Bombardovanje iz podzemlja

Kad se sahrane žrtve i zaleče preostale rane, sledi nastavak velike debate započete još nakon napada Al kaide na NJujork 11. septembra 2001. godine. Najpre će se, naravno, tražiti odgovori na pitanja: ko je to učinio? I, zašto? Zašto baš sada? A, zatim: šta je sledeći cilj? I, mogu li se napadi ove vrste nekako sprečiti?

Tek potom uslediće i nastojanje da se odgonetne dublji smisao onoga što se prošle sedmice dogodilo u Londonu. Da se otkriju strateški i istorijski ciljevi terorističkih formacija koje Veliku Britaniju i njene građane smatraju svojim neprijateljima. Recimo, ako je jedan od taktičkih ciljeva bombaške operacije bio da se pažnja svetske javnosti preusmeri sa samita lidera najvećih industrijskih sila sveta (grupe “G8”) u Škotskoj na ono što se događa na Bliskom istoku, onda bi vrlo verovatan strateški cilj mogao biti pokušaj da se ishoduje promena spoljne politike zvaničnog Londona prema regionu Bliskog istoka. Ili, da se izvrši pritisak na vladu premijera Blera da preispita vojno savezništvo sa SAD i da što pre povuče britanske trupe iz Iraka...

Detaljna istraga o napadu na London, verovatno najveća policijska operacija te vrste ikada sprovedena u Evropi, mogla bi da potraje više meseci. Možda i više godina. Nije, međutim, isključeno da neke od pomenutih zagonetki neće nikada biti do kraja razrešene.

Naravno, premijer Toni Bler je domaćoj i svetskoj javnosti obećao da lov na počinioce ovog zločina neće prestati sve dok i poslednji terorista ne bude uhvaćen i kažnjen. Inače, policijski zvaničnici u Londonu bili su od samog početka veoma obazrivi. Radili su sistematično i pre svega nastojali da utvrde elementarne činjenice. Najpre su, na primer, konstatovali da su četiri bombe u podzemnoj železnici aktivirane gotovo istovremeno (u razmaku od svega nekoliko sekundi), dok je bomba u autobusu eksplodirala čitav sat kasnije.To je već samo po sebi govorilo da je reč o grupi međusobno povezanih terorista. Zatim, da je čitava akcija bila brižljivo sinhronizovana, da ništa nije bilo prepušteno slučaju..

Ispostavilo se, takođe, da je eksploziv na različitim lokacijama u podzemnoj železnici bio aktiviran nekom vrstom “tempiranih bombi” (verovatno onih sa satnim mehanizmom), a da je eksploziv u spratnom autobusu na Rasel skveru aktiviran drugačije, možda i rukom bombaša samoubice... Za mnoge eksperte ta naknadna eksplozija u autobusu predstavlja, zapravo, i najveću misteriju. Pojedini stručnjaci, na primer, veruju da je ona bila namenja spasiocima na mestu prvobitne eksplozije u jednoj od obližnjih stanica podzemne železnice, ili možda planirana da naknadno izazove paniku u širem centru grada.... Drugim rečima, vidi se da je reč o kombinaciji različitih terorističkih metoda, primerenih različitim uslovima i potrebama...

Građani su pozvani da sarađuju sa policijom i da prijave svaki sumnjiv detalj koji su, eventualno, zapazili. Da policiji dostave sve snimke koje imaju, načinjene digitalnim kamerama ili mobilnim telefonima u vreme kada su se teroristi možda kretali u blizini mesta eksplozije.... I, pošto je ta vrsta snimanja postala neka vrsta popularne razbibrige, ispostavilo se da je policija u Londonu sada zatrpana takvim materijalima, i da će joj trebati dosta vremena dok se to sve pažljivo ne pregleda....

Mada je – sa velikim stepenom verovatnoće – za početnu pretpostavku uzeto da se ovde radi o akciji radikalnih islamskih terorista, prvo je tražen odgovor na pitanje: odakle su ovoga puta stigli bombaši? Da li je, možda, reč o teroristima “domaćeg porekla”, rođenim i odraslim u Velikoj Britaniji? Onima koji su ratno iskustvo i terorističku obuku, verovatno, stekli u Čečeniji, Avganistanu ili Iraku, da bi se na kraju vratili kući u Veliku Britaniju i ono što su naučili negde drugde praktično primenili u gradu koji najbolje poznaju... Ili o osobama koje su došle iz inostranstva da bi u Londonu počinile svoje gnusno nedelo? Ili, što je – kažu – najverovatnije, o nekoj vrsti kombinacije ta dva modela, odnosno o saradnji “domaćih” i “gostujućih” terorista...

