Tajna misija Garsije Markesa

Krajem marta 1998. kada sam Univerzitetu u Prinstonu potvrdio da ću držati predavanja o literaturi od 25. aprila, telefonom sam zamolio Bila Ričardsona da mi ugovori privatni sastanak sa predsednikom Klintonom, kako bih sa njim razgovarao o situaciji u Kolumbiji. Ričardson mi je poručio da ga pozovem nedelju dana pre puta kako bi mi dao odgovor. Nekoliko dana kasnije, otputovao sam u Havanu u potrazi za nekim podacima koji su mi nedostajali za novinarski članak o poseti pape, i u razgovorima sa Fidelom Kastrom pomenuo sam mu mogućnost da se sretnem sa predsednikom Klintonom. Tu se javila ideja da mu Fidel pošalje poverljivu poruku o strašnom planu terorista koji je Kuba upravo otkrila i koji bi mogao da pogodi ne samo obe zemlje, nego i druge. On sam je odlučio da to ne bude njegovo lično pismo – kako Klintona ne bi doveo u situaciju da mora da mu odgovori – i više je voleo da to bude pisana sinteza naših razgovora o zaveri, kao i o ostalim temama od zajedničkog interesa za obe zemlje. Van tog teksta, savetovao mi je dva usmena pitanja koja bih ja mogao da postavim Klintonu ukoliko okolnosti budu povoljne.Te noći sam shvatio da je moj put u Vašington dobio nepredviđeni i važan zaokret i nisam mogao da ga tretiram kao običnu privatnu posetu. Tada sam Ričardsonu ne samo potvrdio datum mog dolaska, već sam mu telefonom najavio da donosim hitnu poruku za predsednika Klintona. Zbog poštovanja dogovorene tajnosti, nisam mu telefonom rekao od koga je poruka – iako je on to morao da pretpostavi – niti sam mu stavio do znanja da odlaganje uručenja poruke može da bude uzrok velikih katastrofa i smrti nevinih. NJegov odgovor nije stigao u toku nedelje mog boravka na Prinstonu i to me je navelo da mislim da Bela kuća takođe procenjuje činjenicu da se motiv mog prvog zahteva za sastanak promenio. Čak sam mislio da do susreta neće ni doći. Čim sam stigao u Vašington prvog petka u maju, jedan Ričardsonov pomoćnik me je telefonom obavestio da predsednik ne može da me primi jer će biti u Kaliforniji do 6. maja, a ja sam imao predviđen put za Meksiko dan pre. U zamenu za to, predložili su mi da se sastanem sa direktorom Nacionalnog saveta za bezbednost, Semom Bergerom, koji bi u ime predsednika mogao da primi poruku.

Moja zla slutnja je bila da mi postavljaju uslove kako bi poruka stigla u ruke obaveštajne službe, a ne i u ruke predsednika. Berger je bio prisutan mom sastanku sa Klintonom u Beloj kući septembra 1997. i njegovi retki komentari o situaciji na Kubi, nisu bili različiti od predsednikovih, ali ne mogu da kažem da su ih bezrezervno i delili. Zato se nisam osetio ovlašćenim da na svoju ruku prihvatim rizik te alternative da me primi Berger umesto predsednika, posebno zato što se radilo o tako delikatnoj poruci i koja uz to nije bila moja. Mislio sam da poruku treba da predam samo Klintonu na ruke. Jedino što mi je odmah pala na pamet bilo je da obavestim kancelariju Ričardsona da ukoliko se ova promena duguje predsednikovom odsustvu, ja mogu da produžim boravak u Vašingtonu sve do njegovog povratka. Rekli su mi da će mu to staviti do znanja. Nešto posle toga, dobio sam u hotelu telefonsku poruku ambasadora Dobinsa, direktora za interamerička pitanja Nacionalnog saveta za bezbednost, ali mi se činilo bolje da ostane kao da je nisam primio dok se razmatra moj predlog da sačekam povratak predsednika.

