Pad etrurskog akrobate

U nedelju išli smo u Vrčin kod moje Crne na babinje da nosimo darove za njene nove mačiće.. A oni, Božji crvi, još nisu progledali, a i kad progledaju, šta će videti?! Srbiju u ritama, zgaženu, poniženu Srbiju, Srbiju koja se ne seća da je nekad bila slavna Troja. I doji ih Crna za neka bolja vremena, a oni kao trupčići valjuškaju se po njoj, i, cokću ustašcima na njenim nabreklim dojkama. A ona žmirka kao dremljiva sfinga koja zna šta je bilo i šta će biti.

Nego, pre no što smo pošli za Vrčin, sa komode, iz čista mira, pade na parket moj Etrurski akrobata, figurina od crnog mermera, dar jednog bogatog Srbina iz dijaspore, “nagrada za moje tekstove”. Pad Etrurskog akrobate. To mora da je neki važan znak. Ali, 'ajd rastumači, brale, ako si lumen! Pogledam Junga, a on pućka na lulu i zuri kroz prozor ka Švajcarskoj. Kao, šatro, ne vidi da ga gledam, da nemo tražim odgovor za pad Etrurskog akrobate. Kažem vam; Jung je namćor, ali bez njega se ne može.

A nismo išli u Vrčin samo na Crnine babinje. Trebalo je nešto i da betoniramo. Ali, burazer nije završio šalovanje, i, propade nam zabava. Jer, za nas, suvoplaninske dunđere, brundanje betonske mešalice je najlepša muzika pogotovo na 30 stepeni u podne. U podne smo sa Aleksandrom Makedonskim i boj zametali znajući da je našim neprijateljima teže nego nama bez razlike da li su to bili Persijanci, Indijci ili ma koji narod pod kapom nebeskom...

I, umesto da betoniramo, počnemo da roštiljamo, da na miru ljudujemo. To nam je samo i ostalo. Jer, ovi što su nas okupirali, ne znaju da ljuduju. Oni, bre, nemaju ni taj glagol u jeziku! Oni su, rode moj, lingvistička sirotinja! Engleski je, recimo, mlad jezik u razvoju, nešto kao šiptarski. Slušali ste, valjda, kako su se minulih dana, na Vimbldonu, mučili izgovarajući Tipsarević, Đoković. A, tek, ime veterana Živojinovića! Na tome mladi narodi lome jezike, brale.

Cvrče krmenadle, cvrče ćevapi, a Crna hvata poziciju između mojih nogu iako je već pojela pola kile papalina. Olja je mazi, nešto šapuću, ogovaraju me, žale se na moj “težak karakter”. A docnije, dok glođemo krmenadle, Crna mi kaže: “To što ti je jutros pao Etrurski akrobata sa komode, to znači da je hteo da te podseti na TRAČANE!” Ovde se zagrcnem, umalo da se udavim. A kada se povratim, počnem “amaterski, naivno” da etimologiziram. Trakija, Trinikija, Trilika. Tri lika. Uostalom, kao Tribali, Trivali, Triglavi. Tri glave. A tu je i Eritrija, dunavska ada na kome je bila palata trojanskog kralja Prijama. A gde je Eritrija, tu je i ETRURIJA!

I, sve češće, skoro dana svakog, proklinjem Crnjanskog. Zašto nije hrabrije rastumačio Miltonovu “Istoriju”? Zašto nam jasno nije rekao da su prve britanske dinastije od naše, trojanske krvi! Eh, da je Crnjanski to rekao, ko zna još koliko bi sledbenika za sobom imao i ta vojska bila bi moćna kao vojska trojanska, kao vojska Aleksandrova! Ah, kakva bi bila naša falanga!

Jer, vidi, brale, šta je pesnik Milton znao. Po njemu, prvi britanski kralj i zakonodavac bio je Malmutije, potomak trojanskih doseljenika (!?) koje je u Britaniju doveo Brut, praunuk Enejin. I pitam vas; nije li Mulmutije naše srpsko ime Mutimir!? A taj Mulmutije je imao dva sina. Jedan se zvao (O)Bren, a drugi Belin. Onda se (O)Bren i Belin, po lepom srpskom običaju, posvađaju i Belin otera (O)Brena sa Ostrva. (O)Bren postane vođa Gala i sa njima osvoji Rim. Posle Belina na britanski presto dođe Lad. On je osnovao grad TROJANOVU! Kasnije su Trojanovi dali ime Ladov grad, i, taj grad vam je današnji LONDON!

