Zastarelo, pre upotrebe

Umesto davno najavljene Srpske enciklopedije, Srbija je nedavno dobila Srpski biografski rečnik(SBR). Prvi tom, s prezimenima na slova A i B.

I dok svi drugi evropski i svetski narodi izradu nacionalne/opšte enciklopedije smatraju vrhuncem leksikografskog rada i umeća, naši enciklopedisti su za to proglasili ono što im je jedino pošlo za rukom da započnu – enciklopediju nacionalne biografije.

U euforičnom predstavljanju ovog biografskog prvorođenčeta rečeno je čak da je to poduhvat uporediv sa radom na izdanju slavne francuske Enciklopedije i Didroovim radom. U samohvali se otišlo još dalje kad je rečeno: “Baš kao što su se Didrou tada pridružili svi misleći ljudi Francuske, Volter, Monteskje, kasnije i Žan-Žak Ruso i mnogi drugi, to se dogodilo i sa radom na Srpskom biografskom rečniku.” Posao na njemu “angažovao je stub srpske intelektualne elite”.

Ko su današnji srpski Volteri, Monteskjei i Rusoi, nismo čuli ali upućena nam je poruka da ih možemo naći među urednicima i piscima ovog biografskog rečnika. Iz ovakve komparacije je jedino izvesno da bi srpski parnjak Didrou trebalo da bude Čedomir Popov, glavni urednik SBR-a.

No, da ne bi bilo nedoumica i pomisli da o ovom poduhvatu hoćemo da govorimo potcenjivački, odmah naglašavamo da je, bez obzira nasve zamerke koje mu se mogu naći, reč o kapitalnom izdanju. Ali, u svakom slučaju, ne tako kolosalnom, kakvim ga predstavljaju njegovi tvorci. Štaviše, ako je ovaj i ovakav Rečnik najviši domet srpske nauke, onda su potencijali naše nacionalne enciklopedistike veoma tanki.

Da su oni upravo takvi, govori i podatak da smo, umesto pre šest-sedam godina gromoglasno najavljivane Srpske enciklopedije, danas stigli tek do nekakvog predloga skupštinskog zakona o enciklopediji. Još je frapantnija činjenica da je od prihvatanja inicijative i pojavljivanja prve sveske Rečnika prošlo čak trideset godina. A najgore u svemu je svakako to što ova prva sveska SRB-a već pri izlasku deluje antikvarno jer obrađuje samo biografije onih ličnosti čije se stvaralaštvo “može smatrati završenim ili bar u najvećoj meri zaokruženim” do 1945. godine. Rečnik zato liči na nekakvu knjigu mrtvih i s ovog sveta odlazećih ljudi.

Može li se to opravdati principom zauzimanja “neophodne vremenske i mentalne distance prema nosiocima zbivanja i procesa tek minulih godina i decenija”? Teško. A zatim, i nije reč samo o tek minulim godinama i decenijama već i o tome da takav princip iz Rečnika isključuje velik broj ličnosti čije su stvaralačke biografije bile u velikoj meri ili čak sasvim završene daleko pre vremena u kojem se on piše. To nije uzimano u obzir čak ni kad takve ličnosti više nisu bile žive. Kao, recimo, u slučaju jednog od naših najvećih naivnih slikara, Ilije Bašičevića Bosilja (1895-1972), ili novinara i publiciste Dragoslava Adamovića Zire (1922-1978). Ima još niz drugih ličnosti ovakvog ili sličnog stvaralačkog formata čije neuvršćivanje u ovaj prvi tom ne može biti ničim opravdano. Ispalo je da proglašeni kriterijum – mahom zaokruženo delo do 1945 – najčistije funkcioniše kada je reč o političarima, partizanima i četnicima. Oni su u Rečniku zastupljeni iznad svakog očekivanja iako su istorija i vreme u kojem je Rečnik nastajao već pokazali, manje-više, ništavnost njihovih (zlo)dela.

U svakom slučaju, ni kod nas ni u svetu teško da se može naći slično leksikografsko ili enciklopedijsko delo koje se na tako diskriminatorski način odnosi prema savremenicima. Na primer, u Hrvatskom biografskom rečniku – koji ima već pet objavljenih svezaka – predstavljene su ne samo osobe koje su zaokružile svoje životno delo nego i istaknuti savremenici rođeni do 1945. godine.

I tako, dok na jednoj strani mnoge ličnosti, kojima je mesto u Rečniku, nedostaju, jer ih je eliminisala prevelika vremenska distanca, na drugoj je mnoštvo minornih, koje njihovi životopisi možda preporučuju da uđu u nekakve zavičajne ili strukovne imenoslove znamenitih ljudi ali ne i u jednu ovako reprezentativno zamišljenu enciklopedijsku publikaciju. To samo govori da je proklamovana revalorizacija i kritičnost u izradi azbučnika značajnih ličnosti izostala, bez obzira na to da li je reč o Srbima ili strancima(nesrbima). Čime se, recimo, da navedemo samo jedan od mnogo mogućih primera, može objasniti prisustvo u Rečniku Nisima A. Albaharija, političara i narodnog heroja koji je rođen u Tešnju kod Doboja (1916) a umro u Sarajevu (1991). Iz opširne biografije, uz koju ide i fotografija, vidi se da ona nema baš nikakvih suštinskih dodirnih tačaka sa srpskom istorijom i kulturom, sem da je narečeni b/h funkcioner, kao član KPJ, jednom uoči Drugog svetskog rata robijao godinu dana u Glavnjači i jednom na nekoliko meseci bio sproveden u koncentracioni logor u Ivanjici.

