Englez na Vinčinim vodama

1. Carska lavra, manastir Rača podignut u Sokolskoj nahiji.

Udaljen je od reke Drine šest kilometara. Manastir Rača, zadužbina kralja Dragutina iz trinaestog veka, posedovao je veliki deo planine Tare. Na Tari su bili stočarski stanovi. Tu su napasana manastirska stada. Od tih stanova mleko se slalo do manastira pomoću specijalno napravljenih mlekovoda od drvenih cevi.

Šume na Tari uvek su bile hajdučka skloništa. Tu je hajdukovao epski junak Kostreš Harambaša. Na njih i danas čuvaju uspomene toponimi kao što su Hajdučka pećina, Hajdučka česma...

Najveće blago Tare uvek je bila drvena građa koja se splavovima spuštala niz Drinu.

Kolika je bila ta šuma najbolje svedoči priča o baba Ivanki koja je živela u unutrašnjosti hrasta, u rupi na hrastu.

Sela koja izlaze na Drinu imala su na desetine poznatih splavara.

A pre rata u Bajinoj Bašti bilo je šesnaest milionera.

Tu je Pančić pronašao čuvenu šumsku lepoticu omoriku, kraljicu planina.

Grudobolni pisac Milovan Glišić došao je 1905. godine na Taru da traži leka svojoj bolesti.

NJegov dolazak se smatra početkom turizma na Tari.

Tako da se ove godine slavi sto godina turizma na Tari.

2. Bajna Bašta (nije lektorska greška) je uz Trebinje, za mnoge najlepša srpska varoš.

“Ako je Titovo Užice postalo Užice a Užička Požega postala Požega, zašto onda ne bi mogla Bajina Bašta da bude Bajna Bašta?” – kazuje mi Neđo Rakić, komandir vatrogasaca i predsednik Zavičajnog udruženja “Baština” koje se, između ostalog, zalaže da se grad zove Bajna Bašta.

Ime je Bajina dobila po nekom Turčinu koji je tu imao bašticu. I postoje dokumenti, pečati objavljeni u novinama “Baština” koje izdaje Zavičajno udruženje, koji dokazuju da se i nekad zvalo Bajna.

Ideja je podelila grad. Kad nema drugih ideja za svađanje, dobra je i ta.

3. Bajna Bašta ima sto kafana samo u glavnoj gradskoj zoni i šeststo brenti, mini pilana za rezanje građe.

Najčuveniji gost bajnobaštanskih kafića i kafana je Oliver Mandić, koji je na Zaovinskom jezeru napravio “Olivud”. Tako je ambiciozno počet da je potrebno još mnogo novca da se završi. Drugi čuveni gost je akademik, njegova ekselencija Svetislav Basara, čiji je deda, isto Svetislav, držao u centru hotel “Evropa”. Na spratu još živi Basarina tetka. Lale Bas, kako ga ovde zovu, obećao je da će ovde, kad mu vrate dedin hotel i istekne mu ambasadorski staž, otvoriti javnu kuću.

Ta dva gosta, koliko znam o njima, i za mnogo veći grad su dosta.

NJegova ekselencija je još kao dečak bio napredan. Na zadnjici je napisao “Tito” i pred zblanutim seljacima, na vašaru u Rači, skidao gaće i pokazivao guzu.

Koliko li je piva moralo da bude ohlađeno?!

4. “Skupština B.B. ima 45 odbornika. 13 DS, 9 SRS, 9 SPS,

5 DSS, 3 SPO, 2 NS, 2 PSS, 2 G17. Skupštinsku većinu sačinjavaju DS, DSS, SPO i jedan poslanik Nove Srbije. Predsednik Skupštine je Savo Sredojević iz DS, a predsednik opštine Milo Spasić iz Socijalističke partije. Privreda je uništena, mladi odlaze iz Bašte a sela su opustela. Veliki broj malih pilana uništio je veliku. Tri hiljade ljudi je bez posla.

Država upravlja hidroelektranama koje proizvode 100 miliona godišnje. Bašti ne ostaje ni milion. Drvna industrija je pod državnom komandom. Nacionalni park, takođe. Ono nad čim vlast ima Bajna Bašta je propalo.

“Bajna Bašta ima šanse druge vrste. To su poljoprivreda, maline i nadaleko čuvena BB klekovača, piće moje mladosti.” Tako mi priča Boban Tomić.

5. Nenad Čović je sa prijateljima bio na pecanju na Zaovinskom jezeru. Nisu daleko odmakli od obale, kad su se začuli pucnji.

Prema njima je plivala srna okrznuta metkom.

Uzeli su je u čamac i odveslali na drugu stranu. Morali su da je zavežu da ne ispadne iz čamca.

Odvezli su je na drugu obalu, odvezali i pustili.

Ona je odmakla nekoliko metara od obale, stala i okrenula se. Kao da se pozdravlja. A onda je utrčala u šumu.

“NJen pogled neću nikad zaboraviti”, kaže Nenad.

