Dado

U centru medijske pažnje posvećene događajima u kulturi, našla se ovih dana izložba slikara Miodraga-Dada Đurića, priređena u novootvorenoj beogradskoj galeriji “Pariski krug”. Pažnja javnosti je razumljiva ako se zna da je reč o izložbi autora koji, među našim živim slikarima, ima najveće svetsko ime. Čak i u konfuznoj, “tranzicijskoj” kulturnoj sredini kakva je danas ova naša, bilo bi previše prenebregnuti izložbu umetnika čije delo je zvanično ušlo u istoriju umetnosti dvadesetog veka... Izvesno je, međutim, da izložba o kojoj je reč, nije srazmerna značaju Dadovog imena i veličini njegovog dela.. Slično se može govoriti i o tome kako je došlo do ove izložbe. Ona je priređena na inicijativu jednog privatnog galeriste i realizovana srazmerno njegovim mogućnostima. Mali broj izloženih eksponata odgovara nevelikom prostoru galerije. Budući da je realizovana bez ičije pomoći, ova izložba, i takva kakva je, predstavlja svojevrstan kulturni događaj. Reakcija javnosti i medija kao da je prenebregla tu činjenicu. Za njih je bilo važnije pitanje da li je izložba u “Pariskom krugu” zaista prva samostalna prezentacija Dadovog dela, i ako jeste, kako se to moglo dogoditi. Takvo pitanje otkriva iznenađujuće neznanje o tome da li je Dado nekad ranije individualno promovisan u Beogradu. Još manje se zna zašto takve prezentacije nije bilo. Nema ni objašnjenja zašto se sadašnja promocija događa na ovakav način.

Sve to budi svest o neobjašnjivoj pasivnosti nadležnih institucija kulture, pre svih Muzeja savremene umetnosti, koje ni posle gotovo pola veka od Dadovog odlaska iz naše sredine i velike svetske afirmacije koju je za to vreme postigao, nisu našle za shodno da njegovo delo dostojno prezentuju domaćoj kulturnoj javnosti.

Ali, hajdemo redom. Da kažemo da li je ovo prva Dadova samostalna izložba u Beogradu. U našoj pospanoj kulturnoj sredini ima budne svesti koja se priseća nekih Dadovih radova izloženih u odavno nepostojećoj galeriji “Verica”, sredinom devedesetih godina. Istine radi, rečeno je da je tu predstavljeno nekoliko Dadovih ranih radova, i neki iz 1995. godine. Nije izvesno, međutim, da je te radove za ovu izložbu ustupio sam Dado, po sopstvenoj želji da izlaže, koliko je verovatno da su oni pribavljeni za tu priliku od vlasnika ovdašnjih privatnih zbirki, ili na neki drugi način, što ne umanjuje dobru nameru priređivača. Za razliku od te izložbe, prezentacija u “Pariskom krugu” izvedena je sa ličnom saglasnošću Dada koji je za nju dao nekoliko najnovijih slika, pa bi se po tome njoj moglo dati pravo prvenstva. Aluzija na “laž” galeriste “Pariskog kruga” i merenje dužine nogu te laži otud može da ima prizvuk malicioznosti. Slično zvuči i opaska o “senzacionalističkom” reklamiranju izložbe. Ako neko iz svog yepa izvadi hiljade evra da bi Beogradu pokazao Dadove slike, bez ikakve naknade, onda je to stvarna, a ne umišljena senzacija... Recimo nešto i o tome zašto je izložba “bez koncepcije”. Bilo bi dostojno divljenja videti stručnjaka koji bi u galeriji dimenzija 8 x 8 metara, sa tri zidne površine, prezentirao ogromno Dadovo delo sa relevantnom koncepcijom.

Doda li se ovome prigodna sklonost da se naznače “krivci” za dosadašnje prenebregavanje Dada, može da se vidi kako je i zašto oko ove izložbe stvorena atmosfera koja čini da ona ne bude “samo umetnički događaj”.

U ovom prikazu jedva da je ostalo mesta za osvrt na samo Dadovo delo. Može se učiniti da ovako mala izložba za to ne daje pravu priliku. Ali, Dado je od one najređe vrste umetnika čija se veličina pokazuje i u jednom jedinom delu. Potresna vizija genetske katastrofe čoveka, sa posledicama koje nisu samo fiziološke, već i moralne i etičke, zrači svom snagom sa svakog platna koje je ovde izloženo. Pada u oči i karakteristika “poznog” Dada (slike iz 2004. i 2005. godine) koja naznačava finalnu konsekvencu umetnikove danteovske tematizacije paklenih krugova spirale sudbinskog zbivanja na koje je osuđen čovek u svetu, ne samo ovom “našem”, već onom od iskona. Entropija koja neumoljivo razara taj svet, proizvodi paradoksalnu situaciju “negativnog savršenstva” čiji užasni tragovi prevazilaze standarde smernog zgražanja, i izazivaju emfatični osećaj divljenja...