Lutka o koncu

Stvar je jasna: srpski premijer Koštunica nameran je da istraje u naporu da se vlada na čijem je čelu po svaku cenu održi što duže, možda i do isteka svog mandata.

Dve činjenice govore u prilog takvoj ambiciji. Postojeća vlada je sa teškom mukom sastavljena na bazi neprincipijelne koalicije, uz mnogo natezanja, propalih dogovora, ucena i uslovljavanja, pa je blizu pameti da se tako nešto ne može uspostaviti kao pravilo, kao nešto što će i u budućnosti garantovati političku stabilnost. Jer, to se događa samo jednom, i nikad više.

S druge strane, mada je vlada u dosadašnjem toku mandata postigla izvesne uspehe, najpre u saradnji sa Hagom i dobijanjem Studije o izvodljivosti, o nekoj društvenoj stabilnosti je teško govoriti. Tako da vlada počiva na tankoj skupštinskoj većini, koja je opet jedna vrsta neprincipijelne koalicije sa socijalistima. Reč je, u tom smislu, o manjinskoj vladi. Takva vlada je, po prirodi svojoj, metastabilna, dakle, sklona padu.

Zašto se tom padu, ukoliko je on već latentan, vlada uporno odupire? Razlog je prost: premda ova vlada, samim načinom svog konstituisanja, nije mogla biti dobra, ona se zubima drži za vlast jer nije samo njenim ministrima jasno da će svaka buduća vlada biti još gora. Osim što bi bila veliki korak unazad, nešto već viđeno. Ali, ukoliko se postojeća situacija održi još izvesno vreme, vlada V. Koštunice dolazi u opasnost da postane podjednako loša kao prethodna vlada, što je samo prividno nešto već viđeno. Vlada koja će se zadovoljiti time da bude ocenjena podjednako loše kao neka prethodna vlada, jeste najgora vlada.

Kako je to moguće? Da bismo odgovorili na to pitanje moramo se vratiti početku ovih redova, to jest, načinu na koji je vlada formirana. Formirana je, znamo, teško, na bazi pomenute neprincipijelne koalicije. Da bi uopšte zaživela ona je, makar prećutno, svakom od partnera garantovala prethodni suverenitet. A to ima svoju cenu. Avans je isplaćen odmah: pojedini ministri često, praktično uvek, zastupaju stav vlade samo ukoliko je on probitačan po interes njihove domicilne partije, republikanske ili monarhističke, laičke ili ekspertske, unionističke ili separatističke. To za dotične slobodne strelce ne predstavlja glavobolni problem, budući da su, sve u okvirima onog avansnog plaćanja, dobili resore i, štaviše, kontrolu nad čitavim kompleksima društvene infrastrukture koja naveliko prevazilazi i njihov ljudski i njihov stranački kapacitet. O moralnoj kredibilnosti već i da ne govorimo. Primera radi, o ekonomiji, tokovima novca, poreskoj politici, privatizaciji, ne odlučuje vlada, već o tome autonomno odlučuje G 17 plus.

Znajući koliku moć poseduju, pojedini ministri permanentno su skloni ucenama i pretnjama: izlaze iz vlade ako... Zašto ih Koštunica ne pusti da odu? Jeste da bi takvi, odlazeći iz vlade, počinili političko samoubistvo, ali – vlada bi, svejedno, pala. Otuda premijer, a u cilju održanja vlade, prelazi preko njihovih brljotina i štetočinstava; štaviše, udovoljava njihovim ultimatumima, čime objektivno podržava njihove megalomanske ambicije samo kako bi ih zadržao u fotelji. To iskazuje određeni efekat: vlada opstaje.

Ali se zapravo radi o potencijalnom bumerangu. Što reče jedan bivši funkcioner DSS-a (čije će ime uskoro biti pomenuto), nema razloga naprezati se u obaranju vlade jer će ona, ukoliko se ovako nastavi, pasti sama od sebe. Iz razloga što je, zarad čistog oportunizma, imuna ne samo na nesposobnost, nego i na koruptivnost mnogih svojih čimbenika.

