Vidovdanski dernek pred fajront

Kada 28. juna, na beogradskom Hipodromu, Bijelo dugme krene da praši, biće to događaj za pamćewe. Spektakl, kakav je već odigran ovih dana u Zagrebu i Sarajevu, neka vrsta tranzicionog postkoitalnog transa, za male i ulupane narode bivše Jugoslavije.

Ima nečeg simboličkog i bolnog, međutim, u čiwenici da se beogradski koncert održava baš na Vidovdan, dan zapamćen u novijoj srpskoj istoriji po Miloševićevom sletawu helikopterom na Gazimestan, na kome je bilo, brojali su tada državni mediji, navodno, milion qudi.

Ovde neće biti milion, ali masovke su ponovo, u zemqi u kojoj je svako okupqawe posledwih petnaestak godina imalo političku težinu, u modi. A radi se o tome da Bijelo dugme uopšte više nije muzika. Ova grupa je politički projekat koji je nadrastao namere i ideje svojih osnivača. To je ideja koja se samorazvijala, potpomognuta, pre svega, društvenim kontekstom – nekada je to bio kontekst Titove Jugoslavije, danas je to kontekst nesreće minulog rata i bednih iskustava siromašnih zemaqa u tranziciji – i danas, posle svih ovih godina – Bijelo dugme je metafora.

Sredinom sedamdesetih, kada su startovali, taj kontekst je bio samo naizgled jasan – Jugoslavija Titovog komunizma, u kojoj je bilo muzike – ali uglavnom na festivalima, poneka “rok grupa”, i jedan opšti i sveprisutan kompleks inferiornosti u odnosu na sve domete pop kulture koja je dolazila sa Zapada (a pre svega se tu radilo o modi i muzici), i sa druge strane – kompleks superiornosti prema kulturama i narodima drugih komunističkih zemaqa u kojima su gazdovali Rusi.

U toj šizofreničnoj podeqenosti na Istok i Zapad u nama, u toj potrebi da zaista duboko verujemo kako je naš najboqi od svih mogućih svetova (jer u Americi i Nemačkoj samo izrabquju radnike), pojava Bijelog dugmeta bila je nešto novo. Momci su bili mladi, nosili su čizme “hormonke”, sa štiklama i platformama, afro frizure, minđuše i ešarpe od lamea – i nisu pokušali da prodaju psihodeliju, niti da budu Bitlsi, ni Stounsi. Bili su neobični, šareni pokretni cirkus. Pevali su o topu, pekaru, Selmi. U wihovim pesmama bilo je zaboravqenih reči “jawe moje”, na primer, bilo je turcizama, bilo je seksa na zadwem sedištu auta, bilo je bitangi i princeza.

Sa jedne strane, Bijelo dugme je predstavqalo potpuno novu energiju, a sa druge – oni su bili kulturni hibrid – eklektički proizvod nastao iz potrebe da se ne liči ni na šta (do tada viđeno), a da ipak u detaqima podseća na nešto što je stizalo sa Zapada. U taj simbolički Zapad, oličen u ideji kako treba da izgleda i da se ponaša jedna moderna rok grupa, vešto je umetnuta ideja o tome ko su ti momci i odakle dolaze.

Tako je kombinacija Srba, Hrvata i Muslimana koji složno stižu iz Sarajeva, bila neka vrsta broša na reveru sistema koji je hteo da se pohvali da mu je omladina srećna. Doda li se toj idiličnoj slici i slika pastorale na Borikama, gde naši junaci dana, u stilu Divqeg zapada, jašu kowe i stvaraju svoj novi album, priča postaje samo za nijansu jasnija.

Kad govorimo o društvenom kontekstu, ne treba smetnuti s uma ni čiwenicu da je jugoslovensko društvo s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih, bilo opčiweno idejom disidentstva – a pod tim pojmom podrazumevalo se sve što talasa žabokrečinu suvoparnog konferencijaškog jezika u novinama, “priče o objektivnim teškoćama i subjektivnim naporima”, i lakirane priče o besprekornoj sreći, redu, radu i miru kojima se, pod Titovom velikom vizijom, odlikuje naša divna zemqa. Otuda je svaki iskorak iz utabane staze moralno-političke podobnosti, bio prava poslastica za, inače umrtvqene, i partijski svesne medije. Sa druge strane, za svaki javni uspeh bilo je neophodno da postoji “podrška struktura” – to je značilo neku vrstu blanko uverewa da niste protiv socijalizma, Saveza komunista, bratstva i jedinstva i da ne šurujete sa unutrašwim i spoqašwim neprijateqima.

