19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
KAJANJE: (Dušan) Spasojević je predložio nesrećnog policijskog inspektora Slobodana Pažina, da on proveri njegove navode kako su to učinili Karayićevi ljudi (kidnapovanje Miroslava Miškovića – prim. ur.)... Pažin je krenuo na posao – prikupio je nekoliko podataka, nađen je stan u kome su vršene pripreme za kidnapovanje, kao i jedna od garaža. Međutim, to je bilo sve. GSUP Beograda i inspektor Slobodan Pažin nisu uhvatili lice koje je trebalo o tome da svedoči i kao dokaz da deo novca od otkupnine. Umesto novca od iznude, policija je našla u stanu navodnog otmičara samo svežu i praznu rupu, a krunski svedok je pobegao preko Drine. Tako Dušan Spasojević i Slobodan Pažin nisu dokazali da su Karayićevi ljudi oteli Miroslava Miškovića i naplatili iznudu od 7,5 miliona maraka.
Ovo pričam zbog toga što je Spasojević prema meni učinio još jedan pokušaj, pre nego što je uspeo da, mimo policije, obezbedi svoje puštanje iz zatvora. Poruka je bila neverovatna – “Duća” je spreman da mi dostavi ili lično pokaže račune koje ima u bankama širom sveta:
- Kad ministar policije vidi koje stotine miliona maraka ja kao biznismen imam na tim računima, on će odmah shvatiti da nemam razloga da nekog tamo Miškovića otimam zbog sedam i po miliona maraka – poručio mi je Dušan Spasojević.
Danas se kajem što to nisam prihvatio i lično se uverio u priču o milionima u švajcarskim i drugim svetskim bankama. Tako bismo barem znali gde je danas novac “zemunskog klana” i najvećeg srpskog narko-dilera Spasojevića. Međutim, smatram da je i priča o novcu zamajavanje, kakvo je bila i priča o Karayićevim ljudima. Da smo našli novac “zemunskog klana”, mi bismo i faktički započeli operaciju “Skalpel”.
BEZ KRUNE: Policija je trebalo da bude asistent u akciji “Skalpel”, a ne njen nosilac. Nosilac te akcije je Ministarstvo finansija sa organima u svom sastavu: Poreskom upravom, Finansijskom i Poreskom policijom, zatim Carinom i Upravom za borbu protiv pranja novca. Novostvorena Poreska policija dobila je sva policijska ovlašćenja, a velika ovlašćenja imala je i Carina i Uprava za borbu protiv pranja novca.
...Operacija “Skalpel” je trebalo da bude i kruna započete borbe protiv korupcije. To je bila omiljena Đinđićeva tema. On je napravio zajedničke timove, povezao četiri ministarstva – finansija, trgovine i turizma, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarsvo pravde, za borbu protiv korupcije. Imao je i dežurni telefon kod tužioca u svakom gradu. Policija je u Srbiji, na primer, otkrila postojanje tzv. fantomskih firmi koje su služile za pranje novca. Ogromne količine novca su prane preko njih. Firma se osniva za jedan jedini posao, a onda se ukida ili služi dok je policija ne otkrije. Policija je otkrila kompletnu infrastrukturu za pranje novca u Srbiji, koja je bila deo srpske sive ekonomije. Firme su često osnivane na lične karte mrtvih ljudi, ali to opet nije bio problem policije. To je bio posao za druge državne organe nadležne za registraciju firmi i kontrolu finansijskih tokova. Oprani novac je osnova svakog kriminala. Ako hoćete da slomite kičmu organizovanom kriminalu, pratite tokove novca, presecite te tokove i završili ste sa tim. To smo mi u policiji znali. To je znao i pokojni premijer Zoran Đinđić. To je znao i ministar finansija Boža Đelić, čija je ideja bila da se država obračuna sa sivom ekonomijom i finansijskim kriminalom.
