Škola bez 400 udaraca

Proteklog vikenda na Učiteljskom fakultetu svečano je obeležen 70. rođendan Mladena Vilotijevića, osnivača ove visokoškolske ustanove, entuzijaste čiji profesionalni put kreće od bosanskih zabiti, zaboravljenih škola u Kolubarskom basenu, do elitne škole “Braća Ribar” (sada “Kralj Petar”) ispod Kalemegdana. Svaka od tih škola doživela je veliki uspon, svoj zlatni period pod palicom Mladena Vilotijevića. Potom je, pola svog radnog veka proveo na čelu Učiteljskog fakulteta, stvorivši od njega jednu od najuglednijih institucija ovog tipa. Mada već dve godine u penziji, radi na postdiplomskim studijama, takođe i na Katedri za učitelje Filozofskog fakulteta u Banjaluci, a predaje i didaktiku na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu.

- Znate, uspeh ne uspeva u Srbiji, ta biljka ovde nema tlo. Ako u nečemu uspevate, budite sigurni da će vas sto nekakvih kočničara šutirati po cevanicama. Bolje je da se ni u šta ne upuštate, ako niste spremni na to.

RATNA SIROČAD: Rođen sam u Kostojevićima kod Bajine Bašte, Milisav i Gojko Tešić su iz mog kraja. Bio sam najmlađe, 13. dete; otac, vojni invalid iz Prvog svetskog rata, odlučio je da se samo ja školujem. Bilo je i inteligentnije braće, ali starija deca su ostajala da čuvaju zemlju. Godine 1946. upisali su me u nižu gimnaziju u Užicu, u neko 37. odeljenje – vašar od dece. I sad mi se vitla ta slika pred očima, u masi dece tražite svoju grupu. Kako li smo samo svi stali! Posleratna beda i sirotinja.

Nas četvorica iznajmili smo sobicu u kući gde je atmosfera bila veoma loša: gazdarica je bila slabih živaca, jedan je učio na sav glas, mi se rvemo... Ništa ne bi bilo od nas da jedan moj drug nije imao brata, učitelja u Zavidovićima. Smislili smo da pobegnemo tamo. Kroz prozor se ubacimo u “ćiru”, kako su i drugi ulazili jer nema mesta, sve je kao u šibici. Sedimo na mom drvenom koferu, koji mi je otac napravio i čim se pojavi kondukter, bežimo mu iza leđa. Cele noći putujemo do Sarajeva i mrtvi umorni idemo u

Ministarstvo prosvete. Jedna kamena zgrada, uđemo i predstavimo se da smo ratna siročad. Ne bojimo se provere jer telefoni ne funkcionišu. Jedna žena se rastužila, i danas se sećam njenog imena: Ružica Breberina. Smestila nas je u jedan dom, okupali su nas, nahranili i dali nam objavu koja nam je služila kao karta do Zavidovića. Tamo dođemo noću; reka Bosna srebri se na mesečini, a mi se smenjujemo za drvenim koferom, tražimo selo Lovnicu. Dođemo do seoske kuće pored puta, podignemo se na neko kamenje i ugledamo klupe i stolove. To je škola. Bacamo kamenčiće u prozor, pojavi se učitelj Radomir Vuković, psuje. – Otkud vi ovde! Kao da smo došli u prekomorsku zemlju, toliko smo putovali. Sutradan, odvedu nas u dom za ratnu siročad u Zavidoviće. Prihvatio je našu logiku i imali smo tretman ratne siročadi. Završili smo nižu gimnaziju i Učiteljsku školu u Tuzli, 1953. Svuda smo išli za Radomirom Vukotićem, on nas je prihvatio i vodio.

KUČINARA: Moje prvo učiteljsko postavljenje bilo je u Čelićima kod Brčkog. Muslimansko mesto, nova škola, ne zna se koja je učiteljica lepša. Kako sam živeo po domovima, uskraćen za porodičnu toplinu, potpuno se vežem za to mesto. Prihvatio me je stari direktor, Ibrahim. Odvedu me kod njega, zateknem smešnu situaciju: jede na podu zajedno s mačkom! – Naći ćemo ti sobu, kažu, i nađu je kod jedne babe. Naprave mi sećiju od dasaka, popune slamom i kažu: – E, sad, odi kući i donesi posteljinu!

