Volite tabloide? Gledajte B92

Redakcija NIN-a sa nevericom je primila vest da je ovog ponedeljka, u udarnom večernjem terminu na Televiziji B92, NIN proglašen “fašističko-klerikalno-radikalnim” listom. Sa zaprepašćenjem smo saznali da vodeći novinar B92 smatra da čovek koji je na ovaj način oklevetao NIN, Vladimir Beba Popović, svoju tvrdnju “ne treba da dokazuje, uopšte”.

Vladimira-Bebu Popovića donekle možemo da razumemo. On će verovatno dok je živ mrzeti NIN – jer je, na kraju krajeva, na listu koji je početkom ove godine proslavio 70. rođendan slomio zube. Kada je svojevremeno udario na NIN, ogromna politička moć koju je u srpskom društvu imao, razbila se u krhotine koje Popović i danas skuplja po patosu sopstvene marketinške agencije. U leto 2003. godine, sa funkcije šefa Biroa za komunikacije Vlade Srbije i na vrhuncu najveće vlasti kojoj se ikada primakao, Vladimir-Beba Popović tužio je NIN Prvom opštinskom sudu u Beogradu zbog “neistina” koje je naš list o njemu objavio. Ishod? Vladimir Popović izgubio je i sudski spor, i funkciju koju je zauzimao i vlast koju je imao – iako ne nužno tim redosledom. Posle je pala i vlada koju je on savetovao u poslu sa komunikacijama.

Počelo je pre tačno dve godine. Tužba protiv NIN-ove novinarke Marijane Milosavljević zbog članka pod naslovom “Osveženi maratonac” bila je samo jedna u seriji Popovićevih tužbi protiv medija, političara i društvenih organizacija. Popović je u to vreme objašnjavao da “nije tužio svakog ko je o njemu napisao tekst”, već samo one koji imaju uticaj i kojima je “važna politička težina u javnosti”, dakle Vojislava Koštunicu, “Vreme” i NIN, B92 i Fond za humanitarno pravo. Pamtimo i to da je čovek koji danas kleveće NIN na Televiziji B92, tužbom pokušavao da postigne i to da se NIN-u sudski zabrani da ubuduće objavljuje bilo kakve izjave koje povređuju “integritet” Vladimira Popovića. U svakom slučaju, u tekstu Marijane Milosavljević u NIN-u Popović je osporavao sve, uključujući i tvrdnju da je Zoran Đinđić svojevremeno udaljio Popovića sa mesta šefa Biroa za komunikacije zbog američkog pritiska do koga je došlo zbog Popovićeve odgovornosti za medijsku kampanju protiv B92 i Verana Matića. U ono vreme je to saznanje bilo javna tajna u Beogradu, ali je Popović verovatno računao da će to NIN na sudu teško i dokazati, s obzirom na to da Zoran Đinđić više nije bio među živima.

Redakciji NIN-a tada je u pomoć pritekao ondašnji američki ambasador Vilijem Montgomeri, koji, kao i veći deo diplomatskog kora, nije sa odobravanjem gledao na poplavu tužbi protiv medija koje su sudovima podnosili ljudi iz vrha postđinđićevske vlasti. Dao je sledeću izjavu NIN-u:

