Drina teče na našu štetu

Postoje li granice Srbije i Crne Gore koje su nesporne, a koliko ih je sporno, i ima li načina da ih zaokružimo bar nekoliko dana pre nego što Evropa otvori sve ostale, pitanja su na koja je NIN odgovor potražio u Službi za granice pri Ministarstvu spoljnih poslova Srbije i Crne Gore. Pa, krećemo se u tom pravcu, ali...

Prema rečima našeg sagovornika, potpukovnika Save M. Stankovića, načelnika Službe, granice sa Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom i Albanijom su određene posle Prvog svetskog rata i one su uglavnom nesporne. Sa Makedonijom je potpisan Ugovor o granici 2001. godine u Skoplju, dok su pregovori sa BiH i Hrvatskom u toku.

Mađarska

Granica je definisana nakon Prvog svetskog rata Trijanonskim ugovorom potpisanim u francuskom dvorcu i ima svoje međunarodno priznanje. Međutim, povremeno se u medijima mogu pročitati inicijative, od strane mađarskih političara ili ovdašnjih političara mađarske nacionalnosti, da bi ih trebalo korigovati. Na pitanje da li se radi o ozbiljnijoj inicijativi, potpukovnik Stanković odgovara: “Ne znam koliko su ozbiljni zahtevi koji stižu iz Mađarske, povremeno se pojavljuju neke karte i neki političari, poput Ištvana Ćurke, sa nacionalističkim predlozima, ali ozbiljniji mađarski političari smatraju da je Mađarska ulaskom u EU uspela da reši problem. Kada i druge države uđu u EU, granice će biti otvorene i Mađari će biti povezani sa maticom. Ne bih mogao da kažem da se radi o ozbiljnom problemu, ali ljudi koji to analiziraju mogu da ukažu da postoji problem i u Mađarskoj, ali i sa naše strane (neke nevladine organizacije i određene grupe iz Novog Sada).”

Makedonija

Granica je utvrđena Ugovorom o protezanju i opisu državne granice, koji su u Skoplju 23. februara 2001. potpisali predsednici Vojislav Koštunica i Boris Trajkovski. Ne postoji nikakav spor, ali je ostalo otvoreno pitanje obeležavanja i demarkacije na području Kosova i Metohije. Po Ugovoru, dve strane su nadležne da taj posao (obeležavanje granice na terenu, izradu granične dokumentacije) bilateralno reše. Nije bilo predviđeno da bilo koja treća strana učestvuje u tome. Zbog situacije na Kosovu i Metohiji i činjenice da naši organi nemaju pristup do granice, a da postoje brojni bezbednosni problemi, predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica i šef Koordinacionog centra Nebojša Čović su zvanično predložili da to urade naši organi, a da bezbednosni deo posla (demarkacija granice) izvrši UNMIK, odnosno KFOR. Međutim, još uvek nema političkog rešenja, mada su u toku pregovori na različitim nivoima. “Makedonija nastoji da se granica svakako obeleži pre konačnog statusa Kosova, a mi iz svojih razloga nastojimo da budemo subjekt koji će obeležavati granice. Povremeno makedonski zvaničnici pokušavaju da to pitanje svedu na tehnički aspekt i smatraju da je to pitanje koje ćemo lako rešiti, međutim to ima veoma velike političke implikacije”, kaže Stanković.

Što se spornih tačaka na granici tiče, u Službi za granice kažu da ih više nema. Problem je nastao kada je učinjen pokušaj da se bivša republička granica Srbije i Makedonije potvrdi kao državna granica, mada republičke granice nikada nisu bile ustanovljene kao državne: određene pravnim aktima (ugovorima, sporazumima) i obeležene na terenu. U vreme njihovog formiranja govorilo se o “liniji koja ne razdvaja već spaja”, kako je to formulisano u Brozovo vreme. Zbog nedostatka granične dokumentacije lokalnih katastara i nemogućnosti da se ta linija odredi, bilo je problema na Šar-planini oko pašnjaka, a sporna je bila i šuma Kopiljača u opštini Vitina, međutim, problem je prevaziđen tako što je granica utvrđena na osnovu validne dokumentacije obe strane.

