Srbiji treba feminizam

Koliko god ljuto zaraćeni, Srbi i Hrvati ipak su sve ove godine delili zajedničke simpatije prema bračnom paru Montgomeri. Preciznije prema Lin Montgomeri, šarmantnoj supruzi Vilijama Montgomerija, američkog ambasadora u Hrvatskoj a potom u Srbiji i Crnoj Gori. Zahvaljujući svom intenzivnom javnom životu postala je omiljena “ambasadorka” zagrebačkog i beogradskog yet-seta. Bračni par se posle Vilijamovog penzionisanja nastanio u Cavtatu, a Lin se posvetila akademskoj karijeri. Tri dana nedeljno predaje na američkom koleyu u Dubrovniku a potom dolazi na nekoliko dana u Beograd gde na BK univerzitetu predaje etiku i etiku poslovanja. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Zagrebačkog sveučilišta na temu “Filozofska konstrukcija braka od Platona do Hegela”. Mentori su joj bili dr Žarko Puhovski i dr Nadežda Čačinović. Wen suprug piše rado čitanu kolumnu u listu Danas. Oboma im je laknulo jer im se sin Aleksandar upravo vratio iz Avganistana. Kao obaveštajac u američkim vazduhoplovnim snagama proveo je šest meseci u kasarni blizu Kabula. “Svakog sam dana strahovala za njega. Bojala sam se da ga ne raznese nagazna mina, da ne bude svedok strašnih brutalnosti. On nije pokušao da izbegne odlazak u Avganistan, a nije ni od nas tražio da mu pomognemo”, kaže sagovornica NIN-a koja je odlučila da prvi put progovori za javnost posle povlačenja supruga sa dužnosti ambasadora.

Da li vas plaši osećanje antiamerikanizma koje sve više uzima maha?

- Da, na globalnom planu mi smo kao zemlja i narod vrlo ranjivi. Qudi žele da veruju u Ameriku, mada to možda neće uvek da priznaju. Nešto od te uloge mi sada gubimo i to je jedan od razloga što više volim da ostanem u ovom regionu nego da se vratim kući.

Žive li vaše dve kćerke sa vama?

- Jedna se školuje u Londonu a druga ima još jednu godinu da završi u Americi pa će odlučiti da li će u Evropu ili će nastaviti sa školovanjem u zemlji. Ali, trenutno su ovde i nikako ne mogu da ih izvedem iz Beograda i vratim u Cavtat. Hoće da budu ovde zbog večernjih izlazaka, postale su noćne ptice. Roditelji koji ovo čitaju tačno znaju o kom životnom stilu govorim. Juče sam ih izvela na ručak i rekla im: ovo je dan i ovako po danu izgleda grad.

Trenutno se u Beogradu raspravlja o tome da se maloletnicima zabrani izlazak posle ponoći. Kakvo je vaše mišljenje?

- Jednoj od mojih kćerki to neće smetati, ali druga će biti potpuno traumatizovana. U vašem gradu imate nešto vrlo posebno za mlade ljude.

Nedavno ste postali prodekan engleskog odeljenja na BK univerzitetu. Napravite paralelu između svojih hrvatskih i srpskih studenata.

- Čini mi se da vidim više nade kod mojih studenata u Hrvatskoj nego ovde. Verovatno jer je tamo bolja privredna situacija, mada oni ne misle da je tako jer se porede sa Mađarskom i Slovenijom, a ne sa Srbijom. Biću veoma angažovana u pokušaju da pronađem zaposlenje za svoje studente. Ja ne mislim da se moja odgovornost prema studentima završava na kraju časa ili na kraju godine. Mislim da je moja odgovornost za njihovo obrazovanje i u tome da im pomognem da se kao pojedinci uklope u privredni sistem u kome žive. Naš posao na fakultetu je da osposobljavamo mlade ljude za modernu, globalnu privredu u situaciji kad takvu privredu ovde još nemamo. Mislim da mi kao fakultet moramo da osposobljavamo studente da se kao pojedinci uklapaju u modernu privredu, ali moramo i da stvaramo uslove za takvu privredu. To je veliki izazov.