Jedan škotski list je već sutradan posle eksplozije krenuo i sa spekulacijom o postojanju moguće “bosanske veze”. Ukoliko bi taj scenario bio potvrđen, u tome ne bi bilo ničeg neobičnog. U Bosni i Hercegovini je tokom ratnih sukoba bio angažovan veliki broj dobrovoljaca iz različitih islamskih zemalja, a na osnovu ratnih zasluga ili sklopljenih brakova podeljeno je oko devet hiljada pasoša BiH stranim dobrovoljcima. Bosanski pasoši nalaženi su kasnije u mnogim bazama Al kaide u Avganistanu, a samo proteklih nekoliko meseci likvidirano je više islamskih terorista u Avganistanu, Pakistanu i Saudijskoj Arabiji za koje se pouzdano zna da su iz kruga BiH veterana. Konačno, “bosanska veza” je pominjana i nakon eksplozije u Madridu, a zatim se uveliko spekulisalo i sa verovatnoćom da su se neki teroristi iz Španije razbežali širom Evrope i stigli čak do Londona...

Londonski “Tajms” je pominjao i mogućnost da je eksploziv, navodno, nabavljen u Srbiji. To je još jedna opcija koju, takođe, ne treba sasvim isključiti: Bi-Bi-Si je nedavno objavio zanimljivu reportažu (prikazanu i na TV B92) o trgovini oružjem na Balkanu, u kojoj se pominju BiH, Crna Gora, Srbija i posebno Kosovo, kao mesta gde se za novac može nabaviti eksploziv, oružje i sve drugo što bi teroristima bilo potrebno...

Šta god da je bio razlog prošlonedeljnog terorističkog napada na London, bilo je vidljivo da je taj čin uznemirio čitavu Evropu. I dobar deo ostatka sveta. Koordinator EU za borbu protiv terorizma Gi de Vrij precizirao je da rizik od terorističkih napada postoji praktično u svakoj zemlji Evrope, a ne samo u onim zemljama – poput Velike Britanije, Italije ili Danske – koje imaju veće borbene kontingente u Iraku i Avganistanu. Stoga su širom Evrope odmah usledile vanredne mere predostrožnosti.

Britanska kraljica Elizabeta II je samo nekoliko dana kasnije, prilikom svečanog obeležavanja kraja Drugog svetskog rata, hrabro i prkosno u otvorenom automobilu prošla kroz špalir svojih sunarodnika u centru Londona, pokazujući da teroristi u Velikoj Britaniji ne mogu poremetiti ustaljeni način života, tradiciju i vekovima uspostavljani sistem vrednosti. Mada je to bio zaista veličanstven prizor državničke veličine britanskog kraljevskog para, ne može se poreći da ova zemlja od trenutka eksplozija bombi u Londonu živi u posebnoj atmosferi straha i napetosti.

U mnogim gradovima širom Velike Britanije sada gotovo svakog dana stižu upozorenja da se dešava nešto neobično, da se negde pojavio neki sumnjivi predmet, ili sumnjivo lice, da bi potom usledilo zatvaranje ulica, i evakuacija hiljada ljudi... Najpre je takva uzbuna proglašena u Birmingemu, gde je evakuisano nekoliko desetina hiljada ljudi iz centralnih delova ovog milionskog grada. A zatim je takvom uzbunom bio zahvaćen i sam Vajthol, u centru Londona, ulica u kojoj se nalaze ključne vladine ustanove, kao i mala pobočna ulica Dauning, gde se u broju 10 nalazi zvanična rezidencija premijera Tonija Blera...

Specifična psihoza koja je zahvatila Britaniju i koja se sada ubrzano širi Evropom, po mnogo čemu podseća na ono što je već viđeno u Americi nakon 11. septembra. Zato nimalo ne čudi što sada Britanci tako grozničavo počinju da traže odgovore na pitanja kojima su do sada bili opsednuti Amerikanci. Pitaju se: zašto nas mrze? I, zašto nas napadaju?

“Teroristi nas ne mrze zbog onoga što činimo, već zbog onoga što mi jesmo. Zato pred njima ne može biti odstupanja”, kaže se u prošlonedeljnom prigodnom komentaru neokonzervativnog američkog “Volstrit žurnala” povodom eksplozije bombi u Londonu. To je, u najkraćem, bila i ideološka osnovica republikanskih jastrebova, odnosno Bušovog “globalnog rata protiv svetskog terorizma”, objavljenog nakon napada Al kaide na NJujork i Vašington.

Međutim, zanimljivo je da se toj – nekada vrlo karakterističnoj – vrsti mišljenja sada ne suprotstavljaju samo američki liberali, već i neki od najpoznatijih američkih eksperata za islamski terorizam. Tako, na primer, Majkl Šojer, penzionisani oficir CIA, koji je svojevremeno – tokom devedesetih godina – predvodio lov na Osamu bin Ladena, u izjavi za Si-En-En kaže: “Napadaju nas isključivo zbog onoga što mi činimo u islamskom svetu, a ne zbog onoga ko smo, u šta verujemo, ili kako živimo.”