Nisam se žurio. Napisao sam više od dvadeset stranica memoara u idiličnom kampu Prinstona, a taj ritam nije opao u bezličnoj sobi hotela u Vašingtonu, gde sam pisao čak i deset sati dnevno. Ali, iako to sebi nisam priznao, stvarni razlog za moj dobrovoljni zatvor bilo je čuvanje poruke smeštene u čeličnu sigurnosnu kasu. Na aerodromu u Meksiku, izgubio sam kaput jer sam istovremeno brinuo o laptopu, tašni u kojoj sam nosio radni tekst i diskete knjige koju sam pisao, i original poruke bez ijedne kopije. Sama pomisao da je izgubim, izazivala mi je jezivu paniku, ne samo zbog samog gubitka, već zbog toga što bi bilo lako identifikovati i njeno poreklo i primaoca. Tako da sam se posvetio njenom čuvanju dok sam pisao, jeo i primao posete u hotelskoj sobi, čija kasa mi nije ulivala nikakvo poverenje, jer se nije zatvarala brojčanom kombinacijom već ključem koji je izgledao kao da je kupljen u gvožđari na ćošku. Ključ sam uvek nosio u d`epu i posle svakog izlaska iz hotela, obavezno sam proveravao da li je papir na svom mestu, u zapečaćenoj koverti. Pročitao sam ga toliko puta da sam skoro sve naučio napamet kako bih se osetio sigurnim ukoliko bude trebalo da obrazložim neke od tema u trenutku uručenja poruke. Smatrao sam gotovom stvari to da su moji telefonski razgovori tih dana – kao i mojih sagovornika – bili prisluškivani. Ali mi je mir održavala svest da sam u jednoj izuzetnoj misiji, koja je odgovarala kako Kubi tako i SAD. Moj drugi problem je bio taj što nisam imao sa kim da raspravim o mojim sumnjama, a da ne povredim tajnu. Diplomatski predstavnik Kube u Vašingtonu, Fernando Ramires, sasvim mi se stavio na raspolaganje kako bi kanali sa Havanom bili otvoreni. Ali poverljive komunikacije iz Vašingtona su tako spore i riskantne – posebno za slučaj od velike važnosti – tako da su se u našem slučaju rešile tek sa specijalnim emisarom. Odgovor je bila ljubazna molba da sačekam u Vašingtonu onoliko koliko bude potrebno da bi se ispunila misija, onako kako sam ja to hteo da uradim, i posebno su me zadužili da budem izuzetno oprezan kako se Sam Berger ne bi osetio povređenim zato što ga nisam prihvatio kao posrednika. Prijatni zaključak poruke je bio dovoljan da nemam sumnje od koga je ona stigla: “Želimo ti da još mnogo pišeš.”

Srećnom slučajnošću, bivši predsednik Kolumbije Sesar Gavirija je za noć u ponedeljak organizovao privatnu večeru sa Tomasom Meklartijem, koji je upravo podneo ostavku na mesto savetnika za Latinsku Ameriku predsednika Klintona, ali je i dalje bio njegov najstariji i najbliži prijatelj. Upoznali smo se prethodne godine i porodica Gavirija je planirala večeru sa dvostrukim ciljem; da razgovaram sa Meklartijem o neizdrživoj situaciji u Kolumbiji, i da zadovoljim želje njegove žene da sa mnom razjasni neka pitanja koja je imala o mojim knjigama. Prilika je izgledala božanstvena. Gavirija mi je veliki prijatelj, inteligentan savetodavac, originalan i informisan kao niko o stvarnosti Latinske Amerike i pažljivi i razuman posmatrač kubanske situacije. Stigao sam u njegovu kuću sat pre nego što je bilo dogovoreno i bez vremena da se sa nekim konsultujem, uzeo sam sebi slobodu da mu otkrijem suštinsko iz moje misije kako bi mi dao neka nova zapažanja. Gavirija mi je predočio stvarnu veličinu problema i sve kockice postavio na pravo mesto. Objasnio mi je da je opreznost Klintonovih savetnika normalna, zbog političkog i bezbednosnog rizika koji za predsednika SAD znači prijem na ruke i nezvaničnim kanalima, tako delikatne informacije. Nije trebalo da mi objašnjava, odmah sam se setio jednog pređašnjeg primera; za vreme večere u Martas Vinjardu, u toku krize oko masovne emigracije 1994. predsednik Klinton mi je zatražio da mu govorim o tom i o drugim vrućim pitanjima Kube, ali me je pre toga upozorio da on neće ni reči da progovori. Nikada neću da zaboravim koncentraciju sa kojom me je slušao, i ogroman napor koji je morao da uloži da mi ne bi odgovorio na neku od eksplozivnih tema.