“Kada su počeli napadi na B92 i Verana Matića, mi smo to posmatrali sa interesovanjem i zabrinutošću. U jednom trenutku, nakon što je počela serija napada u listu ‘Publika’ i na Televiziji Pink, u Beogradu su se pojavili posteri sa likom Verana Matića na kojima je pisalo nešto u smislu ‘Traži se’. S obzirom na posledice koje je to moglo imati po ličnu bezbednost Verana Matića, to me je zabrinulo dovoljno da prilikom prvog narednog susreta pitam premijera Đinđića šta zna o svemu tome. Premijer Đinđić mi je bez ikakvog oklevanja rekao da Vladimir- Beba Popović stoji iza tih napada. Ja sam se prilično iznenadio, i rekao sam: Možete li mi reći nešto više? On mi je objasnio da je Beba Popović neprekidno zvao Željka Mitrovića i zahtevao nove i nove napade na Verana Matića i na B92, i da je sve to činio potpuno bez znanja premijera. Đinđić mi je objasnio da je lično razgovarao o tome sa Željkom Mitrovićem i da mu je Željko potvrdio da su pozivi dolazili od Bebe i da je Mitrović pretpostavljao da premijer zna za te pozive. Đinđić je rekao Mitroviću da on ništa o tome nije znao, i da sa tim napadima treba prestati. Premijer je rekao da je Beba Popović otišao, da ne obavlja više svoj posao. Nije rekao da je podneo ostavku, već samo da više nije na poslu”, reči su Vilijema Montgomerija NIN-u u leto 2003. godine.

U ono vreme redakcija NIN-a vodila je istu bitku za slobodu štampe kao i B92. Kamere te televizije su jedine čekale Montgomerija pred redakcijom, a novinari NIN-a pozivani da za B92 osude sramne poternice za Matićem kojima je tih dana izlepljivan grad . Onda se nešto dramatično promenilo.

Iako se u emisiji sa čuđenjem govori kako su se neki usuđivali da kritikuju nedostatak medijskih sloboda tokom “Sablje”, valjalo bi podsetiti da je krajem juna 2003. čak 14 glavnih urednika (među kojima je i pomenuti Veran Matić) o problemima na relaciji vlast-mediji obavestilo otvorenim pismom srpsku javnost i razgovaralo sa premijerom Živkovićem.

U ono vreme je u otporu prema Vladimiru-Bebi Popoviću NIN, doduše, imao i podršku i Biljane Kovačević-Vučo, predsednice Komiteta pravnika za ljudska prava. U međuvremenu je Popoviću pošlo za rukom da pridobije (ili “rentira”) njenu nevladinu organizaciju, odnosno da predsednicu uključi u svoj advokatski tim. U međuvremenu je i pominjanom Željku Mitroviću i Televiziji Pink nekako pošlo za rukom da na svoj platni spisak privuku člana Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Peru Lukovića. Ni Beba ni Željko od tada više ne moraju da brinu šta će o njima, njihovoj politici i tabloidnom pristupu stvarnosti reći Komitet pravnika za ljudska prava i Helsinški odbor.

O etici i profesionalnoj savesti advokata i boraca za ljudska prava verovatno brinu srodne im organizacije, ali Redakcija NIN-a u ovom času mora javno da pita Televiziju B92: Težimo li i dalje istim profesionalnim standardima? Možda ne umemo uvek da ih dosegnemo, možda nismo uvek na visini zadatka, ali da li i dalje bar stremimo istim profesionalnim standardima? Protivimo li se političkoj zloupotrebi? Jesmo li bili u zabludi kada smo mislili da su gnusni napadi i pozivi na hapšenje pomenutog Matića ili se Matić danas kaje što tada nije uhapšen? Da li nam je preča zajednička profesija ili tuđa politika?

Pitanje o politici se naravno tiče politike Vladimira-Bebe Popovića, zatim politike Čedomira Jovanovića, a onda, možda, i promenljivog kursa američke politike. Za razliku od nekih drugih nezavisnih medija, NIN nije poznat po bezrezervnoj podršci politici američke vlade u Srbiji ili na Balkanu, ali je u slučaju Montgomerijeve odbrane Verana Matića kao dragocen i zajednički prepoznao princip slobode štampe, integriteta ličnosti i profesionalizma medija. Sada, pak, čini se da je, dve godine kasnije, Beba na B92, kao Pera na Pinku, našao tabloidnu televiziju koja će poslužiti njegovoj političkoj svrsi. U isto vreme, američka ambasada u Beogradu toplo pozdravlja svaku akciju osam nevladinih organizacija koje deluju kao logistička podrška civilnog sektora Bebi Popoviću i Čedi Jovanoviću. Čista podudarnost?