...Očito je da premijer Živković nije imao snage da izgura operaciju “Skalpel”, ili je imao druge prioritete. Kao i ministar finansija, koji nije hteo da kvari svoj imiy “donosioca lepih vesti” i “dobrog momka”, koji nema potrebe da stavlja nogu gde su “prljave” kolege stavljale glavu. Iz ove prespektive ne treba mu ni zameriti, pošto bi sigurno onda i ranije došao pod udar moćnog guvernera Dinkića, koji je trebalo da mu bude i glavni partner u tom poslu. A ovaj posao nije bio jednostavan kao što je bilo jednostavno poštovanje zahteva MMF-a i Svetske banke, bez osvrta kakve to posledice proizvodi na našu privredu i finansijsi sistem. Zato sam na to često upozoravao i Đinđića, govoreći mu da se ne zanosi rezultatima u ovoj oblasti. Milošević nikad nije kontrolisao inflaciju i imao devizne rezerve kao mi, ali je privreda bila življa. Ovako sve liči na operaciju teškog bolesnika (privrede), kome ispumpate svu krv (novac), ubacite je u aparate za prečišćavanje (devizne rezerve i obaveznu rezervu NBS) i onda samozadovoljno seirite kako je krv dobra i čista, dok pacijent umire jer mu ne vraćate krv (obrtna i investiciona sredstva).
AFERE: Sada je kristalno jasno da “Skalpela” nije moglo da bude da ne bi slučajno bila otkrivena najveća demokratska pljačka Srbije – pljačka državnog novca sa računa na Kipru, i to upravo od onoga ko je trebalo da ga vrati privredi i građanima ove zemlje – guvernera NBS, nadležne za dinar ma gde on bio. Kao što Amerikanci prate svaki emitovani dolar i registruju svaku transakciju bilo gde u svetu u iznosima većim od 10.000 $, tako smo i mi znali gde se nalazi državni novac na fiktivnim privatnim računima naših banaka i firmi, uglavnom na Kipru.
Premijer je imao druge probleme, sa privatizacijama, stanjem u parlamentu, spregom koju je gradio prema nekim svetskim centrima moći i njihovim predstavnicima ovde, pa je računao da ima vremena za “Britvu” u sledećem mandatu, jer ne bi ni raspisivao izbore da na njega nije računao. Hteo je da nagomilane probleme prevaziđe na drugi način. Umesto da uhvati “Skalpel” i da ga Boži u ruke, Živković i Demokratska stranka su se suočili sa aferama, jednom za drugom – Maršićanin, guverner, Bodrum, što je sve rušilo kredibilitet vladajuće koalicije. Opozicija je jednostavno koristila te propuste i autogolove vlasti, a potom izmišljala nove afere i na kraju i “Sablju” okrenula protiv Vlade Srbije.
...Svedočio sam pred Anketnim odborom Narodne skupštine u vezi sa aferom oko struje. Javno, pred kamerama. Umesto 15 minuta ostao sam čitav sat. Rekao sam im da mi je drago što su počeli operaciju “Skalpel”, ali da im nisam pravi sagovornik pošto MUP nije kontrolisao vladu, javna preduzeća, ministarstva i Narodnu banku. Pripremajući se za svedočenje čuo sam se i sa kolegom Đelićem koji mi je skrenuo pažnju da je suština problema – “depoziti Narodne banke u Jugoslaviji i njihovo korišćenje za finansiranje poslova sa strujom, naftom i akcijama Nacionalne štedionice”.
Najlošiji scenario Zorana Đinđića
Premijer Đinđić je krajem 2002. godine otišao u zvaničnu posetu Brazilu i tamo je dočekao i Novu godinu. Pored supruge, sa njim je bio i Beba Popović, iako je njegov status u vladi “mirovao”. Od njega i mog večitog zamenika, njegove ekselencije Radivoja Lazarevića, ambasadora, saznao sam mnogo podataka koji su govorili o tome. Tako me je, kada je vest o atentatu na Đinđića obišla svet, nazvao ambasador Lazarević i posle dobijenih informacija o tragediji ispričao mi je neke detalje sa inače veoma uspešne posete premijera Brazilu...