Da se Uređivački odbor dosledno držao kriterija koje je sam propisao u inače preopširnom predgovoru, broj zastupljenih ličnosti u Rečniku bio bi sigurno znatno manji a njihov sastav svakako reprezentativniji. Jer , citiramo, “za ulazak u Rečnik predviđene su tri kategorije ličnosti. Prvu kategoriju čine one ličnosti koje su po svom društvenom, političkom i stručnom položaju, kao i po značaju funkcije koju su zauzimale, neizbežno morale da dobiju mesto u Rečniku. Druga je kategorija najbrojnija. To su ličnosti čije su stvaralačke biografije izborile prostor među najzaslužnijim kreatorima srpske istorije. Treća kategorija su stranci (nesrbi) koji su svojim kreativnim, ali i razornim učinkom uticali na tokove srpske istorije.”

Koliko životopisa obuhvata prvi tom, a koliko će ih u Rečniku biti ukupno, to se iz njega ne da videti iako je uobičajeno da svaka sveska, bar za sebe, sadrži takav podatak. Tek iz jednog reklamnog teksta vidimo da prvi tom, koji pokriva slova A-B, sadrži 1.956 biografija, sa 423 portreta, a iz jedne izjave glavnog urednika saznajemo da će se u ovom višetomnom delu naći čak 30.000 biografija. Poređenja radi, navodimo da prva sveska već spomenute hrvatske biobibliografske edicije (A-Bi) obuhvata 1.751 životopis. Wen obim je 800 strana, a našeg Rečnika 915.

Ako bismo nastavili s komparacijama, onda bismo se mogli podsetiti i da je prva sveska Hrvatskog biografskog leksikona, koja se pojavila još 1983. godine, naišla na žestoke kritičke reakcije. Uglavnom, ideološke prirode, pa je zato druga sveska morala da se radi sa više opreza i zato se na njenu pojavu čekalo šest godina.

Što se tiče našeg Rečnika, takvu vrstu osporavanja sigurno neće moći da doživi. On je u tom pogledu potpuno dezideologizovan: kako se to ističe u predgovoru, on “prevazilazi ideološku i političku ograničenost ranijih epoha u vrednovanju ličnosti i dela”. To, između ostalog, znači da su u njemu, kao u srpskoj narodnoj skupštini, iznivelisana i oba naša antifašistička pokreta i njihovi protagonisti.

S korektnošću je – nesvojstvenoj našim aktuelnim revizijama novije istorije – portretisan čak i Josip Broz Tito. Hoće li se s istom ili sličnom objektivnošću – ili glorifikatorski, kako je to sad u modi – pisati i o njegovom glavnom ratnom suparniku, Dragoljubu-Draži Mihailoviću, videće oni koji dočekaju pojavu toma sa slovom M. Što se, pak, tiče teksta o Titu, već smo čuli jednu zamerku: njegov autor (Qubodrag Dimić), navodno, prevideo je “istraživanja”, i sama Titova “priznanja”, koja govore da je on u Prvom svetskom ratu “ratovao protiv zemlje koja će ga obožavati”, tj. da je kao vojnik Austrougarske monarhije učestvovao u borbama protiv Srba na Drini, Gučevu, Mačkovom kamenu i Ceru i Kolubari. Tekst u Rečniku takvu mogućnost isključuje, s obzirom na to da tu Titovu ratnu epizodu opisuje na sledeći način: “Početak Prvog svetskog rata zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Zagrebu. Avgusta 1914, kao pripadnik 10. čete 25. pukovnije 42. domobranske divizije (tzv. “Vražja divizija”) austrougarske vojske obreo se na frontu u Sremu i tu ratovao sve do decembra iste godine. Januara 1915. prekomandovan je na Ruski front i ratovao u Galiciji i na Karpatima. Početkom 1915. bio je teško ranjen i zarobljen.”

Uobičajeno je da se u ovako monumentalnim izdanjima, kakvo je nesumnjivo Srpski biografski rečnik, čim se pojave, prvo love greške i otkrivaju mane. Vrline se podrazumevaju. Takva sudbina sigurno čeka i Rečnik za čiji je nastanak najzaslužnija Matica srpska u kojoj, kako vidimo, i kada ju je srpsko društvo odbacilo na marginu i nedopustivo materijalno osiromašilo, nikada nije zamro leksikografski rad i entuzijazam. Da je bilo drugačije, sigurno bismo još duže čekali na početak izlaženja jedne ovakve publikacije, koja je, uprkos neizbežnim propustima i nedostacima koji prate tu vrstu enciklopedijskog rada, od kapitalnog značaja za srpsku nauku i kulturu. Takav kontekst relativizuje i primedbe koje su Rečniku upućene u ovom tekstu ili, tačnije, legitimizuje svaku vrstu kritike, pa i ove novinarske, zasnovane više na utiscima nego na nekakvom sistematskom kritičkom iščitavanju Rečnika.