Gavirija me je takođe upozorio da je Berger efikasan i ozbiljan funkcioner koga bi trebalo uzeti ozbiljno u odnosima sa predsednikom. Dao mi je do znanja da je sam čin što ga je ovlastio da me primi, već bila specijalna razlika na visokom nivou, jer privatne molbe kao ova moja, obično kruže godinama po manje važnim kancelarijama Bele kuće, ili se pošalju nižim funkcionerima CIA ili Stejt departmenta. U svakom slučaju, Gavirija je bio siguran da bi tekst predat Bergeru stigao do predsednika i to je bilo suštinsko. I na kraju, kao što sam zamišljao, najavio mi je da će me na kraju večere ostaviti nasamo sa Meklartijem kako bi mi otvorio direktan put do predsednika.

Noć je bila prijatna i korisna, samo mi i porodica Gavirija. Meklarti je, kao i Klinton, čovek sa juga i obojica su neposredni i direktni u odnosu kao i ljudi sa Kariba. Od samog početka večere, led je probijen posebno u vezi sa politikom SAD u Latinskoj Americi a posebno u vezi trgovine narkoticima i mirotvornim procesom. Meklarti je bio tako dobro informisan da je poznavao do detalja moj razgovor sa Klintonom prošlog septembra, u kome se do dna tretiralo rušenje malih aviona na Kubi i bila je pomenuta ideja da papa bude posrednik SAD za vreme njegove posete Kubi. Opšti stav Meklartija u odnosu na Kolumbiju – i za koji je izgleda spreman da se bori – jeste taj da politika SAD zahteva radikalnu promenu. Rekao nam je da je vlada SAD spremna da prihvati kontakte sa bilo kojim predsednikom koji bude izabran, da bi zaista pomogla u uspostavljanju mira. Ali ni on, ni ostali funkcioneri sa kojima sam kasnije razgovarao, nemaju jasnu ideju kakva bi bila ta promena. Razgovor je bio tako otvoren i tečan da, kada nas je porodica Gavirija ostavila same, Meklarti i ja smo izgledali kao stari prijatelji. Bez rezerve sam mu otkrio sadržaj poruke za predsednika i nije krio iznenađenje zbog plana terorista, čak i ne znajući najstrašnije detalje. Nije bio informisan o mojoj molbi da me primi predsednik, ali je obećao da će sa njim razgovarati čim se ovaj vrati iz Kalifornije. Podstaknut ovakvim razgovorom, usudio sam se da mu predložim da mi se pridruži u susretu sa predsednikom, i ako je moguće bez ijednog drugog funkcionera, kako bismo mogli da razgovaramo sasvim otvoreno. Jedino pitanje koje mi je postavio – i nikada nisam saznao zašto – bilo je da li je Ričardson znao sadržaj poruke. Odgovorio sam mu da – nije. Onda je zaključio razgovor uz obećanje da će razgovarati sa predsednikom. U utorak rano sam obavestio Havanu uobičajenim putem o osnovnim tačkama sa večere i dozvolio sam sebi jedno pitanje; ako predsednik na kraju ne prihvati da me primi, a za to zaduži Meklartija i Bergera, kome od ove dvojice da uručim poruku? Odgovor je naginjao ka Meklartiju, ali uz opreznost da se ne povredi Berger.

Toga dana sam ručao sa Meklartijevom suprugom, jer naš literarni razgovor nije bio moguć za vreme večere sa porodicom Gavirija. Međutim, njena pitanja su brzo bila iscrpljena i prešlo se na njen interes za Kubu. Objasnio sam joj sve što sam mogao i mislim da je posle toga bila mnogo mirnija. Za vreme služenja deserta, a da joj ja to nisam tražio, sa telefona na stolu pozvala je muža i on me je obavestio da još uvek nije video predsednika, ali da se nada da će mi se javiti u toku dana. Manje od dva sata kasnije, zaista, njegov pomoćnik me je obavestio preko kancelarije Sesara Gavirije da će susret biti sutra u Beloj kući, sa Meklartijem i trojicom visokih funkcionera Nacionalnog saveta za bezbednost. Mislio sam da ako je jedan od tih Sam Berger, to bi mi rekli, a sada je moje osećanje bilo suprotno; uznemirilo me je to što on neće biti prisutan. Dokle je to moglo da bude mojom krivicom zbog nepažnje prilikom nekog poziva koji je bio prisluškivan? Sada to nije bilo važno; kako je Meklarti sredio stvar sa predsednikom, ovaj bi već trebalo da je upoznat sa porukom. Tako je moja odluka da više ne čekam bila trenutna i bez konsultacija; ići ću na sastanak i poruku ću predati Meklartiju. Bio sam tako siguran da sam rezervisao kartu za direktni let za Meksiko za pola šest popodne sledećeg dana. Sav sam bio u tome kada sam iz Havane dobio odgovor na moje poslednje pitanje, uz najteže ovlašćenje koje su mi dali u životu: “Verujemo u tvoj talenat”.