...Međutim, paralelno sa tokom uspešne diplomatske aktivnosti teklo je i privatno druženje, jer su non-stop bili zajedno. Tako su pričali o svemu i svačemu, pa i o Valjevu, Valjevcima, ličnim stavovima o saradnicima i događajima. Iz tih razgovora videlo se da Đinđić sve pamti, uključujući i vreme nesporazuma kada sam, između ostalog, izjavio da “i Đinđić ima dobre strane – žena mu je Valjevka”. Iskreno je priznao da mu nisam uvek bio jasan i da je imao problema da shvati šta hoću i šta želim, da li sam ozbiljan ili se zavitlavam sa njim. Ružica je “branila” svog zemljaka, a Beba je bio po strani uz jasno iskazano poštovanje za hrabrost oko hapšenja i isporuke Miloševića. Premijer je rekao da treba da napiše knjigu o događajima u kojima je učestvovao, jer ako to ne uradi mnoge stvari će ostati zaboravljene i neće biti moguć pravi uvid u istorijska zbivanja koja su prethodila 5. oktobru i događanjima oko njega. Najavio je konačan obračun sa mafijom posle eksplozije u “Difens roudu”. Lazarević je imao utisak da premijer ima potrebu da se “ispoveda” i da priča o onome što nikome nije pričao, na način koji nije bio uobičajen za njega. Govorio je kako mnogo čita, posebno sve više razmišljajući o srpskoj nacionalnoj istoriji, uz vidljivu promenu odnosa prema crkvi i nacionalnom pitanju. Setio sam se sa kakvim je entuzijazmom radio na završetku Hrama Svetog Save i kako je naprasno vratio veronauku u školske programe. Spomenute korekcije u odnosu na nacionalno pitanje već sam naveo...
U jednom trenutku Lazarević mi je rekao: “Imao sam utisak da se kao pred smrt ispoveda.” Jedinstven utisak je bio – došlo je do značajne promene u Đinđićevom odnosu prema politici i životu, da bi se to moglo nazvati državničkom zrelošću. Zaista, toliko toga se neverovatnog desilo za kratko vreme, da bi se moglo pripisati samo slučajnosti.
Drugi događaj koji ne treba da padne u zaborav jeste sednica kolegijuma na kojoj je Đinđić nenadano, i na opšte iznenađenje, izvadio spisak pitanja koja bi po njemu mogla da ugroze demokratski proces u Srbiji, sa nalogom da svako od nas odgovori na ta pitanja i da kao vlada napravimo NAJLOŠIJI SCENARIO. Pored iznenađenja koje je izazvao ovaj spisak pitanja, u pamćenju mi je ostala činjenica da je Đinđić ponovo hteo da nas ubedi u važnost pitanja koje je pokrenuo i želja da oko toga budemo jedinstveni. Sve mi je to ličilo na neki novi početak, na poziv da zaboravimo na lične i stranačke animozitete i da u ime budućnosti učinimo sve da sprečimo najlošiji scenario. Očito da je on o tome mnogo razmišljao, da ga je to progonilo i da je osećao da će NAJLOŠIJI SCENARIO biti naša bliska budućnost. Zato je hteo da nas ponovo okupi, ujedini i usmeri na novu pobedu, kao što je to uradio u okviru DOS-a pred 5. oktobar. Ostaje još da priložim spisak koji smo dobili, jer sve drugo bi bilo suvišno.
|
Bliskost Miloševića i Arkana Rade Marković je bio kapitalni svedok. On je bio, kako se sada to kaže, insajder... Do mojih ušiju dolazili su izveštaji da “Marković sarađuje, dajući dragocene informacije” koje su bacile novo svetlo na Miloševićev period vladavine. U moje ruke dolazi i njegova izjava, dobrovoljno data 17. maja 2001. godine, čije najinteresantnije izvode stavljam na uvid. “Ja, RADOMIR MARKOVIĆ, rođen 11.08.1946. godine, u selu Lukavcu kod Tuzle, R BiH, od oca Marka i majke Ružice, devojačko Drolca, Srbin, državljanin SRJ, oženjen, otac jednog deteta, po zanimanju diplomirani pravnik, prijavljen i stalno nastanjen u Beogradu..., u skladu sa članom 151. stav 2. Zakona o krivičnom postupku (ZKP) SRJ, dana 17.05.2001. godine, ovlašćenom službenom licu CRDB Beograd MUP-a Srbije, u prostorijama Okružnog zatvora u Beogradu, dobrovoljno dajem sledeću I Z J A V U Vezano za ulogu RDB MUP-a Srbije i mene lično u preduzimanju