Miša tri odsto

Jukos, naftna kompanija milijardera Hodorkovskog, procenjen je u jednom trenutku na čak 45 milijardi dolara. Međutim, 1995. kada je privatizovana, ta ista naftna kompanija ustupljena je budućem bogatašu za svega 309 miliona (i čak se tvrdi da on ni to nije nikada uplatio).

U vreme Jeljcina, bogatstvo je (govorilo se na osnovu takvih primera) “ležalo u prašini”. Trebalo je samo sagnuti se i “pokupiti ga”. Postsovjetska epoha podsećala je na zadocnelu reprizu američke “potere za zlatom”, jer se u njoj nije obogatio “jedino ko nije hteo”. Dabome – uz uslov da je takav imao vezu u “visokoj vlasti” i da je prihvatao pravilo da vlast takođe iščekuje svoje.

Za vreme Černomirdina, već sam “razgovor” i prijem nekog šefa neke zapadne kompanije kod predsednika vlade, podrazumevali su da se Černomirdinu plati za ukazanu priliku. Koliko – nigde nije bilo napisano, ali “znalo se”. Natuknulo bi se tamo gde treba.

Na Zapadu, dokazi o podmitljivosti predsednika ruske vlade dospeli su čak na sto potpredsednika SAD Alberta Gora, tada zaduženog za saradnju s Moskvom u ekonomiji (Komisija Gor-Černomirdin). Ali, administracija Klintona je izbegavala upuštanje u korumpiranost ruskih vlasti, pazila je da ne kvari politički mnogo važnije prijateljstvo s Jeljcinom.

U takvim uslovima, Jeljcinov ministar finansija Kasjanov pročuo se bio nadimkom “Miša tri odsto”. Slikovito. Dolaskom Putina u Kremlj, Kasjanov je, štaviše, postao predsednik vlade. Preuzet je Jeljcinovim “političkim testamentom”, kao personalni garant simbioze vrha vlasti i novostvorene ruske “oligarhije”.

Politički raskid Putina s “oligarhijom” (beležen spektaklom suđenja Hodorkovskom i prodajom Jukosa “na dobošu”), učinio je međutim izlišnim i dalje održavanje na vlasti njenog “čoveka za vezu”. “Mišu tri odsto” nasledio je na dužnosti premijera Fratkov. Kasjanov je prešao u opoziciju.

Elita vlasti je bratstvo s pravilima. Jedno od pravila je da se ne dira u svetost višeg autoriteta. Propast Hodorkovskog počela je njegovim iskorakom u “visoku politiku”, kada je procenio da je u stanju da se suprotstavi Putinu. Slučajno ili ne, tek do tog časa, policija i tužilaštvo nisu se zanimali za milijarde dolara Jukosovog neplaćenog poreza.

Povukavši se, Mihail Kasjanov je takođe mogao mirno da uživa u svom, valjda već dovoljno unosnom “nadimku”. Zašto bi se inače vlasti jedne i tako korumpirane države ikad interesovale za nečijih “tri odsto”, da taj slučajno već sam nije odlučio da zagazi u vode duboke. A Kasjanov je, doslovno tako, prvo počeo da kritikuje Putina, tvrdeći da predsednik “vodi Rusiju stranputicom”. Onda je govorio da Putin “restaurira sovjetski sistem s elementima kapitalizma”. Pa je izjavio da predsednik Rusije guši demokratiju, da ukida nezavisnost sudstva i medija i da ograničava slobodu, te time sprečava i razvoj ruskog “biznisa”. Da bi konačno, proletos, potvrdio da je, “ako ga narod hoće”, spreman da se kandiduje na ruskim predsedničkim izborima. Razumljivo, predvodeći (ovog trenutka razjedinjenu) desnu opoziciju protiv eventualnog kandidata partija vlasti i Kremlja.

U “Miši tri odsto”, štampa gladna senzacija prepoznala je posle takvih izjava “ruskog Juščenka”, propitujući junaka priče o mogućnostima izbijanja “naranyaste revolucije” i u Rusiji. Da li bi je on možda predvodio?

Upravo u uzletu tog interesovanja, u Moskvi je minulog vikenda potvrđeno da je tužilaštvo tog grada otvorilo istragu protiv Kasjanova – pod sumnjom da je, polazeći s dužnosti predsednika vlade, nezakonito prisvojio državnu imovinu vrednu približno 30 miliona dolara.

Puklo je kao bomba. Reč je o dači nekadašnjeg sovjetskog ideologa Suslova i čak jedanaest i po hektara pripadajućeg zemljišta u rejonu zapadne Moskve (Trojce-Likovo). Dača je u zoni za probrane, u prvom susedstvu s letnjikovcem ruskog nobelovca Solženjicina. Opasana je jakim zidom, opskrbljena je teniskim terenom a ima i sopstvenu plažu, jer reka protiče pored samog poseda.

Navodno, Kasjanov je imanje pribavio na samom kraju mandata, za sasvim simboličnu sumu novca i koristeći paravan neke firme, koja je posredovala u transakciji. Istraga tužilaštva pokrenuta je na inicijativu Aleksandra Hinštajna, novinara lojalnog vlastima, inače još i deputata Ujedinjene Rusije. U članku u Moskovskom komsomolcu, taj Hinštajn je prošle nedelje optužio da je bivši premijer pribavio imanje pribegavši sredstvima korupcije. Naveo je da je u “poslu” pomogao jedan “vrlo poznat oligarh”, a kasnije, u intervjuu moskovskim novinama, Hinštajn je “pomagača” identifikovao kao Mihaila Fridmana, poznatog milijardera, čelnika ruske Alfa grupacije.

U iščekivanju da se u Moskvi sada pojavi i sam Kasjanov, početkom ove nedelje slučaja su se latili politički analitičari, zauzeti razmišljanjem o odnosu političkih snaga na sceni dve godine pre idućih izbora. Samim tim, možda tipično za Rusiju, i samo pitanje je smesta preformulisano. U drugom planu je način na koji je posed pribavljen, navodno u bescenje. Glavno je, zašto su izvukli baš Mišu Kasjanova? I zašto baš sada, da li mu je to možda prva opomena?

Jer, bože moj, postoje desetine i desetine drugih koji su nešto ukrali (velika je Rusija, ima se), ali podaci o njima leže pod prašinom, a iz fioke izvlače baš “slučaj Kasjanova”...