Manastir Prohor Pčinjski se u pregovorima gotovo nije ni pojavio kao problem u teritorijalnom smislu. Makedonska strana se zadovoljila da se to pitanje reši nekim sporazumom koji će joj omogućiti pristup spomen-sobi u okviru manastirskog kompleksa i da tu može da organizuje svečanosti povodom godišnjica ASNOM-a.

Bosna i Hercegovina

Pregovori su počeli 27. aprila 2001, na Dan Savezne Republike Jugoslavije. Komisija je pripremila tri sporazuma koja su 24. februara ove godine potpisana u Sarajevu.

Sporazumom o graničnim prelazima je pod pravni režim stavljeno ono što su Republika Srpska i Savezna Republika Jugoslavija, u vreme odvajanja BiH i konstituisanja SRJ interno odredile kao granične prelaze.

Sporazum o pograničnom saobraćaju reguliše određena prava stanovništva u pograničnom području od 10 kilometara u opštinama uz državnu granicu. Odnosi se na ljude koji uglavnom na drugoj strani imaju imanja, poslove, ili rođake i koji sa propusnicama za pogranični saobraćaj mogu da prelaze granicu, ne samo na međunarodnim prelazima, već i na lokalnim, koji bi bili otvoreni na bližim lokacijama.

Treći je Sporazum o pojednostavljenom postupku prometa ljudi i roba na graničnim prelazima Uvac-Uvac i Vagan-Ustibar. “Wime je učinjen pokušaj da se na pravno valjan način olakša život stanovništva u opštinama Priboj i Rudo, na malom delu na kojem postoji enklava okružena teritorijom Srbije. Da bi ljudi iz opštine Priboj došli do opštinskog područja, u dve trećine slučajeva moraju da prelaze preko Bosne jer je putna komunikacija izgrađena samo sa bosanske strane. Praktično, građani moraju da uđu u enklavu Sastavci, da prođu jedan punkt na ulazu, jedan na izlazu, da onda uđu u našu teritoriju, prođu je, pa da ponovo uđu u bosansku, a pri tom svakodnevno kada idu na posao, u škole ili snabdevanje, plaćaju carinske, špediterske i druge takse. Sličan problem imaju stanovnici opštine Rudo, a Sporazum je pokušaj da im se život olakša bar kada su u pitanju carinske formalnosti i takse. Ili, da im se ne naplaćuje carina ako, recimo, prevoze žito iz Srbije u Srbiju ali prolaze preko Bosne”, objašnjava potpukovnik Stanković.

Sporazumi još uvek nisu ratifikovani, a stupiće na snagu tek kada ih oba parlamenta ratifikuju.

A šta je sporno?

“Pregovori su počeli tako što je međudržavna komisija razmenila viđenja jedne i druge strane kako ta granica treba da se proteže. Granica nikada nije utvrđena pravnim aktom, nije obeležena na terenu graničnim oznakama i do sada je funkcionisala samo virtualno, a da bi se to uradilo bilo je neophodno identifikovati zonu u kojoj se granica proteže. U zajedničkoj državi nije bilo bitno gde granica prolazi, neke stvari su funkcionisale. Recimo, na Drini je Srbija izgradila dve velike hidroelektrane – Zvornik i Bajina Bašta. Ako bi se potvrdila granica starim tokom Drine, uspostavljena pre izgradnje, presekla bi objekte hidroelektrana. Uspostavljanje dva režima nad jednim objektom bi u nekom trenutku moglo da stvori probleme za korišćenje, održavanje i obezbeđenje”, kaže Stanković.

Zbog toga je predlog SCG da ta dva objekta i treći objekat – pruga Beograd-Bar koja jednim malim delom prolazi preko teritorije koja katastarski pripada BiH, pripadnu Srbiji i Crnoj Gori, s tim što bi se pronašla određena metodologija da se BiH teritorijalno obešteti. Međutim, bosansko-hercegovačka delegacija ima stav da granicu koja je postojala u trenutku međunarodnog priznanja BiH kao takvu treba utvrditi, upisati i obeležiti, a onda početi sa pregovorima. Delegacija SCG se boji da bi se na taj način pregovori mogli odužiti u nedogled, a da postoji opasnost da se za to vreme stvore problemi u funkcionisanju vitalnih sistema.