represivnih mera prema liderima i aktivistima političkih stranaka i udruženja, u periodu kada sam se nalazio na funkciji načelnika RDB, od kraja 1998. do januara 2001. godine, dobro je poznato da je RDB, po svojoj prirodi poslova, centralizovana organizacija, te da su njegove aktivnosti bile u potpunosti u skladu sa politikom i smernicama bivšeg političkog i državnog vrha. Činjenica je, takođe, da je vladajuća garnitura, na čelu sa Slobodanom Miloševićem i Mirjanom Marković, kontrolisala sve vitalne funkcije u organima državne uprave, VJ, institucijama i ključnim privrednim subjektima. Ja sam, kao načelnik RDB, u pomenutom periodu, pokušao, čak često i na svoju štetu i koliko se to moglo u toj situaciji, da sačuvam RDB od njegove instrumentalizacije i povlađivanja visokoj politici. Međutim, to često nije bilo lako. Sigurno je da je RDB imao niz grešaka u radu u tom periodu, ali bi bilo značajno imati uvek u vidu da je RDB samo jedan bezbednosni subjekat i samo deo jednog društva koje je, u mnogo čemu, bilo protivrečno. Političku moć porodice Milošević-Marković i njihovih stranaka SPS i JUL pratila je i stalna težnja za enormnim ekonomskim bogaćenjem, čemu su posredno na ruku išle sankcije zavedene prema Srbiji i SRJ. Ovakva situacija je stvorila širok prostor za funkcionisanje brojnih nelegalnih poslova u kojima je došlo do svojevrsnog spajanja i sprege državnog vrha sa kriminogenim strukturama, koje su, u navedenim uslovima, videle šansu za brzo bogaćenje. Činjenica je da je u tim poslovima državni šverc cigareta predstavljao najveći izvor prihoda kojima se pokrivao deficit u državnom buyetu i da je o korišćenju i trošenju tih sredstava najbolje upoznat Mihalj Kertes, tadašnji direktor Savezne uprave carina. Meni lično nikada nije bila jasna veza i izuzetna bliskost Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana. Ja sam Arkana poznavao, ali nikada nisam sa njim bio u bliskoj vezi. Po nalogu Slobodana Miloševića, pomogao sam Arkanu u kanalisanju u legalne tokove jednog dela njegovih poslovnih aktivnosti, vezano za zbrinjavanje ranjenih pripadnika njegove garde. Takođe, nakon ubistva Arkana, pozvao me je Slobodan Milošević i naložio mi da pozovem Borislava Pelevića i da mu pružim sve informacije koje RDB ima vezano za to ubistvo. Ja mislim da je Milošević bio uplašen za svog sina Marka, zato što je postojala neka priča da je Arkan, svojevremeno, govorio da će, ukoliko se njemu nešto desi ili bude otišao u Hag, osvetu podneti Marko Milošević. Iz materijala kojima raspolaže RDB, može se zaključiti da su veze Miloševića i Arkana bile zavisne i uzajamno optužujuće. S obzirom da je to bio nalog Miloševića, ja sam to i uradio, a Pelević je došao sa Arkanovim sinom Mihajlom. Osim toga, 15-20 dana nakon Arkanovog ubistva, pozvala me je Mirjana Marković i tražila da dođem kod nje u Užičku ulicu. Tamo sam zatekao Arkanovu suprugu Svetlanu Cecu Ražnatović, a razlog poziva je bila molba da pomognem Ceci u eventualnim problemima sa kojima se mogla suočiti u narednom periodu. Ilustraciju sprege državnog vrha i kriminala predstavlja i podatak da je ćerka bivšeg predsednika SRJ Marija Milošević, za nekoliko godina, postala vlasnik kompanije Košava, u čijem su osnivanju učestvovala velika javna i druga preduzeća, među kojima i NIS, CIP, Beobanka, Simpo i dr. Marija Milošević je, takođe, i vlasnik velikog stana koji je kupila na osnovu kredita dobijenog od Zlatana Peručića, tadašnjeg direktora Beobanke. Peručić je bio u veoma bliskim odnosima sa Mirjanom Marković i Marijom Milošević, kojima je, u različitim prilikama, davao skupocene poklone. Sasvim je jasno bilo svima da je Peručić, u vreme najveće inflacije u zemlji, podelio više kredita privatnim licima iz najbližeg okruženja porodice Milošević, kao i njihovim privatnim vezama. U