Vrt

Kao da odasvud dolaze, nagrnuše teške mašine, razmileše se majstori... Za samo jedno leto – prizemnu kućicu kraj obale mora okružiše zidine čak četiri novoizgrađena hotela. Već na jesen višespratnice behu okrovljene. Tokom zime i proleća trajali su oni finiji, zanatski radovi, a kada dođe novo leto, nije preostao ni delić pogleda na vodu. Pa ni sa nebom nije bilo mnogo bolje. Izviješ li podobro glavu mogao si da vidiš samo kvadratić od onolikog, nekada silnog svoda. Samo kvadratić, tek toliko da nešto ima, ali bez ranijih izlazaka i zalazaka sunca. Dole, ispod i između kaskada hotelskih spratova, vrt se sveo na metar puta dva metra zemljice i ono malo rastinja koje nije zatrveno senkama susednih građevina. Dole, ispod i između svega, preostala je malena kuća, veranda i onaj vrt od dva kvadratna metra.

A onda, počeli su da pristižu turisti. Uzduvan svet sa puno prtljaga, sa gumenim jastucima i dušecima, a nadasve sa bezbroj peškira. Svet koji neprestano, bez obzira na šešire sa velikim obodima, tamne naočare i slojeve zaštitnih krema, neprestano crveni. Svet koji nepristojno sedi na hotelskim terasama. Svet koji otresa svoje cigarete preko ograde. Svet koji malo-malo uključuje klima-uređaje, pa se od tih zajapurenih naprava, zauzetih preradom vazduha, more uopšte ne čuje.

Duž šetališta se izmešaše posno i mrsno, miris ribe i mesa, miris ulja za sunčanje i ulja za prženje, podnevni i ponoćni čas, prenaglašeno obnažena ramena i obnažene noge, drangulije od najlošije plastike i suveniri od ljuštura morskih puževa, milijardama godina upredanih uvoja... Izmešaše se, to pogotovo, reči preterano tugaljivih pesama sa rečima preterano veselih pesama, desetine svemoćnih razglasa... Nekoliko jezika se zbrka u jedan, nedovoljan da se išta ozbiljno kaže, sasvim dovoljan da se postigne novo jedinstvo svakovrsnih naroda, da se razume poruybina, važeća valuta... Bašta kafane se spoji sa baštom kafane, a jedna razmesti svoje stolove čak tako da se sedeći, kroz dveri obližnje crkve, uz kriglu hladnog piva, mogao posmatrati ikonostas i utitralo mesto za paljenje sveća... Bašta kafane se spoji sa baštom kafane, i dok su se gosti razmeštali tako da radoznalo zure u more, meštani su okretali leđa vodi, ne bi li se načudili svetu koji ih pohodi.

Dabome, iz kućice, sa verande iznad onog malog vrta, treba li ponoviti metar puta dva metra, sada okruženog novopodignutim zdanjima četiri hotela, sve se ovo nije moglo videti. Nije se moglo videti ništa od navedenog niti od onoga što se podrazumeva. Osim kada umorne spremačice, igrom slučaja, u isto vreme, na istom spratu, ne otvore vrata sobe u zaleđu i vrata sobe koja je s pročelja hotela. Tada bi se, mada je i to bio tek tren, taman koliko ima vremena da se razmaše promaja, kroz utrobu od betona, stakla i poliranog metala, kroz jedan balkon, kroz sobu, pa kroz hodnik hotela, te kroz drugu sobu i vrata njenog balkona – tada bi se mogla videti zategnuta ili lagano nabrana površ mora. Kao neka daleka voda čiji je smisao odavno, nepovratno izgubljen. Ili je postiđeno potonuo na samo dno sećanja.