Da li vam sadašnje političko rukovodstvo po tom pitanju uliva poverenje. Pre svih premijer Koštunica i predsednik Tadić?

- Odvela sam svoje studente sa prve godine da upoznaju predsednika Tadića. Wima predajem etiku, a na drugoj godini biznis etiku i htela sam da ih izvedem iz učionice da razgovaraju sa ljudima koji se zaista suočavaju sa stvarnim etičkim izazovima na svom poslu. Mislim da su i predsednik Tadić i premijer Koštunica ljudi koji razmišljaju sa kakvim su moralnim izazovima suočeni. Moj posao je da navedem svoje studente da o tome glasno govore i da ispituju probleme. Svi moraju da postave pitanje o sopstvenoj odgovornosti. Kad bi svi to činili, mi bismo se brže kretali.

Kako objašnjavate politički uspeh koji postiže vaš poslodavac Bogoljub Karić?

- Ako se sećate kada je Bil Klinton biran za predsednika, postojao je slogan: O privredi je, glupane, reč. U Srbiji se ljudi okreću svakom političaru koji kaže da zna praktična rešenja za privredne probleme. Zbog toga uopšte nisam iznenađena što je ostvario tako brz politički uzlet.

Negujete li uspostavljena prijateljstva i da li su vas neki ljudi možda razočarali otkad vaš suprug više nije ambasador?

- Često me to pitaju i to mi je veoma zanimljivo. Kao da ja nisam u stanju da vidim šta je prijateljstvo a šta je profesionalno poznanstvo. Uvek sam znala ko su mi prijatelji i to su isti ljudi koji su bili pre deset godina. Na tom planu apsolutno nije bilo nikakvih iznenađenja. Znala sam ko me koristi i zašto me koristi. Kao supruga ambasadora bavila sam se humanitarnim radom. Nas četiri žene prikupile smo na taj način 1 200 000 evra humanitarne pomoći za ovdašnje bolnice. Nismo bile naivne. Znale smo šta ljudi od nas žele, ali smo znale i šta je naš cilj, i šta možemo da očekujemo.

Zbog čega više ne pišete za zagrebački “Globus” i da li vam pisanje nedostaje?

- Prestala sam da pišem onog momenta kad sam počela da predajem. Zato što se jedan deo mog života završavao a novi počinjao. Ja sam uvek umela da prestanem nešto da radim i da pustim da to ode. Veoma sam volela da imam kolumnu. Ti su se tekstovi u Hrvatskoj doživljavali kontroverznim jer sam govorila o svom životu u Beogradu ali su ljudi to hteli da čitaju.

Ovde su vam takođe prebacivali da ste bili ironični prema Srbima.

- To mi nije bila namera. Ja sam Engleskinja, a mi imamo izražen smisao za ironiju. To je naš način da se nosimo sa životom, a smejemo se samima sebi više nego drugima. Nekad pomislim da sam suviše rano imala tu kolumnu, pre nego što je za nju bilo vreme. Da sam o istim stvarima pisala nekoliko godina kasnije, mislim da bi moji tekstovi bili bolje prihvaćeni na obe strane.

O vama se govori kao o živahnoj i energičnoj osobi koja ne krije da uživa u životu i to su vaši kritičari videli kao nediplomatsko ponašanje. Vi ste na takve optužbe rekli: “odbijam da pravim politiku od života”.

- Živi se jednom i važno je iskoristiti svu energiju. I to je sve što sam ikada učinila. U ovom trenutku svog života ne osećam nikakvu potrebu da se zbog toga bilo kome izvinjavam.

Tvrdite da naše društvo zanemaruje mlade žene. Svoju solidarnost kao profesor svakodnevno demonstrirate.