to vreme, dobijanje takvog kredita je predstavljalo poklon, čega je i Peručić bio svestan i to je otvoreno i govorio. Takođe, poznato je da je izdavanje kompakt diskova u muzičkoj produkciji Košava bilo unapred isplaćivano izvođačima, tako što su je unapred otkupljivala javna preduzeća, na čijem čelu su se nalazili bliski saradnici Slobodana Miloševića, poput Jugopetrola i drugih. Pored toga, poznato mi je da je Živka Knežević zvana Cica, tadašnji generalni sekretar Vlade Srbije, bila jedan od ključnih finansijera privatnih potreba porodice Milošević-Marković i njihovih saradnika državnim parama. Primera radi, državnim novcem, a iz antikvarnice čiji je vlasnik zet Cice Knežević, kupovane su skupocene umetničke slike koje su međusobno jedni drugima poklanjali pripadnici političke elite, pri čemu je najveći broj tih slika dobila Mirjana Marković, od Zlatana Peručića, Milutina Mrkonjića i Dragana Tomića. Opšte poznata stvar je bila, u policijsko-bezbednosnim krugovima, da je Marko Milošević bio u bliskim vezama sa određenim kriminogenim strukturama iz zemlje i inostranstva, kao i da je, uz pomoć šverca cigareta koji je vodio, postao jedan od najvećih dilera te robe, ostvarujući milionske devizne prihode. U periodu dok sam ja bio načelnik RDB desio se i značajan broj ubistava, koja u najvećem broju nisu do sada razjašnjena, iako bi eventualna rekonstrukcija i analiza istih mogla da uputi na organizatore i izvršioce tih dela. Lično smatram da je najveći broj tih ubistava vezan za eliminisanje svedoka događanja u Hrvatskoj i BiH tokom ratnih dejstava ili za neprihvatanje pravila koja važe u visokoprofitnim poslovima šverca cigareta, nafte, deviza, deficitarnih sirovina i slično. Imajući sve navedeno u vidu, izvesno je bilo prisustvo nesigurnosti i straha i u samom državnom establišmentu, što je sprečavalo aktivnije angažovanje nadležnih organa u razjašnjavanju kako ubistava, tako i drugih kriminalnih aktivnosti. Taj strah je, u znatnoj meri, prisutan i sada i, po mom mišljenju, predstavlja razlog zbog koga mnogi još uvek, nisu spremni da otvoreno govore o događajima iz navedenog perioda. U ovom kontekstu treba posmatrati moju ulogu, mesto i ličnu odgovornost za sve što se dešavalo u zemlji u proteklom periodu. Želim ponovo da naglasim da nije samo RDB kriv za ukupno stvoreno stanje, čak naprotiv, i zato se nikako ne sme zapostaviti ispitivanje odgovornosti svih ostalih bezbednosnih subjekata u MUP-u i VJ, odnosno u kompletnoj piramidi moći režima Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Iako je u javnosti postojalo uverenje da sam ja najbliži saradnik i čovek od najvišeg poverenja Slobodana Miloševića, odgovorno tvrdim da to nije istina. RDB je, u periodu dok sam ja bio načelnik, bio direktno pod kontrolom Vlajka Stojiljkovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, pri čemu je svima takođe bilo poznato da je moj tadašnji zamenik Nikola Ćurčić bio bliska porodična veza Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Pored toga, poznato je bilo u ovim krugovima da su Mirjana Marković, Qubiša Ristić, Goran Matić iz JUL-a, Milan Milutinović, Nikola Šainović, Gorica Gajević, Vlajko Stojiljković iz SPS-a, kao i Nebojša Pavković imali dominantan i opredeljujući uticaj na Slobodana Miloševića u donošenju političkih i drugih odluka. Na ponovljeno pitanje o ulozi RDB u primeni represivnih mera prema političkim neistomišljenicima, želim da kažem da je tačno da su Slobodan Milošević i Mirjana Marković, kao i pomenuti politički lideri njihovih stranaka, ostvarivali uticaj na rad MUP-a, a time i na rad RDB-a. Isti su permanentno tražili, pa čak i insistirali da se RDB i RJB angažuju u marginalizaciji i dezavuisanju političkih protivnika. Želim decidirano da kažem da Milošević nije do kraja verovao RDB-u na ovom