Majka je sama tkala kučinare kojima smo se pokrivali. Iskiseli se konoplja, odleži, osuši, pa stupama pretvara u vlakno. Pokrivači su bili od najgrublje konoplje, prst debeli. Sad, treba da se obrukam pred učiteljicama, treba da me vide s tim ponjavama! Ja već promenio psihologiju. Kako da kažem majci da neću njene pokrivače?! Ona uzme izlizanu vreću s guvna i stavi u nju ponjavu, još neke za jastuk, i zašije je onom debelom iglom, sa marušom. Ja vreću na leđa, pa u kamion za Užice. Čekam “ćiru” i razmišljam: kako da prođem kroz Čeliće s tom vrećom, stid me!? To se pretvara u moru. U Brčkom se utovarim u kamion pa siđem pre Čelića, sačekam da padne mrak. Kad sam se ušunjao kod babe i skinuo vreću, kao da sam skinuo teret od sto kila. I dalje se družim s učiteljicama, a đaka je bilo starijih od mene. Sedmogodišnjaci i sedamnaestogodišnjaci zajedno sede u klupama. Zaostale, ratne generacije.

Taman sam se privikao kad stiže poziv iz sreza Lopara. – Morate ići na poštu, zove vas poverenik! I taj poverenik naređuje: – Dođite sa svojom opremom, da vas sutra vidim ovde! Stekao sam lepo okruženje, zar da opet nosim ponjave!? – Neću!, kažem, i spustim slušalicu. Nikad nisam prihvatao to imperativno ponašanje. Opet me zovu, kažu: Ma, to je samo zamena za koleginicu, na dva meseca! Imaćeš svoju sobu i feder madrac, od direktora banke koji je u zatvoru! O, pa to je kao u hotelu! Odem tamo i nikad se nisam vratio u Čeliće.

POSLERATNI UČA: Posle sam radio u Jasikovcu, jednom tada strašno zaostalom muslimanskom mestu na Majevici. Pre podne vodio sam nastavu prvom i trećem razredu, posle podne drugom i četvrtom. Potom sam vodio analfabetski tečaj, pa produžni, pa uveče do deset tečaj osnovnih znanja. A nema struje, nego uz lojanicu. Poslužitelj Ćamil sedi pozadi, vatra u bubnjari dogoreva. Kad se čas završi, uzme bubnjaru na leđa, čunkove ispod pazuha, nosi je u moju sobu. On spava sa majkom i sestrom u drugoj sobi, svi na podu. Ujutro opet nosi peć u mejtef, kao štafetu.

U Jasikovcu se ne može videti žena, ako naletite na nju, ona čučne, pokrije se belim čaršavom i čeka da prođete. Pogotovo Vlah ne sme da vidi lice muslimanke.

Pljušte kazne jer nisu hteli decu da šalju u školu, naročito muslimani. Uvedu obavezno zdravstveno prosvećivanje seoske ženske omladine, obavežu ih velikim kaznama. Nedeljom moram da im držim ta predavanja u mejtefu, zgradici u kojoj se uči veronauka. Dobijam priručnik u kome se govori o zaraznim bolestima, prvoj pomoći, porođaju, kupanju beba. Prvog dana je bilo smešno do suza. One sele naopako u skamijama, prvi put su u školi. Kako sam zakoračio, jedna za drugom krenule su da beže kroz prozor. – Šta je, pobogu?! Ćamila, u čijoj kući stanujem, kaže: Molim vas, učo, nemojte nam prilaziti jer ako nas slučajno dohvatite rukom, mi se ne možemo udati!

