Izgubljena šargarepa

Boravak državnog podsekretara Nikolasa Bernsa Beogradu, Sarajevu i Prištini vidi se u Vašingtonu kao uspeh američke spoljne politike, pogotovu u kontekstu američkih interesa vezanih za početak pregovora Srba i Albanaca o statusu Kosova i Metohije. Ova poseta se tumači kao najnoviji američki doprinos ovim pregovorima i kao motor za buduće korake koje će preduzeti Evropska unija i Ujedinjene nacije.

Poseta Bernsa je imala za nameru da pokaže da je Amerika još uključena u sve što se dešava na Balkanu i da ima nameru da istraje u svojoj želji da se nađe političko rešenje za Kosovo. Takođe, ova poseta je trebalo da upozna podsekretara Bernsa sa ključnim ljudima na Balkanu, a da i oni, za uzvrat, upoznaju jednog od glavnih ljudi američke spoljne politike prema Balkanu. Ispunjeno je sve što se tiče namera ove posete, ali, ipak, ona je pokazala i velike nedostatke i praznine u američkoj politici prema balkanskoj regiji.

Berns jeste uspeo da pokaže da Amerika ima novi pogled na ovu regiju, pogotovo što se tiče Srbije. Wegovo hvaljenje Srbije i pozitivna procena budućnosti Srbije su novost, pogotovo što se njega tiče, jer je on doskora imao crno-belu sliku o Balkanu, a u njoj su Srbija i Srbi većinom bili crni. Wegove iskrene pohvale ovog puta pokazuju da se situacija, što se tiče odnosa Srbije i Amerike, dosta popravila. Sve je to dobro, ali postoji jedan ozbiljan problem, koji se vezuje za američku strategiju, ne samo prema Srbiji, nego i prema celoj regiji.

Jedan od glavnih temelja američke spoljne politike prema balkanskoj regiji jeste da Amerika treba da dopusti Evropi glavnu ulogu što se tiče izgradnje stabilnih i demokratskih država u ovoj regiji. To znači da Amerika podržava evropske inicijative, ali sa distance, i da će, jednostavno, što pre povući svoje trupe sa Kosova. Na ovaj način Amerika bi da preda Evropi sve glavobolje vezane za nerešena i bolna pitanja ove regije.

Naravno, Amerika ima svoje mišljenje o tome kako bi trebalo rešavati ove probleme. Na primer, iako Amerika nema zvanični stav prema pitanju statusa Kosova i Metohije, ona ipak daje do znanja da veruje da stvari idu prirodnim tokom u pravcu nezavisnosti. Takođe, da bi se pregovori uspešno završili Amerikanci su svesni da treba da dobiju saglasnost Beograda. Ključ uspeha tih pregovora drže predstavnici Evrope. Amerikanci duboko i vatreno zagovaraju brzu integraciju Srbije ako odigra “konstruktivnu i pozitivnu” ulogu u pregovorima oko Kosova. Znači, Srbija bi dobila ubrzan prijem u Evropsku uniju ako prihvati nezavisnost Kosova. Takođe, Albancima (u nezavisnom Kosovu) trebalo bi ponuditi ulazak u Evropu za odricanje od pretenzija prema Makedoniji, južnoj Srbiji i Crnoj Gori.

Nažalost, obećanje o brzom ulasku u Evropu posle referenduma u Francuskoj i Holandiji zvuči potpuno prazno ili, kako bi naš narod rekao, Amerikanci bi da prave račun bez krčmara. Ne samo da neće biti govora o brzom ulasku Srbije u Evropsku uniju, nego je sad važnije pitanje šta će biti sa samom EU. Sve zemlje koje su čekale da postanu članice EU svesne su da je taj proces odložen do daljeg i da će cela ta priča trajati mnogo duže nego što su i najveći pesimisti očekivali.

Bez šargarepe, a to znači bez ponude ubrzanog ulaska u Evropsku uniju, nema ni napretka u budućim pregovorima o Kosovu. To je svima jasno osim Amerikancima, koji u poslednje dve nedelje ubeđuju sami sebe da ništa nije promenjeno posle francuskog i holandskog “ne”. Amerikanci će teško da prihvate da su ova dva referenduma naglo promenila situaciju u Evropi i da nisu samo glas protiv političke elite u ove dve zemlje, kako to mnogi u Evropi i Americi žele da čuju, nego da su i glas protiv brzog širenja Evropske unije. Za Amerikance ovo je neprihvatljivo zato što su se oni možda najviše uzdali u čarobnu moć EU kao rešenje za sve probleme Balkana.

Što se tiče pregovora između Srba i Albanaca, koji još nisu ni počeli a već se nalaze u krizi bez glavne i ubedljive motivacije vezane za evropsku šargarepu, teško je predvideti njihov uspeh, pogotovo kada se uzme u obzir da nema ni – štapa. Nema dobrih sankcija ili kaznenih mera koje bi mogle da služe kao ozbiljna pretnja i Beogradu i Prištini. Doduše, najozbiljnija pretnja Prištini je da neće dobiti nezavisnost, ali ni to nije dovoljno da se ubede ekstremne albanske struje da moraju da budu fleksibilnije u pregovorima sa Srbima. Što se tiče Beograda, Amerikanci su svesni da bi nove kaznene mere ili unilateralne sankcije možda samo izazvale tvrđi stav Srba.

Kako god da se pogleda, pregovori koji treba da počnu između Srba i Albanaca nemaju dobru perspektivu, pogotovu ako Amerikanci nastave da govore da je Evropska unija lek za sve.

Obrad Kesić