Vijetnamac u Beloj kući

Prvi put otkako je, pre trideset godina, završen rat u Vijetnamu, jedan vijetnamski premijer posetio je SAD. Poseta je kasnila, jer su dve zemlje posle rata jedna drugu ignorisale pune dve decenije – tako su bili duboki tragovi neprijateljstva – pa su diplomatske odnose uspostavile tek pre deset godina. Ta godišnjica bila je i povod da premijer Fan Van Hai poseti SAD.

Bivši predsednik Klinton boravio je u zvaničnoj poseti Hanoju pre pet godina, na kraju svog mandata, ali posle toga nije bilo većeg političkog napretka u odnosima. Iako SAD očekuju da se narodi koji su ratovali među sobom izvine jedni drugima, Klintonu u Hanoju nije palo na pamet da makar kaže da mu je žao što su Amerikanci pobili milione Vijetnamaca. (Procene su različite. Zapadni mediji navode cifru od dva do tri miliona žrtava i 56 000 do 58 000 poginulih američkih vojnika. Kineski izvori pominju više od milion Vijetnamaca i 58 000 Amerikanaca).

U međuvremenu se više trgovalo, nego politički sarađivalo, pa se obim robne razmene uvećao sa 451 miliona dolara u 1995. na 6,4 milijardi u 2004. SAD su čak postale prvi trgovinski partner Vijetnama.

U razgovorima u Beloj kući, a i drugde, u toku jednonedeljnog boravka Fan Van Haja u Americi, nije bilo mnogo sećanja na istoriju, a ni mnogo “čiste” politike. Dominirale su ekonomske teme. Gost je tražio – i dobio – podršku SAD za prijem Vijetnama u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO). Pozvao je američke investitore da ulažu u vijetnamsku privredu i podsetio ih da Vijetnam ima tržište od 80 miliona stanovnika. Dobio je i Bušovo obećanje da će se “zajednički raditi na poboljšanju uslova za investiranje američkog kapitala” u vijetnamsku privredu. Čak je senator Yon Mekejn, bivši pilot koji je u vijetnamskom zarobljeništvu proveo šest godina, izjavio da Vijetnam zbog ekonomskog napretka zaslužuje da uđe u STO, ali da SAD očekuju “napredak i u drugim oblastima”.

Premijer Fan je u Sijetlu poručio četiri aviona “boing” 787 u vrednosti od pola milijarde dolara, a sa Bilom Gejtsom je potpisao ugovor o saradnji vijetnamske industrije informatike sa “Majkrosoftom”, kao i o pomoći Ministarstvu prosvete u obuci 50 000 učitelja za rad na kompjuterima.

One “druge oblasti”, u kojima SAD očekuju napredak, su unapređenje ljudskih prava i veće uvažavanje verskih sloboda i prava manjina. Čak i kad imaju dobru ekonomsku saradnju sa zemljama poput Vijetnama, Amerikanci ne odstupaju od političkog pritiska. Vijetnam je pod tim pritiskom i kao komunistička zemlja, kritikovana za represiju i odsustvo demokratije, i kao objekt za testiranje Bušove doktrine o širenju sloboda.

Iako politike nije bilo mnogo, ona je nesumnjivo važan deo formulacije iz zajedničkog saopštenja o jačanju bilateralne saradnje “u kontekstu stabilnog i trajnog partnerstva”. Na međunarodnom planu dve zemlje će sarađivati u borbi protiv terorizma, kriminala, šverca narkotika i slično, jer “dele viziju mira, prosperiteta i bezbednosti u Jugoistočnoj Aziji i Azijsko-pacifičkom regionu”.

Razgovaralo se o budućnosti, ali su se senke prošlosti nadvile nad ovu posetu zbog aktuelnih američkih zbivanja koja liče na događaje iz prošlosti i na ponavljanje istorije.

Vijetnamski premijer je ušao u žižu javnosti kad se teškoće američkih vojnika u Iraku već porede sa neuspehom politike SAD u Vijetnamu krajem šezdesetih godina. Vijetnam je u američkim sećanjima uzročnik trauma, javnih podela, gorčine i teško povređenog nacionalnog ponosa zbog izgubljenog rata.

Sada još nema demonstracija na ulicama, kakvih je u Americi bilo u vreme vijetnamskog rata, ali ankete pokazuju da se klatno pomera prema onom delu javnosti koji ne odobrava dalji boravak američkih trupa u Iraku, uprkos tvrdnjama da one pobeđuju i da će se vratiti kući kad obave posao. Zbog razmera borbi američke okupatorske vojske protiv ustanika Irak u svesti ljudi sa dužim pamćenjem postaje novi Vijetnam. Sve je više ljudi koji govore da u Irak nije trebalo ni ulaziti.

Postoji i sličnost između takozvanih preventivnih ratova koji su vođeni u dve zemlje. Rat u Vijetnamu je trebalo da vodi obuzdavanju komunizma u Aziji, posebno suzbijanju pretpostavljene kineske ekspanzije. Rat u Iraku je trebalo da spreči “osovinu zla” da ne ugrozi opštu bezbednost. U prvom ratu Amerika je bila teško poražena. Sada nikako ne uspeva da dokaže svrsishodnost drugog rata, što je pretpostavka novog poraza.

Ali, već ima tvrdnji da bi novo partnerstvo između Vašingtona i Hanoja, iako bi najpre trebalo da bude od koristi za jačanje regionalne bezbednosti, moglo da preraste u savezništvo protiv rastućeg uticaja Kine na Dalekom istoku! Ništa bez velikog neprijatelja.