I, opet, proklinjem Crnjanskog. Jer, lepo sam mogao da budem globalista na ceni, a ovako, šta se od mene napravi?! Neonacionalista na meti! I, umesto da budem ambasador na glasu, biću šuster u nekom podrumu u Londonu ili čuvar teniskih terena u Sen Galenu. A posle? Slaviće se moje knjige, slaviće se moja dunavska Troja mada ću za to da dobijem muda Marjanova. A Nobela će dobiti neko drugi, neko prokleto globalan i, tek, pomalo lud, neko ko predeo slika čajem sve noseći šešir od riblje kože na glavi.

Nismo još pojeli šerpu punu roštiljanog mesa, a u drugoj se, već, krčka paprikaš, da se “iskoristi jaka vatra”. Izvrnuo sam se u ligenštulu i duboko udišem malo miris junećeg paprikaša, malo miris Avale. Izvrnula se i Crna u travi ispod voćnjaka. Kad, eto joj ga muž, tačnije, otac njene dece jer mačke, kao i arijevci, ne robuju brakovima, hoću reći, hrišćanskim tabuima, uopšte. Šunja se oko nje, u svom crnom fraku, kao, hteo bi nešto... Ona nervozno vrti repom. Wemu to nije dovoljno upozorenje, i, muškarčina proba da je zaskoči. A meni smešno, jer znam šta će da se desi, da će mačo(r) da dobije po njonji. I, to bude. Tako ga je šapom tresnula po njušci da ga je minula svaka želja. Kažem vam; moja Crna je bela boginja našeg zaboravljenog matrijarhata.

Onda se, odnegde, pojavi mačor Ćora, glavni švaler u Vrčinu. Odavno je bacio oko na Crnu, ali zna da od nje neće dobiti onu stvar dok doji mačiće. I Ćora, cap, ulazi mrtav ladan u kuću, ne bi li zaklao mačiće u nadi da će mu se onda ona podati. Tu se Crna, iz nirvane, sjuri za Ćorom i stigne ga na stepeništu i pocepa ga kao svinja mastan yak.

Ah, takve su bile naše majke, naše Amazonke...

Pada sunce, pakujemo se; nosimo sveža jaja i kozji sir od Naile Goranke.

Od Kaluđerice, imaš šta da vidiš!? Beograd pod letnjim smogom. Na sve to, kod mene, i iz CZ-a se dimi! Vijori onaj crni dim. Kome li su upućeni ti signali? Bogu, jatacima ili goničima?

A moji goniči izgubili živce. Isprva su hteli da me dave, po turski, svilenim gajtanom, a ovamo su, kao, Evropejci. Nego gajtan im puče i, evo ih, počinju da buče, da arlauču.

Tako dr Aleksandar Palavestra, profesor nečega na beogradskom Filozofskom fakultetu, u “Blicu” od ponedeljka, kaže: “Nepostojanje tragova prošlosti ostavlja slobodno polje za izmišljanje tradicije. Bujaju besmisleni pamfleti sa antinaučnim tendencijama da je BEOGRAD BIO TROJA ili da su Vinčanci pisali vinčanskim pismom koje je preteča ćirilice... Pseudoarheologija izgrađena na laži ne može poslužiti za građenje identiteta. Iz laži se samo zlo može izroditi.”

Ah, tatini sinovi! Kako su samo samouvereni i surovi, ti janičari drilovani na Zapadu! I ko će me od njih, sledeći napasti? Korać? Ili neko treći?

I umesto da smišljam odgovor kočopernom junioru Palavestri, sedim na terasi u Gročanskoj, i razmišljam o mom Etrurskom akrobati, o njegovom srećnom padu bez loših posledica.

Jung, sedi do mene, dim od njegove lule napada mi nozdrve. A matori namćor mi kaže: “Kako ne shvataš da si ti, u stvari, etrurski akrobata! Bezmerno vešt i bezmerno hrabar.”