Marketinški genije Gorana Bregovića na vreme je uvideo tih nekoliko važnih “čiwenica života” u SFRJ, i tako su stvoreni temeqi za ono što će se kasnije nazvati fenomen – Bijelo dugme. Otuda, nije čudo što se mlada grupa koja je tek sticala popularnost prijavila na radnu akciju, čime su unapred izbijeni aduti iz rukava svim kritičarima spremnim da ih, u duhu vremena, optuže za subverzivnost i potencijalno kvarewe omladine. A čuveni napad Brane Crnčevića na momke iz benda – jer nose minđuše i štikle, u kome je bilo i pretwi u stilu: “Otkinuo bih im minđuše zajedno sa ušima” i tome slično, izazvao je pravu lavinu reakcija. Najglasniji su bili oni koji su branili pravo momaka da se oblače kako žele. I, to je bio prvi, gromoglasni sukob generacija u Titovoj Jugoslaviji. Mladi su dobili priliku da, sporeći se sa Crnčevićem, pokažu kako će se za svoja minijaturna građanska prava žestoko boriti.

Možda je, sa današwe distance, to bio začetak svake potowe javne, medijske borbe za prava na različitost, a protiv agresije konzervativnih snaga generacije naših roditeqa? Protiv sistema vrednosti, i tišine sa kojom su oni živeli.

Otuda je ova medijska i muzička buka imala toliko odjeka – svako ko je iole držao do svojih levičarskih, slobodoumnih i naprednih stavova, a smatrao se intelektualcem, ukqučio se u ovu javnu debatu i branio Dugmiće. I dok su ih mladi intelektualci branili, Dugmići su, vrlo proračunato, a u duhu vremena, otrčali da sviraju Titu. Što je samo značilo da su za neko vreme potpuno politički zaštićeni.

Sa wima se, skoro preko noći (ako izuzmemo pojedine retke slučajeve, kao što je bio onaj daleko mawe popularne grupe “Buldožer” koja je imala čuvenu političku pesmu “Novo vreme –staro srawe”) medijski prostor oslobodio i proširio za čitavu plejadu esejista koji su se bavili “društvenim fenomenima”. To, naravno, nije bilo slučajno.

Rastući intelektualni potencijal zemqe, mladi qudi očarani Markuzeom, Horkhajmerom i Adornom, zadojeni lepotom revolucije iz 68. imali su potrebu da promišqaju one fasete naše stvarnosti koje nisu bile na dnevnom redu partijskih komiteta. Bijelo dugme bilo je idealan predložak za razvoj nove filozofske grane koja se zvala – društvena fenomenologija. Doda li se tome čiwenica da u tadašwem istorijskom kontekstu ništa nije bilo vredno pažwe ako nije bilo politika, u najširem značewu tog pojma, sa pojavom ove sarajevske grupe muzika ulazi u politiku isto koliko i politika ulazi u muziku, tim pre što se grupa svojski trudila da u tom fokusu ostane kad god izađe novi album.

Tako je čuveni skandal sa pesmom “Sve će to, o mila moja, prekriti ruzmarin, swegovi i šaš”, u kojoj je Isus bio nazvan kopiletom i jadom, izazvala nezapamćene reakcije. S jedne strane, reagovala je Katolička crkva, i Bregović je morao da promeni inkriminisani tekst pesme, ali je buka oko Dugmeta samo rasla. Da je skandal bio i tada (kao, uostalom i danas) najboqi način da se uspe, prečica do medijske pažwe, stalna mogućnost da se bude na ivici dozvoqenog, što je onda povećavalo umetničku vrednost svakom “projektu”, Bregović je shvatio na vreme.

Iako je publika, privučena “političkim” skandalima, obožavala wihove qubavne pesme, retko da je bilo onih koji u svakom novom Bregovićevom albumu nisu tražili nešto što bi bilo politički škakqivo. A on je to znao. Tako je napravio pesmu na šiptarskom jeziku, odmah pošto su na Kosovu buknule prve demonstracije. U tom smislu, Bregović je ne samo prvi uspešni jugoslovenski postmodernista, eklektičar koji je i u bukvalnom i u prenosnom smislu za svoj projekat kupio sa strane šta je stigao, nego je to činio vrlo promišqeno i uvek u skladu sa aktuelnim političkim događajima u zemqi. Možda ih je nekada i predvideo, a možda su wegove pesme dobijale političku konotaciju post festum. Jeste da se poigravao sa Isusom, u stilu pravog ateističkog Titovog pionira, ali je “mjesec ramazan” bio “mjesec ramazan” na zadovoqstvo wegovog rodnog grada Sarajeva.