Karakteristično je da je takvo mišljenje potkrepljeno i rezultatima mnogih istraživanja javnog mnjenja sprovedenim u proteklih nekoliko godina u zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom, koje su Amerikanci pomno proučavali. Qudi u zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom po pravilu izražavaju poštovanje za ono što se smatra vrednostima zapadnih društava, mada pokazuju veliku odbojnost prema politici SAD na Bliskom istoku. Naročito prema savezništvu Amerike sa Izraelom, prema okupaciji Iraka, ili podršci koju Vašington pruža nekim od autokratskih režima u tom regionu...

U odeljenju za odbrambena istraživanja samog Pentagona prošle jeseni je zabeleženo: “Muslimani ne mrze našu slobodu, ali oni ne prihvataju našu politiku. Ogromna većina muslimana ima primedbe u odnosu na ono što, po njihovom mišljenju, predstavlja našu jednostranu podršku Izraelu i nedovoljno poštovanje prava Palestinaca, kao i ono što sve veći broj muslimana vidi kao našu podršku tiranijama u Egiptu, Saudijskoj Arabiji, Jordanu, Pakistanu i državama u Persijskom zalivu.”

Ričard Pejp, politikolog sa Univerziteta Čikago, dugo je i pažljivo proučavao fenomen

bombaša samoubica. Na osnovu tih istraživanja napisao je knjigu pod naslovom “Umreti za pobedu: Strateška logika samoubilačkog terorizma”, koja sada ima šanse da postane pravi bestseler. I on se slaže da su pripadnici Al kaide i sličnih terorističkih grupa, koji postupaju po istovetnom obrascu, gotovo bez izuzetka rukovođeni političkim ciljevima i motivima.

Pažljivo studirajući sve raspoložive podatke za čak 462 izvršena samoubilačka teroristička akta između 1980. i 2004. godine, uključujući i one koje su počinili “Tamilski tigrovi” u Šri Lanki, pripadnici “brigade mučenika Al-Aksa” u Palestini i članovi mnogih sličnih grupa i pokreta, on je utvrdio da je u 95 odsto slučajeva njihov glavni motiv bio zahtev da se “strane trupe” povuku sa “okupiranih teritorija”...

“Samoubilački terorizam je po pravilu odgovor na neku od formi strane okupacije, a ne rezultat islamskog fundamentalizma”, zaključio je Pejp u tekstu objavljenom u najnovijem (julskom) broju časopisa “Američki konzervativac”. On istovremeno upozorava da “korišćenje velike vojne sile da bi se ostvarila promena u nekom od takvih društava može da izazove samo efekat suprotan od željenog – da utiče na porast broja bombaša samoubica koji će krenuti protiv nas”.

Brojne zajednice muslimana (doseljenici iz Pakistana, Bangladeša, Indije, Avganistana, arapskih zemalja...), u Londonu i drugim velikim gradovima u Britaniji, ovih dana preživljavaju teške trenutke. Verski poglavari ulažu silan trud da smanje tenzije i preduhitre napade razjarene gomile mladih desničara i nacionalista na njihove yamije, a mnogi muslimani govore kako se sada osećaju ugroženima i strahuju da izađu na ulice...

Pitanje je, naravno: kako će na evropska društva i na politiku evropskih zemalja delovati ovaj šok? Hoće li pod uticajem onoga što se prošle nedelje dogodilo u Londonu, u krajnjoj instanci, prevladati razum? Hoće li pojedine vlade zemalja koje su se već našle na udaru terorista, kao i one koje strahuju da bi to uskoro moglo i njima da se dogodi, stvarno početi da traže dublje uzroke koji stimulišu pojavu i širenje samoubilačkog terorizma? Ili će i dalje povlačiti poteze koji sami po sebi stimulišu rasplamsavanje ovoga zla?

protiv terorizma, mahom kopirati američka iskustva. Tako je, na primer, pomenuta mogućnost da Velika Britanija zatraži od svojih partnera u EU da se omogući praktično neograničena kontrola i prisluškivanje telefonskih razgovora, što se prema važećem evropskom standardu, različitom od američkog, smatra zaštićenom sferom privatnosti. Zatim, da se operateri mobilne telefonije obavežu da sve podatke, ili snimljene razgovore čuvaju najmanje godinu dana i kada se to od njih zatraži, stave ih na uvid vlastima...

Na to su već upozorili neki partneri u EU (recimo, Austrijanci), primećujući da bi tako nešto moglo biti veoma opasno. Nema nikakve sumnje da će sada svi požuriti da uvedu biometričke lične isprave (lične karte, pasoši, vize...) i da će na sve strane širim ovlašćenjima policije opet početi da se ograničavaju mnoga tradicionalna ljudska prava...

Drugim rečima, ma šta da im je – navodno – bio cilj, i teroristi iz londonskog podzemlja će očito postići samo to da svet pod dejstvom njihovih bombi postane još nehumanije i neudobnije mesto za život.