Slučaj pomenutog bivšeg člana DSS-a, čije je ime Zoran Drakulić, može, u ovom smislu, postati paradigmatičan. Nije namera ovih redova da se bave Drakulićevom ličnošću izvan njegove trenutne političke sudbine. Kao kandidat DSS-a za gradonačelnika Beograda on je donekle popravio imiy stranke, prilično devastiran nakon katastrofalnog neuspeha na predsedničkim izborima, sada još i tvrdi da mu je bilo obećano čak i premijersko mesto, a držao je za sigurno kako će na izbornoj skupštini biti izabran (ili bar predložen) za jednog od potpredsednika. Ovo potonje se sigurno nije dogodilo: tokom noći Drakulić je nestao sa liste kandidata. Napustio je skupštinu, optuživši prethodno Koštunicu za verolomstvo, pa je, izbrisan iz evidencije DSS-a, izjavio kako njegov slučaj pokazuje da stranka ne želi promene. Šta je pod tim mislio? Globalno je valjda ciljao na samu prirodu stranke, čiji tradicionalizam polako zadobija svojstva okoštalosti, i – posledično – na njenu buduću poziciju na političkoj sceni. Konkretno je to, pak, značilo da se ne žele promene u stavu prema vladi.

Drakulić je, u tom smislu, stradao kao petao koji je prerano kukuriknuo. On je, naime, poslednjih nedelja sistematski optuživao funkcionere G 17 plus za autokratizam, nesposobnost, za štetne ugovore (otkup nekakvog duga za struju), kao krivce za propast ekonomije i kolaps privrede, pa, analogno tome, i za korupcionaške dilove. A takvo ponašanje nije dozvoljeno. Štetno je po opstanak vlade. Treba primetiti da su se u osudi Drakulića, u tvrdnjama da on nije timski igrač, istakli i neki članovi DSS-a koji su važili za njegove simpatizere. Iz ovoga proizlazi zaključak da biti timski igrač znači podržavati postojeću vladu kakva god ona bila. Pošto je takva kakva jeste, nije zgodno sa značkom DSS-a na reveru podsećati javnost kako vicepremijer Labus nije razjasnio sumnjivu novčanu transakciju sa Eriksonom, da Dinkić o trošku poreskih obveznika nije pronašao na Kipru pare koje su “iznete” iz zemlje ili da je guverner Jelašić pazario dedinjsku vilu kao što se na rasprodaji kupuje burek.

Da je ostalo samo na tome, još bi se i nekako moglo podneti – navikli smo. Dogodilo se, međutim, da osumnjičeni kod lepljivih prstiju, umesto da se pokriju ušima, kreću u pravi krstaški rat protiv nepoćudnih medija i svakog onog sa nešto soli u glavi. Dinkićeva tvrdnja da će uništiti tabloid Kurir, kakva iole razumnom političaru nikada ne bi pala na pamet, sprovodi se po zakonu, permanentnim poreskim inspekcijama (u trajanju od preko 140 uzastopnih dana, računajući vikende i praznike), optužbama da vlasnik lista duguje na ime poreza višemilionsku sumu (o čemu ministar finansija nema dokaza, ali imaće ih), pujdanjem omladine na ulične demonstracije, plenidbom imovine kao izrazu poremećenog živčanog sustava, u stilu one izreke o čobaninu koji se naljutio na selo pa sebi odsekao onu stvar, pa čak i zahtevom na sednici vlade da ga kolege podrže u nameri likvidacije, kojoj se odazvao kapitalac Ilić, ali su mu se suprotstavili ministri iz redova SPO-a. Jedan od tih ministara, Kojadinović, kaže da je Koštunici bilo jako neprijatno dok je sve to slušao. Nije loše. Za početak. S tim da će, ako se na ovakvom početku ostane, ako se ministar ne pozove na odgovornost što se neovlašćeno, iz čiste sujete, meša u tuđ resor, zloupotrebljavajući istovremeno ovlašćenja iz svog resora, Koštunici uskoro biti još neprijatnije. Jer, pristao je da se Dinkićev plan usvoji kao informacija. Vlada koja usvaja kao informaciju brutalan atak na slobodu medija nije baš nešto zbog čega nam valja poskakivati od radosti.