Dakle, u wegovom simboličkom inventarijumu, bilo je za svakog ponešto. Odnosno, gotovo apotekarskom vagom mereno, tako pomodno politikantstvo onoga vremena bilo je, današwim rečnikom rečeno, više nego politički korektno.

U trenucima dok je metastaza Jugoslavije ulazila u svoju posledwu fazu, Bregović je snimio pesmu koja je samo kod wega ispala začuđujuće dobro i skladno – napravio je kombinaciju dve nacionalne himne Srba i Hrvata – “Lijepa naša domovino, tamo daleko”, dok je cela Jugoslavija, kao u transu, već uveliko pevala ali sa potpuno novom konotacijom – “Pquni i zapjevaj, moja Jugoslavijo”, snimqenu nekoliko godina ranije.

Grupa je, u stvari, prestala da postoji u samo predvečerje raspada Jugoslavije. Bregović se otisnuo u internacionalne vode gde je napravio zavidnu muzičarsku karijeru, dovodeći trubače, zajedno sa Kusturičinim Ciganima, u žižu interesovawa. Ipak, dajući dug svom brižqivo građenom imiyu, a nema sumwe – i svojim ličnim uverewima, Bregović u predvečerje rata u Sarajevu snima onaj čuveni i divni “spot” u kome on govori, a u isto vreme se čuju pravoslavna i katolička zvona, i pesma mujezina. Bio je to, vaqda, wegov posledwi lični i umetnički pokušaj da se spase ono čemu spasa više nije bilo. Ali upravo taj gest, iako lični, govori o wegovom uverewu da umetnik mora da bude u duhu vremena u kojem živi, pa je u tom smislu politički angažman Bijelog dugmeta sasvim razumqiv. Da toga nije bilo, Bijelo dugme nikada ne bi bilo – fenomen. A to je mnogo više od muzike, to je mnogo više od poezije – to je neka vrsta skupe društvene markice.

Budući da je bio kreator biografije Bijelog dugmeta, i gazda tog projekta, Bregović je mewao pevače u skladu sa istorijskim trenutkom. Kada su jugoslovenskom pop i rok scenom počeli da dominiraju klinci iz “novog talasa”, Bregović je svog vremešnog pevača Bebeka hladno zamenio mlađim, modernijim i čvršćim momkom Mladenom Vojičićem Tifom, koga je obukao u kožu i kaiševe i posadio ga ispred bine na kojoj je dominirala ikonografija ruskog komunizma. Bila je to takođe politička poruka o raskidu sa starim vremenima, i plus – simboličko poigravawe sa značewima komunizma. U muzičkom i vizuelnom smislu, bio je to odgovor nadirućem Lajbahu i neviđenom uspehu Maqčika iz Beograda. Između poigravawa sa fašističkom ikonografijom i podsmeha ruskom kolhoznom socijalizmu, stajao je Tifa.

A onda, duwe cvatu, pa i venu, Tifa je zamewen lepim, dugokosim, mladim Alenom Islamovićem. Alen je bio samo sinonim za mušku lepotu i mladost, za radost života – bez obzira na sve, posledwi Bregovićev pokušaj da, sa grupom, pošaqe političku poruku. Dobio je tu priliku kasnije i nikada nije napravio pogrešan korak. Jednostavno, mislio je na ono što dolazi posle – a to je istorija. Otuda, danas zvuče strašno optužbe koje su stizale iz Sarajeva, pred wihov koncert tamo, da je Bregović izdao svoj grad i da je “sarađivao sa četnicima”.

Iako je Bijelo dugme prestalo da postoji, Bregović je, u međuvremenu, sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane proputovao ceo svet, snimio muziku za nekoliko filmova i uvrstio “Đurđevdan” u spisak obaveznih himni festivala u Kanu, isto koliko i svake svadbe, slave ili rođendana – na Balkanu.