Četvrta tačka, koja je uslovno sporna, na području je opština Priboj i Rudo, a predlog SCG je da se državna granica utvrdi tako da se olakša prolaz lokalnom stanovništvu obe strane. Bosansko-hercegovačka strana do sada nije iznosila predloge, ali iz medija se vidi da su skloni tome da Drina ostane granica. Međutim, i kod njih se pojavljuju dileme vezane za status stanovnika BiH koji su prinuđeni da prelaze granicu (Drinu) da bi došli do imanja, kao što je slučaj sa meštanima sela Janja. Za delegaciju SCG to nije sporno, stanovnici Bosne bi mogli bez problema da prelaze preko Drine na takođe bosansku teritoriju i to pomoću skelskog prelaza, bez posebnih graničnih kontrola, ali bi to moralo da se obezbedi i u suprotnom smeru. Takav problem imaju i stanovnici opštine Bogatić u mestu Badovinci u blizini graničnog prelaza Pavlovića ćuprija, koji na levoj obali Drine imaju oko 4 000 hektara plodne zemlje i koji sa teškoćom prolaze međudržavnu granicu. I ne samo oni, već i državni organi i preduzeća iz Srbije moraju da pređu preko Pavlovića ćuprije, koja je određena kao granični prelaz, i obave radove na teritoriji Srbije na levoj obali Drine. Obaloutvrdu sa obe strane obavljaju ovdašnja vodoprivredna preduzeća. Ne bi se moglo reći da je tim radnicima baš lako.

“Drina je kao reka veoma ćudljiva, ona teče u pravcu sever-jug i skreće na istok, tako da desnu obalu nagriza i ruši, a na drugu nanosi materijal i time menja tok. Kada su veće padavine, dolazi do većih promena i ako se ti nasipi ne bi održavali, Drina bi svake godine menjala tok. A kada menja tok, uglavnom to radi na našu štetu”, kaže Stanković.

Hrvatska

Pregovori sa vode u okviru Međudržavne diplomatske komisije za identifikaciju – utvrđivanje granične linije i pripremu ugovora o državnoj granici. Sporazumi o graničnim prelazima i pograničnom saobraćaju su potpisani još 1997. i uglavnom funkcionišu, a problemi koji se javljaju na granici u vezi sa korišćenjem imanja, recimo na Šarengradskoj adi, trebalo bi da se rešavaju na nivou komisija za sprovođenje Sporazuma o pograničnom saobraćaju.

“To sa identifikacijom – utvrđivanjem je terminološko razlikovanje dve strane, jer Hrvati kao i Bosanci kažu da je ta granica postojala i da je samo treba identifikovati. Naša strana tvrdi da granica u celini nije bila određena i da je samo na pojedinim delovima bilo pitanja koja su rešena. Recimo, događalo se da se jedno naselje prebaci iz jedne republike u drugu jer je naseljeno većinskim stanovništvom druge republike. To je 1946. urađeno sa naseljem Jamena, kada je iz Hrvatske prebačeno u Srbiju jer je većinski naseljeno Srbima koji su tokom Drugog svetskog rata stradali u NDH. Selo iz opštine Šid, Bapska, sa većinskim hrvatskim stanovništvom je prešlo na stranu Hrvatske. Dakle, bilo je rešenja koja su parcijalno pravno rešavana, ali ne postoji ništa što je tu granicu definisalo od tromeđe do tromeđe”, kaže Stanković.

U pregovorima sa Hrvatskom postoje dva velika problema. Jedno je pitanje Prevlake i ono je za sada privremeno prevaziđeno Protokolom o režimu uz južnu granicu, koji su potpisali ministri Svilanović i Picula 10. decembra 2002. Protokol se odnosi na pitanje ribarstva, turizma, razminiranja graničnog područja, demilitarizacije..., odnosno rešavanja svih životnih pitanja lokalnog stanovništva, a koja bi mogla da opterete pregovore o granici. Jedan od članova Protokola reguliše da on ni na koji način neće prejudicirati konačno rešenje protezanja državne granice. Taj problem čeka bolja vremena, a za sada je uspostavljen režim koji funkcioniše i ne ometa život ni sa jedne strane.