Sastanak je bio u 11 sati i 15 minuta u sredu 6. maja u kancelariji Meklartija u Beloj kući. Primila su me trojica funkcionera Nacionalnog saveta za bezbednost: Ričard Klark, glavni direktor za multilateralna pitanja i savetnik predsednika za sve teme iz međunarodne politike, posebno za pitanja borbe protiv terorizma i šverca narkotika, D`ejms Dobins, glavni direktor za međuamerička pitanja sa rangom ambasadora i savetnik predsednika za Latinsku Ameriku i Karibe i D`ef Delaurentis, direktor za interamerička pitanja i specijalni savetnik za Kubu. Nijednog trenutka se nije ukazala prilika da pitam zašto nije prisutan Berger. Trojica funkcionera su bila ljubazna i profesionalno veoma korektna. Nisam nosio beleške ali sam poruku imao u malom prstu, u laptop sam zabeležio samo ono za šta sam se plašio da ću zaboraviti: dva pitanja izvan poruke. Meklarti je završio sastanak u susednoj kancelariji. Dok smo ga čekali, Dobins mi je dao jedan više pesimistički pregled stanja u Kolumbiji. NJegovi podaci su bili isto kao i Meklartijevi za vreme večere, ali ih je iznosio više prirodno. Za vreme susreta sa Klintonom prethodne godine, rekao sam mu da je politika SAD za borbu protiv droge samo strašno povećala nasilje u Kolumbiji. Skrenulo mi je pažnju to što se ova grupa iz Nacionalnog saveta za bezbednost – bez pominjanja moje rečenice – slaže da ta politika treba da se promeni. Bili su oprezni u davanju ocene o vladi i kandidatima za predsednika Kolumbije, ali nisu ostavili sumnju u to da im se situacija čini katastrofalnom, a budućnost neizvesnom. Nisam se obradovao ovim namerama za promenu politike, jer više posmatrača naše politike u Vašingtonu već mi je o tome govorilo upozoravajuće. “Sada kada stvarno hoće da pomognu, opasniji su nego ikada”, reko mi je jedan od njih, “jer žele da se ubace u sve i svašta”.

Meklarti je ušao žurno, kao neko ko je ostavio neko važno pitanje da bi se sreo sa nama. Ali, u razgovor je uneo mirnoću, korisnu i lagodnu. Još od one večere me je radovalo to što te gleda pravo u oči dok ti govori. Tako je bilo i za vreme sastanka. Posle toplog pozdrava, seo je naspram mene, oslonio laktove na kolena i otvorio razgovor rečenicom tako izgovorenom da je izgledala istinita: “Stojimo vam na raspolaganju.” Hteo sam na početku da istaknem da govorim na sopstvenu ruku, bez ikakvih drugih zasluga i mandata, osim mog položaja pisca i posebno kada se radi o tako gorućim i nezgodnim pitanjima kao što je Kuba. Tako sam počeo sa preciziranjem koje mi je izgledalo suvišnim za skrivene magnetofone: “Ovo nije zvanična poseta.” Svi su to klimanjem glave prihvatili, a njihova nepredviđena ozbiljnost me iznenadila. Tada sam govorio na jednostavan način i stilom obične priče o tome kada, kako i zašto sam imao razgovor sa Fidelom Kastrom, u toku koga su i nastale informativne beleške koje bi trebalo da uručim predsedniku Klintonu. Dao sam ih Meklartiju u zapečaćenoj koverti i zamolio sam ga da to pročita kako bismo mogli da ih komentarišemo. Bio je to engleski prevod sedam tema pomenutih na šest dvostruko ispisanih stranica: teroristička zavera, relativno zadovoljstvo zbog mera najavljenih 20. marta o obnovi avionske linije sa Kubom iz SAD, put Ričardsona na Kubu januara 1998, dokumentovano odbijanje Kube humanitarne pomoći, povoljno priznanje Pentagona o vojnoj situaciji na Kubi – bio je to izveštaj u kome se tvrdilo da Kuba ne predstavlja nikakvu opasnost za bezbednost SAD, dodao sam – odobrenje za rešavanje krize oko Iraka i zahvalnost za komentare koje je učinio Klinton u susretima sa Mendelom i Kofijem Ananom a koji su se odnosili na Kubu. Meklarti nije čitao naglas za sve kao što sam ja očekivao a kako bi bez sumnje uradio da je poruku ranije poznavao. Čitao je u sebi, činilo se metodom brzog čitanja koje je uveo predsednik Kenedi, ali su se promene osećanja videle na njegovom licu kao odsjaji na vodi. Ja sam poruku pročitao toliko puta da sam gotovo mogao da zaključim koje tačke dokumenta odgovaraju promeni njegovog raspoloženja.