Ponovno okupqawe sastava koji ne postoji više od petnaest godina, da ih vidimo – kako se najavquje u reklamnoj kampawi – “posledwi put zajedno” ispostavilo se kao posao decenije. Sa stanovišta fenomena – stvar izgleda daleko komplikovanije.

Šta Bijelo dugme traži danas u rasturenim ratom, sankcijama i mržwom devastiranim zemqama nekadašwe SFRJ, i šta qudi u tim zemqama, koji satima čekaju u redovima da kupe karte za wihov koncert, traže od Bijelog dugmeta posle svih ovih godina? To je pitawe na koje je teško dati jednostavan i precizan odgovor.

Ne sme se zaboraviti ni čiwenica da su, u godinama koje su za nama, stvoreni čitavi intelektualni pokreti koji su i muziku i pojavu Bijelog dugmeta sistematski bacali u korpu za umetničke i istorijske otpatke, a da se u Beogradu, posebno, posebno gajio otpor prema “bosanskom muzičkom čudu”, i pastirskom roku Gorana Bregovića, koji je optužen za sistematsko poseqačivawe ne samo domaće muzičke nego i celokupne kulturne scene. Doda li se tome i opasna teza, koja je mnogo puta napumpavana u ovdašwim medijima u proteklih desetak godina, da su Kusturica i Bregović od srpske kulture u svet odveli samo Cigane, današwa priča o pomami za Bijelim dugmetom dobija još jednu nijansu.

Ako je sve bilo laž i štela, ako je Sarajevo grad u kome je sve samo naizgled funkcionisalo, ako je Bregović lukava lisica, “lopov koga još nisu uhvatili”, ako je on grobar svake izvorne kulture, ako je od wegove političke korektnosti mnogima muka, ako se od wegove ideje o Jugoslaviji danas tolikima povraća – onda otkuda ovo ponovno ludilo?

Zašto Bijelo dugme, danas, ponovo jeste atrakcija?

Pa, zato što je u pitawu politika. Zato što je Bijelo dugme, kako god da se uzme, i odakle god da se posmatra – politički projekat.

Bez obzira što će mnoga grla zapevati ovih dana “Ružica si bila, sada više nisi”, ili “Bijelu haqinu, za novu godinu”, publika na koncert ne dolazi zbog toga. Verujem da je Bijelo dugme danas, sklepano za ovu mini turneju, izazov za svakoga ko je rastao verujući da je Hajdučka česma jugoslovenski Vudstok. Za sve one koji veruju da su rođeni prekasno ili prerano da budu u revoluciji ovoj ili onoj, u ratu ovom ili onom, za sve one koji su se umorili od političkih mitinga i lažnih obećawa, ali i za sve one koji su do sada bili samo na koncertima narodwaka. Za one klince koji nikada nisu bili ni na jednom velikom koncertu, za one kojima je ovaj susret sa Dugmićima neka vrsta susreta sa sopstvenom proćerdanom mladošću. Za one koji potežu iz svih krajeva sveta, gde su ih rasejali vetrovi rata.

A izgleda da je za većinu ovaj susret sa Dugmićima – susret za boqom stranom Jugoslavije koje više nema.

O tome, naravno, moja ćerka koja ima 17 godina nema pojma – ona, kao i cela wena generacija, voli neke pesme zato što ih voli i ide na koncert jer idu svi, i jer će to biti neka vrsta lude ekskurzije u centru grada. A to samo govori o moći medija. Reklama gotovo planetarnih razmera, u posledwih mesec dana rasprostrla je svoje moćne pipke na sve strane – sa bilborda, sa stranica novina, sa televizija, sa svih radio stanica odjekuju hitovi Bijelog dugmeta – kao da je u pitawu državna kampawa za referendum o pridruživawu Evropi. Čak i onaj ko nikada nije čuo Dugmiće, ovih dana će pevušiti neke wihove pesme. Pa ipak, da li je sa ovakvom istom kampawom moguće napraviti “dugmiće” od nečeg drugog? Teško.

Jer, kako je moguće da u Zagrebu, gde Dugmići nikada nisu bili megazvezde, wihov koncert napravi toliko ludilo? Kako je moguće da u Sarajevu, i uprkos teškim političkim prozivkama i pretwama od strane ekstremnih islamista – Dugme okupi više qudi na jednom mestu nego bilo koja politička stranka?

Čudo možda leži i u neverovatnoj čiwenici da se s godinama i wihove qubavne pesme “čitaju” kao političke – “I čime od sveta da se branim, kao ruža, sa dva smešna trna – uzalud, sve je protiv nas”.