planu, što je sigurno bilo i odraz stvorenog antagonizma i nepoverenja prema prethodnom načelniku tog Resora Jovici Stanišiću. Po ovim pitanjima, odnosno unutrašnje političkim dešavanjima, Milošević je imao više poverenja u procene i ocene vojne Službe bezbednosti i tada vladajućih stranaka. Što je u više navrata i otvoreno iskazao. U pogledu vršenja represivnih mera, Milošević se više oslanjao na tadašnjeg ministra Stojiljkovića i RJB, budući da sam ja, u nekoliko navrata, stavio do znanja da RDB ne može i neće primenjivati takve mere. ...Slobodan Milošević je, tokom 2000. godine, a naročito uoči izbora, nalagao i tražio da se, kako je govorio, nađe bilo šta što bi moglo da stavi u krivični progon lidere tada opozicionih stranaka. Posebno je, u tom smislu, u krajnje negativnom kontekstu pominjao Zorana Đinđića, Vuka Draškovića, Nebojšu Čovića, Momčila Perišića i Dušana Mihajlovića. Tražio je obezbeđivanje kompromitujuće dokumentacije bilo koje vrste za pomenute lidere stranaka, sa posebnim akcentom i interesovanjem za eventualne finansijske transakcije i zloupotrebe u poslovima kojima su se bavili. Resor državne bezbednosti je, kroz primenu mera i radnji prema liderima političkih stranaka, imao određena saznanja o aktivnostima istih, koja su, u vidu posebnih pojedinačnih informacija, dostavljena državnom vrhu. Što se tiče podataka koji su se odnosili na eventualne finansijske transakcije i zloupotrebe u poslovanju ovih lica, RDB je Miloševića uputio na Resor javne bezbednosti, odnosno njegove nadležne službe koje se bave tom problematikom. Milošević je, takođe, od RDB-a, na njegov zahtev, dobio spisak lica – lidera i aktivista političkih stranaka, sa nekoliko desetina imena, adresa, vozila koja koriste i zalazišta tih lica. Radi preciznosti, radi se o spisku koji je, u noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine, dostavljen načelniku GŠ VJ Nebojši Pavkoviću. Spisak je Pavkoviću poslao Slobodan Milošević, a doneo mu ga je Aca Đorđević, tadašnji načelnik VI Uprave RDB, koji je bio sa Miloševićem u rezidenciji u Užičkoj ulici. Inače, Aca Đorđević je bio dugogodišnji neposredni pratilac Mirjane Marković i isti je, odgovorno tvrdim, bez realnih osnova, po isključivom nalogu Slobodana Miloševića i uprkos mom protivljenju, imenovan na pomenutu funkciju. O bliskosti Đorđevića sa Mirjanom Marković i JUL-om govori i njegova saradnja sa Goranom Matićem, odnosno pripremama za preuzimanje RDB od strane JUL-a nakon septembarskih izbora 2000. godine, pri čemu bi novi načelnik Službe bio Matić, a Đorđević njegov bliski saradnik, što je bila opšte poznata namera i gotovo završen dogovor. Lično sam imao problema zbog ovakvog odnosa i namera JUL-a, tako da je, po nalogu Slobodana Miloševića, sprovedena čak i istraga u RDB, čiji sam ja bio predmet, a koju je vodio moj zamenik Nikola Ćurčić. Tokom događaja od 5. oktobra 2000. godine, ponovo sam došao u sukob sa Slobodanom Miloševićem, zbog čega sam nazvan izdajnikom i na najvulgarniji način, putem telefona, izvređan od strane Mirjane Marković i njihove ćerke Marije Milošević jer, navodno, nisam hteo da obavim ni jedan zadatak koji mi je predsednik države naložio. Ja sam tada Mirjani Marković rekao da su zadaci bili takvi da smatram da ih nije trebalo izvršiti. Naime, Milošević je, tokom 5. oktobra, nakon paljenja zgrade Televizije i svih zbivanja na ulicama, zahtevao da bude uhapšen Zoran Đinđić. Ja sam mu rekao da smatram da to nije logično i nije normalno, te da smatram da je predlog i nalog za mene neprihvatljiv, nakon čega mi je on prekinuo vezu. Posle izvesnog vremena ponovo me je pozvao i pitao za Legiju, a nakon mog odgovora da je on sa svojom Jedinicom, Milošević mi je rekao da je Legija izdajnik, da nas je sve izdao i naložio da ga ja odmah likvidiram. Odgovorio sam