Počnem da radim sa hoyom i meštanima; bio sam mlad, ništa mi nije bilo teško, zbližim se s njima. Ali, retko ko vas primi u kuću, ne smete da vidite ženu. Uredno su donosili namirnice, jer je vođena akcija: Dajte za našeg uču! Sećam se naslova u tuzlanskom “Frontu slobode”: Učitelj Milan Gačić dobio ovna!

Pokrenem akciju da sagradimo školu. Nacrtam plan na kesi od šećera, sagradimo je i pokrijemo. Sve dobrovoljnim radom. Pre ovog rata otišao sam da vidim tu svoju školu. Naiđem na nekog bradatog starca, pitam gde je škola. Kaže: Izmeštena je zbog površinskog kopa. – Ko vam je bio učitelj? pitam. – Mladen Vilotijević! Setim ga se, bio je loš đak, nikako nije mogao da nauči pojam rečenice. Da je ona misao iskazana rečima ili napisana slovima! Nikako nije umeo to da ponovi. Reč po reč, na kraju, kažem: Magarče jedan! On i to ponovi. Naletim baš na njega. Kad su me prepoznali, napunili su mi yepove suvim kruškama.

BRAĆA RIBAR: Iz Armije konkurisao sam za učitelja u Moroviću kod Šida. Prestalo je plansko raspoređivanje, uvedeni su konkursi. Do tada su i promene u školi rađene dekretom, recimo: od sutra nije više sedmogodišnja, nego osmogodišnja škola! Pa sam tri godine radio u Baroševcu, a tri u Rudevcima, to su mesta u Kolubarskom basenu. U Baroševcu postoji stara škola, jedna od prvih u Srbiji. Dodali smo joj tri učionice, hodnik i kancelariju, uz zadružni dom. Prošle godine odem tamo i zapanjim se: još uvek, posle 40 godina stoji zidni pano koji je napravio lokalni kolar, po mom nacrtu.

Krajem 60-ih prešao sam u Beograd, u Železnički centar. Tada se funkcije nisu grčevito držale, cilj je bio da plasirate neku svoju ideju. Recimo, škola u Baroševcu bila je izabrana za saradnika Jugoslovenskog prosvetnog zavoda. Pokrenuli smo program usavršavanja, u toj seoskoj školi. Nije se znalo za testove, za evaluaciju, niti šta je individualizacija nastave. Sa savetnicima iz Beograda i Valjeva pričam o testovima, direktor zavoda, pita: O kakvim tekstovima je reč? Nastavnici upućeniji od kontrolora.

Godine 1972. izabran sam za direktora škole “Braća Ribar”, kod Saborne crkve. Tada je to bila eksperimentalna, celodnevna škola – učenici nisu nosili uybenike kući. To je bio koncept za uspešnu školu. Programi, radionice, muzička sekcija, sekcija stranog jezika. U svako doba učenik može da uđe kod direktora – mekana, topla škola. Nudila je toliko aktivnosti da deca nisu želela da odu iz nje. Recimo, čas poznavanja prirode započinje na srpskom, dolazi nastavnik engleskog i završava čas. Elitna škola, u prvoj liniji prosvete. Na OECEDE-u urađen je izveštaj o njoj. Pet dana je slovenačka televizija snimala rad škole, ritam radnog dana.

Ja sam samo realizovao tu ideju o celodnevnoj nastavi, autor je bio Dragoljub Marjanović, a Pedagoški zavod bio je pokretač koncepcije. Primenjivana je u deset škola, najbolje rezultate imala je škola “Lazar Savatić” u Zemunu i naša škola. I danas sam ubeđen da takve nastavnike razredne nastave svet nije imao. Nije bilo podele – profesor-nastavnik; svakog dana dete je znalo svoju ocenu i već sutra moglo je da je popravi. Nema zaostajanja. Sećam se da je Nebojša Bakarec bio naš učenik.