Pa očigledno, radi se o nečem što je izvan muzike.

O uspomeni. Današwu publiku na wihovim koncertima čine Titovi pioniri i wihova deca. Dugmići su, takođe, Titovi pioniri, baštinici jedne zajedničke uspomene koja, bar na trenutak, ostavqa po strani mračne čiwenice, i ozlojeđenost iz posledweg rata.

Sama čiwenica da Dugmići prave turneju odajući podjednaku počast trima najzakrvqenijim narodima na Balkanu, u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, govori o nesumwivom političkom kontekstu ove turneje. Jugonostalgičari, svih boja – ujedinite se, bez bojazni – taj projekat je utopija. Sada i nikad više. Posledwi dernek pred fajront.

Ili, možda i nije?

Susret sa boqom prošlošću, ili možda nagoveštaj nečeg novog? Neko je napisao ovih dana da kada pomisli na Bijelo dugme, uvek pomisli na JUL. Ono, volimo se, majke mi, samo ne znam šta nam je bilo.

Moguće je da je ovo sa Bijelim dugmetom neki obred? Simboličko pročišćewe – to, da to nismo bili mi, svih ovih godina, “nego neke utvare, vatre, nar”? Da smo opet postali normalni, da samo želimo da budemo deo usamqene, pozitivne gomile koja pozdravqa sredovečne muzičare iz nekadašwe zemqe, koji se od nas zauvek opraštaju? Ponovni susret sa pesmama uz koje smo porasli, i poludeli.

Pa, ni to nije loše kao razlog.

Beli brod uskoro odlazi.

Svejedno je da li smo na wemu, ili mu mašemo sa obale.

Više se nećemo videti.

A politika i muzika?

Neka sve to pokriju, zauvek, snegovi, ruzmarin i šaš.

Vidovdanski mućak Goran Bregović je, na svoj način, iskoristio naše sveže “transnacionalne traume” profitirajući tako ne samo na Đurđevdanu, već, evo i na Vidovdanu Zakazujući beogradski koncert “Bijelog dugmeta” za Vidovdan, Goran Bregović, još jednom, pokazuje da je beskrupulozni velemajstor ovdašweg političkog marketinga koji se drži proverenih psiholoških pravila za manipulaciju masama. Govoreći Jungovim jezikom, Vidovdan je posle svetosavskog najjači srpski arhetip na koji Srbi bespogovorno odgovaraju, bilo da ih tog dana zovu u boj na Kosovo, na (sarajevski) atentat ili na rok koncert kod Hajdučke česme. O tome postoji čak i naučna literatura. Pre svega, “Sindrom predaka” Ane Anseline Šucenberže (84). Ova žena koja je guru belosvetskih psihoterapeuta, u julu 2002. godine na Svetskom kongresu za psihoterapiju, braneći tezu iz “Sindroma predaka”, izjavila je da su Srbi – noseći u sebi vidovdanske “transgeneracijske traume” od Kosovske bitke – formirani tako da je “model wihovog ponašawa” postao ubijawe!? Zbog toga, zakqučuje gospođa Šucenberže, “austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand nikako nije smeo da ode 28. juna 1914. godine u Sarajevo”!? Jer, eto, Gavrilo Princip je mislio da, u stvari, ubija cara Murata. Po toj logici, Goran Bregović posle koncerata u Sarajevu i Zagrebu ne bi smeo nikako da dođe u Beograd. Tim pre što mu je u Zagrebu oštro zamereno što će u Beogradu koncertrirati za Vidovdan. A ispašće da su mu i sarajevske “zelene beretke” pretile zbog beogradskog Vidovdana, a ne zbog onoga što je rekao o Aliji Izetbegoviću. Pogotovo, što ovi “zeleni” istoričari sa beretkama tvrde da je Kosovska bitka počela 15. juna, na dan kojim je Brega obeležio početak ove turneje u Sarajevu. Bilo kako bilo, Goran Bregović je, na svoj način, iskoristio naše sveže “transnacionalne traume” profitirajući tako ne samo na Đurđevdanu, već, evo i na Vidovdanu. Ne treba tu mnogo znawa. Nije potrebno iščitavati ni Junga, ni Frojda. Dovoqno je biti drčni brucoš filozofije koji poseduje dovoqno drskosti da se poigrava sa arhetipovima u komercijalne svrhe.