Vrhunac je ipak to što B92, zajedno sa Bebom i Čedom, navodno brani lik Zorana Đinđića tako što služi kao oglasna tabla za Bebine tvrdnje da se ubijeni srpski premijer nije rastao sa Popovićem zato što je činio nešto nedopušteno prljavo (kao što je bila kampanja protiv Verana Matića), već zato što je, u stvari, premijer bio taj koji je činio nešto nedopušteno prljavo (kao što je potplaćivanje urednika tabloida). Reč je o Bebinoj novoj tezi (na sudu je 2003. nismo čuli) da je Beba ostavio Zorana, a ne Zoran Bebu, kada je premijer odlučio da sa 50 hiljada evra korumpira urednika tabloida “Nacional”. (Poverenje toj verziji ukazuje još jedan od samozvanih branilaca i poklonika Zorana Đinđića, Miloš Vasić.) Pa bi valjda trebalo da poverujemo da premijer, za razliku od Bebe, nije bio gadljiv na sve tabloide, već samo na one koje nije mogao (pot)kupiti. Ili one koji nisu “ostajali kupljeni”.

B92 je u ponedeljak uveče u udarnom terminu zapravo usavršio koncept tabloidne televizije, a da se ni približio nije bilo kakvom čestitom novinarstvu, a kamoli istraživačkom. Između istraživačkog novinarstva i istraživanja novinara, njihovih biografija, njihovih udbaških dosijea, prisluškivanih razgovora ili prizora iz spavaćih soba, ipak, postoji velika razlika. Tabloidi mogu samo da pozavide veštini ove TV stanice u iznošenju insinuacija: kad nema dokaza protiv ljudi, onda se pribegava formulacijama o “postojanju konteksta u kom je nešto moglo biti shvaćeno”, ili o rukopisu matrice (odnosno, za one koji nisu znali da matrica ima rukopis, reč je o “jednoj te istoj matrici čiji je rukopis prepoznatljiv”).

Kao i najžući tabloidi B92 danas sebi dopušta da protiv ljudi, koje njihovi sponzori doživljavaju kao političke protivnike, koristi najpogrdnije izraze. A onda se čude i kažu: uvek možete demantovati! Po toj logici ispada da je svaka optužba izrečena protiv vas na B92 istinita, ukoliko je niste demantovali. Tim gore po ljude kojima stomak ne dozvoljava da se javno oglašavaju tvrdnjama tipa: Nisam pedofil. Nisam fašista. Ne volim grupni seks.

NIN ne želi da osporava uređivačku politiku koju B92 sada sprovodi, jer demokratska društva obično lako podnose postojanje velikog broja konzervativnih, liberalnih, ozbiljnih ili tabloidnih medija. Ali svako ima pravo da ospori tvrdnju kako ta televizija uspostavlja standarde u profesiji, neguje liberalne vrednosti i brine o društvenim interesima. Ili zaslužuje nacionalnu frekvenciju.

Čitava priča o raspisivanju javne poternice za novinarima koji su “pripremali ubistvo premijera” zapravo govori o malignom sukobu samoproglašenih čuvara poretka i ekskluzivnih zaštitnika ljudskih prava. I u drugim zemljama zapadne hemisfere mogu se naći ekstremisti koji ne gledaju sa simpatijama na osnovne tekovine demokratskog društva, ali samo u Srbiji liberali protiv neistomišljenika potežu otuđene dosijee tajnih službi, najmonstruoznije kleveću sve što je drugačije od njih i veruju da njima pripada pravo da liberalnu politiku vode staljinističkim metodama.