Kasnije se pošlo sasvim drugim putem: ukinuti su zavodi, stručne institucije, sprovedena je centralizacija. Sada ne postoji nijedno celodnevno odeljenje. Dok su svi leteli napred, mi smo se vraćali nazad, i stigli do ambisa. Smišljamo neke varijante školstva, a mnogi i ne znaju da je to već postojalo. Recimo, individualizirana nastava, bili smo izložba toga! Sad preuzimamo od Slovenaca ono čime smo ih ranije učili.

PEDAGOŠKI FAKULTET: Osam godina proveo sam u školi “Braća Ribar”, onda sam prešao na Pedagošku akademiju i u njoj ostao do penzije. Bio sam predsednik Saveza pedagoških društava Jugoslavije. Zajedno smo Rudi Lešek, sada dekan Pedagoškog fakulteta u Mariboru, i ja uređivali “Pedagogiju”, časopis Saveza. Onda smo 1980. pokrenuli inicijativu za uvođenje fakultetskog obrazovanja učitelja. Mada je ta ideja starija od sto godina. Pre Drugog svetskog rata u časopisu “Učitelj”, vodila se velika polemika oko uvođenja fakultetskog obrazovanja. I tada se uviđalo da je u nižim razredima potrebniji bolje pripremljen kadar. Složenije je raditi s detetom, nego sa studentom! Stara ideja koja je ponovo vaskrsla pod ovim krovom. Ali, put do toga bio je užasno trnovit. Srbija je uvek bila konzervativna; učiteljske škole trajale su čitavu deceniju duže nego u ostalim republikama. Zajedno sa Slovencima zatalasali smo za fakultetsko obrazovanje učitelja, vodili rasprave, da bismo jedva uspeli u tome.

Godine 1993. ministar prosvete Dača Ž. Marković, pozove me i pita: Ko ste vi? Gde god odem, napadaju vas! Poneo sam elaborate, predočim mu kakvo je obrazovanje učitelja u svetu. I pridobijem ga. Kažem: Znate li da je ministar prosvete Dimitrije Matić ostao zapamćen u istoriji po prvoj učiteljskoj školi, osnovanoj u Kragujevcu! Eto, i vi možete da uđete u anale našeg obrazovanja. Izabere me u Prosvetni savet, koji me je podržao. Treba i Univerzitet da da saglasnost, ali rektor Vračar je protiv. Kaže: Idi kod Ivića! – onog koji je takođe protiv. Jedino je Beogradski univerzitet negativno ocenio naš elaborat, a samo Niški u potpunosti podržao. A po novom zakonu (Dačinom) Univerzitet ne utvrđuje predlog, nego samo daje mišljenje. Čuli smo da na Filozofskom fakultetu razmišljaju: Ovi hoće da miniraju Pedagošku katedru! Zbog njih smo u poslednjem trenutku izmenili zahtev, neće biti pedagoški fakultet, nego učiteljski. Hteli smo ubrzo da vratimo ime Pedagoški, ali Dača ode u ambasadore.

TABLA I KREDA: Tradicionalna škola je represivna, zasniva se na žigosanju neuspeha učenika. Nastavnici se ne bave detetom, nego predmetom. Možda je tog dana dete imalo lom u porodici, možda se šćućurilo u nekom uglu i uradilo samo dva zadatka, koji su dragoceni u takvoj situaciji. U školi ga stavljaju na stub srama... Poenta je da svaki učenik treba da bude uspešan. Ovo sada je crkvena varijanta: učenici sede jedni drugima u potiljak a ne razgovara se potiljkom već licem u lice! Ne može u ovakvoj, tradicionalnoj školi nastava biti organizovana na tzv. sistemskom pristupu. U kojoj nastavnik drži propovednu nastavu dok ga učenik samo sluša i ne radi ništa. Takva nastava malo vredi. Nažalost, mnogi i danas smatraju da bez table i krede nema škole. Treba se boriti s konzervativizmom, to je zadatak direktora, predvodnika nastave. Mera za sistemsku uređenost nastave jeste povratna informacija. Zna li učenik na čemu je kad se čas završi? Zna li šta ne zna? Zna li nastavnik šta mu učenik ne zna – to su suštinska pitanja.