Groteska na reveru

Broj praznika u hrvatskom državnom kalendaru obrnuto je proporcionalan uverenju da su za njih izabrani pravi datumi, a količina ordenja raste proporcionalno sumnji da je prikačeno na prave uniforme. Ovaj poznati paradoks novije nacionalne istorije kulminirao je polemikom oko najvišeg državnog odlikovanja – „Velereda kralja Tomislava”.

Pošto se radi o ordenu koji se dodeljuje samo šefovima država, bilo je prirodno da se navedeni „Velered” dodeli predsedniku Republike Hrvatske Stjepanu Mesiću. Dok se nije javio bivši hirurg vukovarske bolnice i član vladajuće Hrvatske demokratske zajednice Juraj NJavro. Kao ratni veteran medicinske struke, koji je u Tuđmanovo doba preuzeo resor državnog zdravstva i socijale, dr NJavro zaključio je da je Mesić poslednja osoba koja zaslužuje „Velered kralja Tomislava”.

Ova procena podelila je i vladajuću partiju i javnost u zemlji. Šefa države morao je da brani prvi „hadezeovac”, premijer vlade u Zagrebu dr Sanader. Argumenti su mu, kao i uvek, bili pragmatični, pravno i statistički neoborivi. Stjepan Mesić je za predsednika Hrvatske izabran legalnim i demokratskim putem, a za njega su glasale dve trećine od ukupno četiri miliona Hrvata s biračkim pravom. Ova jednostavna logika zgrozila je političku desnicu u Hrvatskoj. Stjepan Mesić za njih je bio i ostao Tuđmanov otpadnik, tvorac crnohumornih viceva o pokojnom predsedniku, nacionalni izdajnik, ljubitelj Srba, mrzitelj Hrvata, jugonostalgičar, evropska ulizica, tamanitelj kafa uz koje sa širokim narodnim masama ogovara vlastitu zemlju.

Ono što posebno uzrujava tvrde desničare u HDZ-u i srodnim partijama je Mesićeva izjava da se smatra predsednikom svih građana Hrvatske, čime je u startu odbačen nekad frenetično dočekivan Tuđmanov pozdrav „Hrvatice i Hrvati!”. Stjepan Mesić, uz to, nema običaj da podiže ruke u borbenu pozu, a uz sav njegov populizam, nije primećeno da žestoko maše stisnutim pesnicama poput svog prethodnika.

Priča o inflaciji ordena i moralnom izrugivanju najvišim državnim odlikovanjima formalno je započela kad su se partijski činovnici u Kninu nedavno dogovarali kako da proslave deset godina od operacije „Oluja” iz avgusta 1995. godine. Istaknuti „hadezeovci” predložili su da svi državni funkcioneri, u znak poštovanja prema policijsko-vojnoj akciji protiv Srba u Kninskoj krajini, 5. avgusta treba da prikače sve ordene i priznanja koja imaju. Pa se tako saznalo da Stjepan Mesić, ne samo da nema adekvatni „Velered”, nego u predsedničkoj kolekciji nema čak ni čuvene lente koju je u svakoj prilici preko grudi, na kojima je uz državnu himnu počivala desnica, nosio pokojni predsednik Tuđman.

Drugim rečima, količina državnih, političkih i partijskih odlikovanja Stjepana Mesića svodi se, slovima i brojkom, na nulu. Čak su i najrigidniji desničari u vlasti shvatili da je to sramota za zemlju koja je dan kad je njene granice napustilo oko 200 000 Srba proglasila najvećim državnim praznikom. Istina je da je Mesić u svojoj prvoj predsedničkoj kampanji, u januaru 2000. godine, isticao da su „Hrvati osvojili Knin na juriš prije 11 stoljeća”, ali je odmah posle inauguracije sve tešnje počeo da se povezuje sa vodećim političarima iz vlasti i opozicije u ostatku bivše Jugoslavije.

Kad je na početku svog prvog mandata izgovorio, za ovdašnje političke uši, strašnu rečenicu da u proteklom ratu nema nevinih i da bi, u ime golemih žrtava, jedini moralan čin bio da se svako svakom izvini i iskreno zažali zbog patnji koje je naneo drugom ljudskom biću samo zato što pripada drugoj veri ili naciji, postalo je jasno da je od državnih i nacionalnih ordena udaljen koliko i tropski mrav od arktičke polarne pustoši.

Usledile su izjave da Crna Gora i Hrvatska nikada nisu ratovale, a sukob sa Srbima bio je, poput mračnog doba Pavelićeve vlasti, nova crna epizoda u političkoj saradnji i ljudskoj solidarnosti dvaju naroda unazad stotinu i pedeset godina. Ako se tome doda i činjenica da su Stjepan Mesić i Ivo Sanader unazad dve godine posetili i spomen-područje „Jasenovac”, a da šef države istovremeno nije otišao u Blajburg rekavši da tamo počivaju mnogi koji su lišili života nevine jasenovačke logoraše, pitanje „Velereda kralja Tomislava” zaoštrilo se poput brijača.

Tuplja strana trenutno je u rukama vukovarskog hirurga NJavre, ali skalpel zaseca u političke reforme Sanadera i budućnost prostora bivše Jugoslavije kako ga vidi Mesić. Za Juraja NJavru smatra se da predstavlja sve mučenike poslednjeg hrvatsko-srpskog rata, sve današnje posetioce psihijatrijskih ambulanti, vlasnike invalidskih kolica i vojnih penzija u tridesetoj godini. Ciničnim rečnikom balkanske dnevne politike rečeno – sve su to prihvatljive žrtve stvaranja samostalne nacionalne, etnički što čistije države.

Stjepan Mesić predstavlja pretnju dugoročnijem opstanku ovog stereotipa. NJegove posete Beogradu, popularnost koju u svetu uživaju njegove kosmopolitske izjave i neformalan pristup akutnim državnim problemima, od Haškog tribunala do požara na Jadranu ili najezde komaraca u Slavoniji, pokazuju da je rat u Hrvatskoj prošao, ali i da nije bio onako crno-beo kako je to javnosti servirano u doba Tuđmanovog apsolutizma.

Biće zaista interesantno videti kako će politički vrh u Zagrebu proslaviti desetogodišnjicu operacije „Oluja” čiji je glavni komandant Ante Gotovina na listi najtraženijih haških begunaca, dok je dvojicu glavnih stratega, Franju Tuđmana i Gojka Šuška, samo smrt spasila optuženičke klupe Karle del Ponte. Dvadesetak ordena koje su ovi ljudi sami sebi dodelili, dodatno podvlači grotesku.