavovima Sjedinjenih Država. A za Ameriku je, naravno, najvažnije da u novom Savetu bezbednosti imaju lojalnog saveznika.

Nemačka veruje da je “Grupa 4”, koja se zajednički kandiduje za Savet bezbednosti, uspela da lobiranjem obezbedi podršku neophodne dvotrećinske većine (128 od 191 članice UN), ali istovremeno zna i da je glas SAD presudan. Utoliko pre što se o kandidaturi najpre odlučuje konsenzusom u Savetu bezbednosti, pa tek potom, u septembru, nakon letnjih odmora, dvotrećinskom većinom u Generalnoj skupštini UN.

“Grupa 4” se, inače, suočava sa otporom. Pošto je odlučno protiv Japana, Kina ne podržava grupu u celini, iako bi inače, u drugim okolnostima, možda bila za ostale tri. Pakistan ne želi Indiju, Argentina i Meksiko neće Brazil, a iz Evrope Italija neće Nemačku. U samom Savetu bezbednosti, koji je najvažniji za start i gde je bitan konsenzus, “Grupu 4” od stalnih članica javno podržavaju samo Francuska i Velika Britanija. Rusija dosad nije precizirala svoje stavove, a SAD daju podršku samo Japanu.

Članice “Grupe 4” su, da bi održale svoju inicijativu, revidirale prvobitni projekt i pristale da punih petnaest godina po prijemu u Savet bezbednosti ne pretenduju na pravo veta, kojim inače raspolaže sadašnjih pet stalnih članica. Nemci su se, pošto iz Vašingtona nisu dobili očekivano zeleno svetlo, našli u opasnosti da ostanu sami, ako se “četvorka”, zbog pojedinačnih interesa članica, rasloji i preobrati u trio.

Oni su zato nastojali da američki stav javno ne tumače kao direktno protivljenje, nego kao privremeni oprez ili, u gorem slučaju, kao upozorenje kancelaru Šrederu šta bi Nemačkoj moglo da se desi, ako između Berlina i Vašingtona dođe do novih nesporazuma oko međunarodnih pitanja.

“Shvatili smo da zabrinutost SAD oko procedure nije motivisana nikakvim antinemačkim konsideracijama”, izjavio je Volfgang Išinger, nemački ambasador u UN. Međutim, drugi strani diplomati su stvar shvatili drukčije: iako su se odnosi između Evropske unije, kao i same Nemačke i Amerike poboljšali, u poređenju sa prošlogodišnjim stanjem, Buš nije zaboravio da je Šreder bio odlučno protiv američkog rata u Iraku i da je, zajedno sa Širakom, dosta doprineo transatlantskom raskolu.

Stvari su donekle zaglađene u martu, za vreme Bušove posete Evropi, ali je ostao utisak da Buš Šrederu mnogo ne veruje otkako je nemački kancelar proletos javno posumnjao u svrsishodnost NATO-a i pokrenuo pitanje revizije međusavezničkih i evroatlantskih odnosa uopšte. On je, da podsetimo, tada tražio da “NATO više ne predstavlja prvo mesto na kome se partneri konsultuju i usklađuju svoje strategije”, nego da se saveznički odnosi, koje sada odlikuje podređenost Evrope Americi, grade na novim osnovama, pored ostalog i kroz ravnopravan strateški dijalog u okviru “nezavisnog tela na visokom nivou”.

Buš je taj predlog ignorisao, ali ga, očigledno, nije zaboravio. SAD u Savetu bezbednosti, gde bi se Nemačka više izjašnjavala o međunarodnim pitanjima nego sada, žele saveznika, a ne oponenta. A ako Šreder izgubi na izborima, kao što se može desiti, budući kancelar treba da zna kakva se “specijalna uloga” od novih članica Saveta bezbednosti očekuje.