Drugo sporno pitanje je protezanje granice na Dunavu. Hrvatska insistira na katastru kao liniji koja je određivala teritoriju Hrvatske i ta linija na više delova prelazi na levu obalu Dunava, dok jedan manji deo prelazi na desnu. Strana Srbije i Crne Gore u pregovorima ima stav da je 1945, kada je donet Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu autonomne pokrajine Vojvodine, eksplicitno utvrđeno da je granica između AP Vojvodine i Hrvatske sredina Dunava. Predlog SCG je da to bude sredina plovnog puta na Dunavu, ne samo zbog pomenutog zakona već i zbog toga što je Dunav međunarodno plovna reka i svaki prelazak granice bi zahtevao promenu režima za plovidbu brodova na tom delu. “Nije primereno da od ulaska kod Batine pa do Iloka, brod 15 ili 20 puta podiže i spušta zastavu i prolazi kroz određene kontrole. Ako bi se uzeo princip sredine plovnog puta, što je i pravilo međunarodnog prava na plovnim rekama (mesto gde je reka najdublja), kao što to postoji između nas i Rumuna, postojale bi samo određene stanice za kontrolu ulaska i izlaska sa teritorije”, kaže Stanković.

Šta je najspornije za Srbiju i šta gubi ukoliko bude usvojen hrvatski predlog?

“Jedan aspekt je teritorijalni, a to je odnos površina sa leve i desne strane koji je 1:10, jer oko 9 600 hektara je na levoj obali, a oko 910 na desnoj obali, međutim to nije samo pitanje teritorije već i vojnostrategijsko i političko pitanje. Drugi aspekt je problem prolaska naših i hrvatskih brodova za potrebe kontrole granice. To sada radi vojska, trebalo bi da preuzme policija, a tada bi naši patrolni čamci morali da iz jednog u drugi segment prelaze preko strane teritorije, što bi i te kako otežavalo kontrolu. Nije racionalno da granica prelazi u toj meri sa jedne na drugu stranu i nigde u svetu nije zabeležen takav slučaj”, kaže Stanković i dodaje: “Predsednik Stjepan Mesić je svojevremeno izjavio da je hrvatska strana spremna i na arbitražu, što znači da očekuje povoljan ishod za njih, u šta nismo sigurni.”

Albanija

Granica sa Albanijom određena je Londonskim ugovorom iz 1913, ali je ozvaničena nakon njenog obeležavanja posle Prvog svetskog rata Završnim protokolom Konferencije ambasadora u Firenci 1926. godine. Protokol je i dalje na snazi, mada su brojne političke stranke u Albaniji pokušavale da ga ponište, a danas tu granicu dovode u vezu i kontekst rešavanja kosovskog pitanja. Ipak, Albanija kao država ima obaveze koje je preuzela konvencijama o čuvanju, održavanju i obnovi graničnih piramida i drugih oznaka na granici, međutim od 1994. ona te obaveze ne ispunjava. “Mi, kao i svaka druga država, imamo obavezu da svakih pet godina obnavljamo granicu, u međuvremenu su prošla dva ciklusa a mi nismo zajedno sa Albancima izašli na granicu. Oni ignorišu pozive, mada je posebno bitno obeležavanje granice na Skadarskom jezeru. Ona je tu obeležena plovcima koji se svake godine, zbog jakog vetra ili plitkog jezera, otkinu ili promene položaj. Zbog toga granica više ne postoji ili je veoma loše obeležena, a to omogućava prolaz švercerskim kanalima”, kaže Stanković.

Takođe, postoji problem i na kopnenom delu. Veoma često se dešava da ljudi slučajno prođu granicu jer je neobeležena, a to dovodi do nesrećnih slučajeva koji se ponekada završavaju ranjavanjem, ali je ishod ponekad i smrtan.