Paralelni svet

Etnoselo koje je Emir Kusturica podigao na Mokroj gori ima i galeriju “Anika”, nazvanu po junakinji jedne od najpoznatijih Andrićevih priča. Pitanje je koliko čini čast slikaru Voji Staniću što izlaže u toj galeriji, a kolika je stvar časti za galeriju i etnoselo što je jedan takav umetnik njihov gost. U nevelikom ali prijatnom prostoru galerije izloženo je dvadeset slika, sasvim dovoljno da se stvori atmosfera prepoznatljive stanićevske estetske euforije.

O Stanićevom slikarstvu dosta je rečeno i pisano. Redovno je istican poetsko-fantastični karakter njegovog autorskog sveta, prožetog osobenom primesom vedrog humora i nezlobive ironije. Čini se, pak, da je ponajmanje ukazivano na uzrok koji je Stanića motivisao prema poetsko-fantastičnom izrazu.

Stanić je, naime, jedan od one najređe vrste umetnika koji jasno opaža razliku između onoga šta čini vidljivo lice a šta nevidljivo naličje slike sveta. Pođemo li za Stanićem od “objektivne” realnosti, videćemo da taj svet, “onakav kakav jeste”, nije ni privlačan ni odbojan. Wega oblikuje nadmoćna težnja ka ravnoteži, ka nivelaciji razlika, ka entropijskom ekvilibrijumu čiji finalni efekat je “stabilna”, indiferentna prostota ili trivijalnost. Najveću muku ovog sveta ne čine sile destrukcije, niti rugoba tragova njihovog dejstva. To će pre biti običnost, banalnost i monotonija upornog ponavljanja sličnog. Prozaičnost, prostota, i vulgarnost, to su preovlađujući atributi prirode fundamentalne realnosti. Oni nisu drastično izraženi – i baš to najviše “boli” osetljivi ljudski duh. Tu mlaku trivijalnost stvari Sartr naziva “nesnosnom bedom postojećeg”. To je razlog što stvarnost, “takva kakva jeste”, nije bila, niti može da bude primarna preokupacija umetnosti. Ako se postavlja pitanje šta je umetnost, mogući odgovor glasi: ona odražava ono što čovek može da učini da bi potisnuo “bedu” trivijalne zbilje, po cenu opstanka sopstvenog duha....

Trivijalnost se ne može ničim realnim odvojiti od stvarnosti. Wu može da potisne samo mašta. Samo utopija može da je menja.

Vojo Stanić je osetio blagodet ali i gorčinu dejstva ovog nepisanog zakona koji je proizveo svojevrstan “sukob svetova” na poligonu savremene umetnosti. Kao učesnik venecijanskog Bijenala 1997. godine, bio je izložen kritici, do granice poniženja, od strane apologeta “nove umetničke prakse” zato što je, sred eskalacije kreacija u “novim medijima”, ostao “samo slikar”... Ali, Stanić nije od onih ljudi koji su radi da uzvrate udarac, da podsete egzegete tzv. druge umetnosti čiji eshatološki cilj je “realno” poistovećenje umetnosti i stvarnosti, da je produkt takve tautologije čista trivijalnost. On je spokojno nastavio da razvija ikonografiju svoje “utopijske” vizije, da slika nage kupačice koje sa dlana šalju leptirove u nebesko plavetnilo, da voajerski motri na razbaškarene spavače na dušecima prostrtim između mesečine i noćne lampe, da prati ribolovce sa udicama u oblacima, da pronalazi brodove koji “tonu” na kopnu. Rečju, skidao je masku umišljene normalnosti sa slike najboljeg od svih svetova u čiju banalnost smo “bačeni” po sili nemilostive sudbine. Stanićev “recept” za razbijanje monotonije “realnog” prizora je jednostavan koliko i efikasan. Treba “pokvariti” funkcionalnu ili morfološku stabilnost strukture slikanih predmeta, poremetiti stereotipnu “logičnost” njihovih uzajamnih relacija, i svet će promeniti ne samo izgled, već i biće. Raspući će se maska “stvarne prisutnosti”, i otvoriti se beskrajni horizonti paralelnih svetova...