Uredništvo NIN-a

MINI INTERVJU: VERAN MATIĆ B-92 ne objavljuje klevete Kako ocenjujete to što novinarka B92, posle tvrdnje Vladimira-Bebe Popovića da je NIN “fašistički, klerikalistički i radikalski” list, na njegovo pitanje ima li potrebe da to dokazuje, odgovara: “Ne, ne morate da dokazujete uopšte”? - Istrgnuto iz konteksta može da izgleda kao da se Brankica Stanković slaže sa ocenom Bebe Popovića, ali kada se pogleda čitav deo razgovora koji se odnosi na Popovićeve pritiske na medije, dok je bio šef vladine kancelarije, potpuno je jasno da je cilj naše novinarke bio da prekine seriju diskvalifikacija koje je Popović izneo na račun NIN-a. Veoma je važan tok i ton celog razgovora sa Bebom Popovićem u kome autorka Insajdera više puta pita otkud on nešto zna i zašto da mu verujemo, tako da samo zlonamerni njen sarkazam u rečenici „ne morate da dokazujete uopšte”, mogu da protumače kao slaganje sa sagovornikom. Evo transkripta tog dela razgovora: B92: Da, ali evo, na primer, već pomenuti američki ambasador Montgomeri tvrdi da ste vi lično stajali iza kampanje koju je Pink vodio protiv B92. Vladimir Popović: To nije tačno, mislim, i to što on priča, kako da vam kažem, ja sam već jednom komentarisao tu priču, rekao sam da je to manjak stila i ukusa. B92: Hoćete da kažete da laže? Vladimir Popović: Pa da, mogu da kažem da laže, ali mislim, kako da vam kažem, to je bespredmetno, tako da ne mogu da komentarišem to što se on poziva na neki razgovor sa Zoranom Đinđićem i što poluistine ili poluinformacije, polupodatak koji je dobio od Zorana Đinđića pretvara u javnost za svoje političke poene, znajući da će to kad se tako kaže, da bude vest i on je to, ako se sećate, izbacio da bi zaštitio jedan fašističko-klerikalno-radikalni list NIN. A što se tiče napada... B92: Pa, evo, to je isto sad napad. Vladimir Popović: Na koga napad? B92: Na NIN. Popović: Je l’ treba to da dokazujem da je to tačno? B92: Ne, ne morate da dokazujete uopšte. U čemu se objavljivanje kleveta bez dokaza u “Kuriru” razlikuje od objavljivanja kleveta bez dokaza na B92? Nije li i jedno i drugo primer tabloidizacije, odnosno lošeg, površnog, aljkavog i senzacionalističkog novinarstva? - Ne bi bilo razlike kada bi B92 zaista objavljivao klevete. Uvek smo u svom radu poštovali obavezu dužne novinarske pažnje, u skladu sa novinarskim kodeksima i važećim propisima. Nijedna informacija koja je objavljena u Insajderu, počevši od emisije u kojoj je obelodanjen dokument o spaljivanju dokumentacije BIA, pa do poslednje koja je govorila o ubistvu Boška Buhe, tj. delovanju tzv. Makine grupe, nikada nije demantovana. Nikada, iako smo i sami uporno pre i posle objavljivanja svake informacije pokušavali da dobijemo potvrde ili demantije odgovornih. Svi ljudi koje su optuživali sagovornici Insajdera uvek su dobijali priliku da se oglase i eventualno demantuju iznesene tvrdnje. Primera radi, Beba Popović u Insajderu kaže kako materijalno i krivično stoji iza svih svojih tvrdnji o novinarima koje pominje, kao npr. Željka Cvijanovića. Kolega Cvijanović nije želeo za Insajder da govori, kao ni većina imenom pomenutih. Čini li vam se da je glavnom uredniku NIN-a možda trebalo pružiti priliku da barem odgovori na klevete Vladimira-Bebe Popovića? - Nismo zvali glavnog i odgovornog urednika NIN-a, jer se u emisiji nismo bavili NIN-om, već žutom štampom i tabloidima nastalim posle 5. oktobra. U ovom Insajderu pomenuta je uloga NIN-a u kontekstu medijsko-političkih kampanja koje su u ovoj zemlji vođene poslednjih godina. U istom kontekstu više puta pomenut je kolumnista NIN-a Aleksandar Tijanić, koji je pozvan da govori za poslednji Insajder, ali je on to odbio.