- Meni je veoma stalo da mlade žene ohrabrim da počnu da se bave biznisom. Mislim da one mogu da preobraze ne samo privredu već i način na koji se vodi biznis u društvu. Trudim se da za njih nađem uzore uspešnih žena. Organizujem konferencije i nastojim da ih upoznam sa uspešnim ženama u poslovnom svetu. Muškarci su mnogo veštiji u međusobnom povezivanju od žena. Dosta vremena u učionici provodim podstičući mlade žene i ohrabrujući ih da govore. Na početku godine uočavam da devojke uglavnom govore tiho a mladići glasno. Nastojim da to promenim. Oni moraju da nauče da se međusobno poštuju.

Stereotip koje društvo nameće je pojednostavljen – ili majka ili seks bomba. Poslovna žena uglavnom je predmet karikaturalnih šala.

- Moj je utisak da ovde postoji snažna seksualizacija uloge mladih žena. I to je proces koji počinje prilično rano. Turbofolk kultura je odigrala svoju ulogu i jasno je da devojkama treba ponuditi više modela i uzora. Uspešnih žena političara, lekara, sportistkinja, a ne samo pevačica ili manekenki. Tokom krize devedesetih rat i korupcija proizveli su predstavu o ženi i mnoge mlade žene su proizvodi tog procesa. Privreda je u krizi i možda se neke od tih mladih devojaka pitaju: zašto se ja uopšte školujem. Zato žene 40-ih, 50-ih i starije moraju da kažu tim mladim devojkama da postoje alternative i da ne moraju da se uklapaju u stereotipe koji im se nameću. Takođe primećujem da su i mladići isto tako ukopani, da im je, kao i devojkama, nametnut stereotip o „pravom” muškarcu.

Znate li za podatak da žene u Srbiji ne poseduju skoro ništa – ni stan, ni auto, ni firmu. Sve se najčešće vodi na muževljevo ime?

- Apsolutno sam toga svesna i rasprava o tome bi morala da bude deo obrazovnog procesa. To je nešto o čemu treba govoriti kada pričamo o samopoštovanju mladih žena. Žene moraju da budu svesne da zaslužuju da imaju stan, posao ili firmu i da nisu ničija svojina.

Sve češće društvo suočeno sa padom nataliteta insistira da se mlade žene žrtvuju i da rađaju što više dece kako bi se nacija obnovila.

- Ako žene misle da je imati više od jednog deteta u lošoj ekonomiji teret sa kojim ni one ni njihovi muževi ne mogu da izađu na kraj, to je njihovo pravo. Nema te patrijarhalne institucije koja bi smela da ima bilo kakvu kontrolu nad tim koliko će žena imati dece. To je odluka žene i njenog partnera i ničija više. Često čujem tu kritiku kada se muškarci osete ugroženim, oni to zovu pitanjem morala ali se tu radi samo o kontroli. Tako pokušavaju da nateraju žene da rade ono što neko drugi misli da moraju da rade.

Iz vaših odgovora sledi zaključak da jedino ekonomski prosperitet može da dovede do promena i do rešavanja problema o kojima smo razgovarale.

- Ja sam svoje studente vodila da vide fabriku “Filip Moris” u Nišu želeći da im pokažem uspeh i redovno ih vodim u uspešne, bilo međunarodne bilo domaće kompanije. Srbija je na neki način istorijska žrtva svoje geografske lokacije ali ako Srbija to bude htela, ona bi mogla da uzrok svoje viktimizacije pretvori u uspeh tako što bi postala most i situaciju okrenula u svoju korist. I meni je teško da gledam kako roditelji svoju pametnu decu šalju izvan zemlje. Vama su ta deca potrebna i važno je da ostanu ovde. Vi ste već imali veliki odliv mozgova i ne možete sebi da priuštite luksuz da izgubite još koju generaciju.