Nemačka čizma

Svojevremeno sam u ovoj profesiji obavljao razne funkcije, ali mi je vlasnička struktura u medijima ostala prilično nejasna. Taj segment je bio u jurisdikciji drugih osoba. A nisam bio ni mnogo zainteresovan.

Tako da se u povodu aktuelne afere oko prodaje Večernjih novosti – koju sam negde već pominjao – neću izjašnjavati o strukturi kapitala te kompanije. Važno je da se zna kako je država vlasnik trideset odsto akcija, koje namerava da proda.

Ali, koja država? Za prodaju Večernjih novosti posebno su zalegle neke osobe iz Saveta ministara, dakle funkcioneri državne zajednice SCG, oslanjajući se u toj nameri ne neki međurepublički ugovor. S druge strane, srpska vlada ne odustaje od tvrdnje da je onih trideset posto vlasništvo ove republike. Imamo klasičan slučaj sukoba interesa srpske i tzv. savezne vlade, u kome, htela – ne htela, ova potonja faktički zastupa interes Crne Gore. Podgorica se ne oglašava, baš je briga. Wen udeo u kapitalu – ukoliko ga uopšte ima – ionako je beznačajan.

Ispada da se srpska strana u sporu protivi prodaji društvenog kapitala jer je, uostalom, stavila embargo na dalji proces privatizacije Večernjih novosti. Ona, po tvrdnji gospodina Orlića, direktora za informacije u Savetu ministara, želi da zadrži monopol nad medijskim kanalima. Ne mora da bude baš tako. Jer, srpska vlada je opozvala javnog pravobranioca Spahovića zato što nije hteo da uloži žalbu na sudski proces koji je inače dobio. Koga je u tom procesu zastupao Spahović? Pa sigurno je da nije zastupao Švajcarsku.

Ovaj teško razrešiv splet okolnosti ostaće nejasan ukoliko se u priču ne uvede faktor potencijalnog kupca. Taj je samo jedan. Društveni kapital bi bio, dakle, prodat tom jednom jedinom interesentu, Večernje novosti bi bile dokapitalizovane bez tendera, onako burazerski. Bilo je takvih slučajeva u praksi drugih sekcija kontroverznog procesa privatizacije. Ali, u ovom slučaju, problem je u tome što je onaj misteriozni interesent nemačka novinska imperija VAC. By the njay, predsednik Upravnog odbora te kompanije je Bodo Hombah.

VAC se kune u žene i decu svojih domicilnih nameštenika da se, kada postane vlasnik onih trideset odsto kapitala, neće mešati u uređivačku politiku lista, ali je, za svaki slučaj, već izjavio kako je ta uređivačka politika otvoreno nacionalistička. Ovo postaje važno u svetlu činjenice da VAC nije novi igrač na ovdašnjoj medijskoj sceni. Niti na medijskoj sceni okolnih zemalja. On je vlasnik mnogih listova u Mađarskoj, Hrvatskoj i, mislim, Rumuniji. U tim se zemljama, zahvaljujući vlasništvu nad nacionalnim dnevnicima i nedeljnicima, odnosno na zatečenoj infrastrukturi, VAC-ova bazična izdanja – uglavnom revije za domaćice i ljubitelje sapunskih opera – štampaju na lokalnim jezicima, koji se u simboličkom smislu prilagođavaju leksici ideologije kiča.

Mada sadašnje rukovodstvo Politike negira čaršijsku priču o načinima privatizacije te najstarije medijske kuće na Balkanu, VAC je postao njen suvlasnik na način sličan ovom sa planiranom suvlasničkom transformacijom Večernjih novosti. Nije, prosto, bilo tendera. Ali se to prikriva pod firmom strateškog partnerstva. Efekti tog burazerskog dila, kome je činodejstvovala prethodna vlast, već su vidljivi na medijskom tržištu. No, svejedno. Nije mi do ponovne polemike na tu temu.

Važnije mi je da istaknem kako je VAC kupio novosadski Dnevnik i podgoričke Vijesti. Ukoliko bi na mala vrata ušao i u Večernje novosti, kompaniju koja izdaje bar dvadesetak manje-više visokoprofitabilnih listova, nemački koncern svršio bi pola posla za svoju ambiciju da se ustoliči kao medijski monopolista u SCG. Tako nešto je izvodljivo isključivo u malim, tranzicijskim zemljama, u državama i inače sklonim diktatu iz sveta. Ili je jedna od posledica procesa globalizacije: vlasnik londonskog Tajmsa, kao i mnogih američkih listova, postao je Australijanac Mardok, nasledivši – koliko pamtim – stolicu pored kase od Kanađanina Tomsona. Bilo je po taj list neke koristi od toga: Tajms se štampa u mnogim evropskim gradovima, među kojima je Atina, a od kraja prošlog leta i u Istanbulu. Da li grčki i turski domicilni listovi slede uređivačku politiku londonskog dnevnika, ne znam, ne govorim dotične jezike.

Ono što mene buni jeste nedoumica zašto VAC, koji ima vlasničkog udela u bar deset velikih štamparija na prostorima istočno od Beča, ne koristi tu pogodnost da svoje bazične listove ili nedeljnike – ukoliko ih uopšte poseduje – ne štampa u Hrvatskoj, Mađarskoj ili SCG? To je, je li, pravi tržišni izazov. Bio bi još veći da se ta izdanja na medijskim tržištima pomenutih zemalja plasiraju u prevodima na lokalne jezike. Nije mu to ni nakraj pameti. Verovatno se ne isplati. Nisu SCG i Hrvatska isto što i Kina i Rusija, pa da se troši na prevodioce.

Plan je drugačiji: kupiti što više lokalnih medijskih kuća i, postavši tako monopolista na tržištu, nesmetano promicati idejne i političke stavove tzv. globalne zajednice, uz kolateralni dodatak kičerizacije svakodnevnog života. U tom smislu, bolje je da država sačuva taj monopol. Za našu vlast je pomalo neugodno što joj monopol, dan za danom, klizi iz šaka. Tako da se postavlja pitanje da li ona uopšte poseduje taj monopol. Problem ovdašnje medijske scene je u naporu da se taj eventualni monopol u potpunosti razbije, što izaziva protivudar vlade u njenom zaludnom naporu da pacifikuje postojeća nezavisna glasila koja generalno tretira kao tabloide, žutu štampu i tome podobno, da ih nekako stavi u svoju službu. Istini na volju, nije vladi lako – a opoziciji je još teže – sa listovima koji svakodnevno proizvode korupcionaške afere. Još je gore što baš takva glasila zauzimaju vodeće pozicije ne tržištu štampe. Ah, gde su ona stara, dobra vremena kada je vlast bila stabilna jer Komunist i Borbu niko nije čitao.

Ipak ne razumem zašto taj glavoboljni problem, koji ne mogu da razreše ni tolike poreske i druge inspekcije, vlast – i ova i ona – želi da prevali na leđa humanitarne organizacije VAC. Možda zato što još veruje da sa Nemcima nema zezanja. S druge strane, nema zezanja ni sa Koka-Kolom. Ej, to je svetski brend, hajde da mu prodamo svu vodu, pa da žedni mirno polegamo. Drugo nam i ne preostaje: jer će šume biti prodate.