Prva tačka, zavera terorista, navela ga je da progunđa: “Ovo je strašno”. Malo kasnije je zaustavio jedan vragolasti osmeh, i ne prekidajući da čita, izjavio je: “Imamo zajedničke neprijatelje”. Mislim da je to rekao u vezi sa četvrtom tačkom, u kojoj se opisuje zavera grupe senatora da sabotira usvajanje projekta Tores-Rangel i Dod, i gde zahvaljuje Klintonu na naporu da spasi taj projekat. Kada je završio čitanje, poruku je dao Dobinsu, a ovaj ju je dao Klarku i dok su je čitali, Meklarti je hvalio ličnost Mortimera Cukermana, vlasnika revije US Nenjs and NJorld Report, koji je putovao u Havanu prošlog februara. Izneo je neki komentar u vezi sa onim što je pročitao u šestoj tački dokumenta, ali nije odgovorio na pitanje da li je Cukerman informisao Klintona o dva razgovora od dvanaest sati koje je imao sa Fidelom Kastrom. Tačka koja je uzela gotovo sve vreme posle čitanja poruke, bila je ona o planu terorista koji je sve impresionirao. Rekao sam im da sam leteo za Meksiko pošto sam za taj plan saznao u Havani i morao sam da savladam strah u sebi misleći da avion može da eksplodira. Trenutak mi se činio povoljnim da uputim prvo lično pitanje koje mi je Fidel savetovao: da li je moguće da FBI uspostavi kontakte sa kubanskim kolegama kako bi se zajedno borili protiv terorizma? Pre nego što su reagovali, dodao sam jednu samo moju stvar: “Siguran sam da biste naišli na brz i pozitivan odgovor od strane kubanskih vlasti.” Iznenadila me je brzina i energija reagovanja sve četvorice. Klark, koji je izgleda bio najbliži ovoj temi, rekao je da je ideja veoma dobra, ali me je upozorio da se FBI ne uključuje u pitanja koja bi bila objavljena po novinama dok traju istraživanja. Da li bi Kubanci bili spremni da ovu stvar drže u tajnosti? Željan da uputim drugo pitanje, dao sam mu odgovor kako bih produžio ovakvo raspoloženje: “Kubanci ništa više ne vole nego da čuvaju tajne.” Nedostatak povoljnog motiva za postavljanje drugog pitanja, rešio sam mojom potvrdom: saradnja po pitanju bezbednosti bi mogla da otvori put ka povoljnoj klimi da se ponovo dozvoli putovanje Amerikanaca na Kubu. Lukavstvo nije uspelo, jer se Dobins zbunio, i rekao da će to biti sređeno kada se primene mere najavljene 20. marta. Pošto je greška razjašnjena, govorio sam o pritisku pod kojim se nalazim od strane mnogih Amerikanaca iz svih klasa koji od mene traže da im pomognem kako bi na Kubi pronašli veze za svoj biznis ili svoja zadovoljstva. Među njima sam pomenuo Donalda NJuhausa, izdavača više novina i predsednika Asošijetid presa, koji mi je priredio izvrsnu večeru na njegovom imanju u NJu D`ersiju po završetku mojih predavanja na Prinstonu. NJegov san je da ide na Kubu da razgovara sa Fidelom lično o otvaranju stalne kancelarije AP u Havani, sličnu onoj koju ima CNN. Ne mogu da garantujem ali mi se čini da je u toku razgovora u Beloj kući bilo jasno da nemaju, ili da ne znaju ili da neće da otkriju nikakav skori plan za obnovu putovanja Amerikanaca na Kubu. Ono što moram da istaknem jeste da se ni u jednom trenutku nije govorilo o demokratskim reformama, ni o slobodnim izborima ili ljudskim pravima, ni o jednoj drugoj političkoj frazi kojom Amerikanci hoće da uslove bilo koji projekat o saradnji sa Kubom. Nasuprot, moja najdublja procena ovog susreta jeste sigurnost da pomirenje počinje da se stvara kao nešto nazaustavivo u kolektivnoj podsvesti.