mu da Legija nikoga nije izdao, a ako je i nešto radio, radio je u dogovoru sa mnom ili je to situacija nalagala i da mi ne pada na pamet da ubijam bilo koga, a ponajmanje Legiju, nakon čega je Milošević opet prekinuo vezu. Prilikom novog telefonskog poziva, Milošević je od mene zatražio da, kako je rekao, kad već neću ništa da uradim, makar srušim antenu Studija B na zgradi Beograđanke, tako što bih podigao helikopter i ispalio raketu. Uz otvoreno iznenađenje ovakvim nalogom, rekao sam mu da bi takva akcija ugrozila živote ljudi i odbio da je izvršim, a potom sam o tome obavestio i Legiju, koji je potpuno podržao moj stav. U ponovnom pozivu, Milošević mi je izdao novi nalog, ovoga puta zauzimanje studija RTS-a u Košutnjaku, pri čemu je naveo da će mi u toj akciji pomoći Nebojša Pavković. Pošto sam odbio i taj nalog, neposredno posle tog razgovora, pozvao me je Pavković i obavestio da i on ima takav nalog, te da je neodlučan u pogledu njegovog izvršenja. Pošto sam mu jasno rekao da nemam nameru da učinim tako nešto, i Pavković je rekao da ni on neće u tome učestvovati. I o ovome sam obavestio Legiju, koji je ovaj nalog nazvao običnom budalaštinom. Te noći smo, po pozivu Pavkovića, ja i Legija bili u CŠ VJ i, u dosta konfuznoj situaciji i napetoj atmosferi, uz prisustvo većeg broja članova CŠ VJ i pripadnika mog i Legijinog obezbeđenja, postigli svojevrstan dogovor da bi prihvatanje takvih naloga moglo dodatno da oteža situaciju i šire ugrozi bezbednost civila i države u celini. Pored pomenutog naloga za hapšenje Zorana Đinđića, RDB je, primenom mera i radnji, došao do podatka o pripremi ubistva Zorana Đinđića, upotrebom noža, od strane NN lica iz njegovog ličnog obezbeđenja. U ovom trenutku ne mogu tačno da se setim detalja o ovome, ali sigurno znam da sam zadužio Legiju da, preko pripadnika obezbeđenja Zorana Đinđića, poruči planerima ove akcije da se nalaze pod kontrolom Službe, te da takvo delo neće biti dozvoljeno niti moguće, što je Legija i učinio. Takođe, indikativno je bilo i ponašanje Borislava Mikelića, koji je, preko svojih kanala, omogućio obezbeđivanje oružja delu DOS-a, preko lica iz kriminogene strukture, pri čemu je, istovremeno, o istom informisao i obavestio i državni vrh. Iako je RDB znao tačnu lokaciju gde se oružje nalazilo, odbio sam nalog Slobodana Miloševića i Vlajka Stojiljkovića da izvršim pretres FMP-a, što je, nakon toga, uradio RJB. Ja, pri tom, nisam hteo da otkrijem pravu lokaciju na kojoj je oružje bilo sakriveno, premda sam o tome imao podatke. Pored toga, nakon 5. oktobra 2000. godine, na poziv i molbu Miloševića, omogućio sam, redovnim i legalnim putem, bezbedan izlazak iz zemlje Marka Miloševića, njegove supruge i deteta. Nisam, iako sam bio u situaciji, omogućio da se, uz pomoć RDB-a, iz zemlje iznese novac za Moskvu, nekoliko dana posle toga, a poznato mi je da je to za Miloševića uradio Dragan Karić, koji je lično odneo novac u Moskvu, redovnim letom kompanije Aeroflot iz Beograda. Po mom mišljenju, a o čemu me je upoznao i Mihalj Kertes, reč je o iznosu od 2 miliona DEM, koji je Kertes, kao direktor SUC-a, dao Urošu Šuvakoviću, a što Šuvaković nije priznao u istražnom postupku koji se vodi protiv njega. Naime, za razliku od pomoći oko izlaska iz zemlje Marka Miloševića, koju sam smatrao ljudskim gestom, ja nisam hteo da učestvujem u nelegalnom iznošenju novca, te sam takav nalog odbio. Na kraju želim da naglasim da ja nisam bio najbliži i najpoverljiviji Miloševićev saradnik, te da ne isključujem mogućnost da su neki nalozi upućeni RDB-u dolazili od Miloševića i drugim kanalima, odnosno mimo mene. ...Sadržinu ove Izjave po ZKP-u pročitao sam u potpunosti, prihvatam je kao svoju, pa je, shodno tome, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću, i svojeručno potpisujem.” |