6. Nekad Omladinska ulica sada nosi ime poginule dobrovoljke Ivane-Vane Ivanović.

Ivana je bila lepotica i ćerka jedinica Raše Ivanovića, novinara ovdašnjeg.

Ulazna rana je bila na leđima.

Ona je, koliko znam, jedini poginuli dobrovoljac koji je dobio svoju ulicu.

Možda i zbog putanje metka.

Ja sam tokom rata uvek nosio šlem na kojem je otpozadi bilo napisano krupnim slovima, ćirilicom.

“NE PUCAJ BRATE”

Sada je šlem u pozorišnom bifeu u Banjaluci.

7. Duboko Grlo mi pokazuje momka u žutoj trenerici.

“Vidiš, on ih je sve sredio. Mlad momak, inspektor. Upadao je kroz prozore. Nekad je Bašta bila carstvo marihuane. Sadilo se pored Drine. I bila je vrlo kvalitetna i bezopasna. Tu, u jednom kafiću imali smo Nedelju konopljinog cveta. Prve nedelje u novembru. Dolazili su Užičani, Ariljci, Ivanjičani. Tu se duvalo i duvalo.

A onda se pojavio heroin.

Najviše sam besan što su navukli klince.

Klinac mu traži travu a on se izvinjava, kao nema, i nudi mu nešto bolje: heroin.

Pojavila se i prskana albanka, trava koja razbija glavu.

Dvadeset momaka iz centra je sada u zatvoru. Ostali su se razbežali.

Sad je glavna fora Bratunac u Bosni. Tu ima heroina na lopate. Znaju ovi naši da odu u Bratunac da se urade i da ostanu po nekoliko dana.”

8. Ken Mentel je penzionisani engleski geolog. Voli umetnost. Skulpturu. U Londonu ima Narnjahal Inuit Galery. Galeriju eskimskih skulptura. Kaže da Eskimi ne vole da ih zovu Eskimima. To ime su im dali Indijanci i ono znači – čovek koji jede živo meso.

Ken živi sa suprugom Tijom, koja je iz ovoga kraja, na brdu visokom 1 114 metara. Na Vinčinim vodama u Gvozdačkim planinama.

Blizu staništa beloglavih supova.

Ove godine su dobili struju, ponosno mi objašnjava Ken.

Pre dosta godina Tija je bila na letovanju na Hvaru. Dobro je govorila engleski.

Tu su se upoznali. Tu je počela njihova ljubavna priča.

Ken se prvo zaljubio u Tiju, onda u njen zavičaj.

Na poklonjenoj zemlji sazidali su kuću.

Ona je sada uvek puna gostiju.

Svake godine Ken i Tija organizuju vajarsku koloniju. Gde dolaze domaći i dosta stranih vajara. Dvorište je puno skulptura savršeno uklopljenih u ambijent.

Nadaju se da će ove godine uspeti da dovedu dva vajara Eskima. Ali problem je novac. Eskimima ili Inuitima treba tri puta više novca da sa kraja Kanade dođu do Toronta, nego za put od Toronta do Gvozdačkih planina.

Imaju troje dece. Sašu, Tanju i Mišu. Ken je, u vreme kad su se deca rađala, bio zaljubljen u Pasternaka i doktora Živaga.

Deca su u Londonu.

A njih dvoje ovde, u planinama zapadne Srbije. Pronašli su svoj mir. Ne dopuštaju da budu besposleni. Sad prenose kamen od kolibe Tijinog oca, da zidaju kolibu, da obezbede još više prostora za goste koji će doći sa letom.

“Organizovali smo mnogo humanitarne pomoći za Srbiju, ali to sad ide malo teže. Pojavili se Irak, Avganistan, druga krizna žarišta. Naši darodavci vole da budu anonimni, ali se nadamo da ćemo opet moći da pomognemo.”

9. Prerano preminuli slikar Zoran Matić pomagao im je oko organizacije kolonije. Neđo Rakić mi poklanja katalog sa njegove posmrtne izložbe.

O njemu je Basara napisao: “Samo na prvi pogled (i samo neupućenom) izgleda da je Matićeva opsesija erotika.

Crta Matić aktove, nema spora, ali iz minuciozno izvedenog Erosa, iza ženskih oblina, istog momenta se pomalja i njegov brat Tanatos. Slično kao na slikama Frensisa Beskona, lepota je podložna aberacijama. Na izvestan način, Matić iscrtava budući erozivni uticaj vremena. Bez sumnje, on je vedri pesimista. Možda i hedonista. Ali ni jednog momenta ne zaboravlja na klicu Adamovog sagrešenja. Raspadanje, trošenje, propast, sve je to možda upečatljivije na njegovim crtežima nego na radovima umetnika kojima je opsesija i ključni motiv. Da bi utisak bio potpuniji, ovde-onde iskrsne poneki crni pas (kojot? hijena?) pravo iz bezobličnosti, iz izmaglice, onostranog, sa crvenim očima...

Mene ti psi podsećaju na onog psa, čudovište iz 'Beskrajne priče', koji govori: 'Oduzimamo nadu jer je najlakše vladati ljudima bez nade.'”