Klark nas je upozorio u času kada je razgovor počeo da skreće i pojasnio mi je – možda kao poruku – da će oni odmah učiniti korake za zajednički plan Kube i SAD u borbi protiv terorizma. Posle dugog zapisivanja u svoju svesku, Dobins je zaključio da će odmah obavestiti ambasadu na Kubi da pokrene taj projekat. Napravio sam ironičan komentar o rangu koji je dat Kancelariji za interese SAD u Havani, a Dobins mi je odgovorio uz dobar humor: “Ono što tamo imamo nije ambasada, ali je veće od ambasade.” Svi su se smejali i ne bez određene doze zavereničke pakosti.

Nije raspravljana nijedna druga tačka, ali verujem da su sve posle među sobom analizirali. Sastanak je, uljučujući i kašnjenje Meklartija, trajao pedeset minuta. Meklarti ga je završio ritualnom rečenicom; “Znam da imate punu agendu pre nego što otputujete u Meksiko, a takođe i mi imamo još mnogo posla.” Odmah zatim je kratko i uzdržano rekao nešto što je izgledalo kao formalni odgovor na moju misiju. Bilo bi drsko pokušati to doslovno citirati, ali smisao i ton njegovih reči je izražavao zahvalnost zbog velikog značaja poruke, dostojne svake pažnje njegove vlade, poruke o kojoj će se hitno raspravljati. I kao srećan kraj, gledajući me u oči, krunisao me je ličnim lovorovim vencem; “Vaša misija je zaista od najvišeg interesa i vi ste je izvrsno ispunili.” Ni stid koga imam i previše, ni skromnost koje nemam, nisu mi dozvolili da ispustim ovu rečenicu u efemernu slavu mikrofona skrivenih u vazama sa cvećem. Izašao sam iz Bele kuće sa sigurnim utiskom da su napori i strepnje iz proteklih dana vredeli truda. To što nisam lično predsedniku uručio poruku, činilo mi se nadoknađeno ovim neformalnim ali operativnim skupom čiji dobri rezultati neće kasniti. Osim toga, poznavajući sklonosti Klintona i Meklartija i njihovo prijateljstvo još iz osnovne škole, bio sam siguran da će dokument pre ili kasnije doći u ruke predsednika i to u nekom njihovom zajedničkom lakom susretu. Jedva da sam imao vremena da spakujem kofer i uhvatim avion u pet popodne. Onaj koji me je iz Meksika doneo pre četrnaest dana, morao je da se vrati zbog pokvarenog motora i morali smo da čekamo četiri sata na aerodromu dok nam nisu dali drugi avion. Ovaj koji sam uzeo da bih se vratio u Meksiko posle sastanka u Beloj kući, već pun putnika, kasnio je u polasku sat i po zbog popravke radara. Pre sletanja u Meksiku, pet sati kasnije, jedna pista nije bila operativna. Od kada sam počeo da letim avionom pre pedeset i dve godine, nikada mi se ništa slično nije dogodilo. Ali nije moglo da bude drugačije, za jednu mirotvornu avanturu koja mora da ima svoje privilegovano mesto u mojim sećanjima.

13. maj 1998. godine

El Pais

Prevod sa španskog Branislav Đorđević