Arhiva

Poslednja odbrana Pejtona

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Harlem, i Roja Tinisa, i sve što je dolazilo s one strane bare. Sada, posle Milosrdnog anđela više i ne marimo, kako su nekada govorile bake po čuburskim sokacima, avlijama i partajama. Ono, što jest-jest, tu, na uglu Čuburske i Mačvanske, u zanatskom centru kojeg je iznedrio pok. arh. Ranko Radović, navikli smo da slušamo džez, u klubu – kod Macana. Kao, dođe u Beograd Duško Gojković, pa usput navrati u klub. Duško, odmah sa aviona produva trubu sa Batom Jankovićem, i bež’ u Tokio, il’ London... Dođe i Lordan Zafranović, popije kod gospa Mice jedno malo crno, pa u Peking na festival.

Nama, Čuburcima, sada je stalo do našeg ćoška, gde se Makenzijeva uliva u Čubursku, gde skreće trolejbus za Krst i dvadesetčetvorka za Neimar. Stalo nam je do lipa u cvatu, od čijeg mirisa i pčele popadaju u nesvest, do one dženarike u parku preko puta, do čuburskih smokava i čempresa što se krive ka severu od košave. Nama je stalo do našeg Čuburskog potoka koji još uvek žubori negde ispod asfaltom zarobljene kaldrme, tamo ka Južnom bulevaru.

Čubure, iz našeg detinjstva, zaista više nema. Ona je negde u oblacima, ni na nebu ni na zemlji. Otišla je valjda sa cirkusom Adrija, sa rasadnicima kod Porte, sa Orfeumom, sa Lolom Falanom, skrivena u onaj poslednji cirkuski vagon sa slikom krezubog lava, kome je neki čuburski čapkun docrtao medenicu na vratu.

Ovih dana se naveliko priča da neki novoimenovani guru hoće da nam, na naše ćoše, uvali ni manje – ni više, nego: garažu. Kaže, onako autoritativno, kroz lenonke: “Pa gde

će hodočasnici i gosti Hrama, moramo negde da im smestimo automobile!”

Em nam ukraše Čubursku reku, evakuisaše Orlovića Pavla, napraviše one tunele od Stojana Protića, prekrstiše Dragačevsku, srušiše Kikevac, Tabor, i staru Čuburu, pa sad hoće da nam poseku i one stoletne lipe, i da valjda za potpalu iscepkaju Rankov zanatski centar koji je uveliko već urastao u ambijentalnu celinu. Zamalo da nije postao i spomenik pod zaštitom države! Navalili novi vernici da hodočasnicima obezbede preko potrebnu i ničim izazvanu garažu. Da pod rep kolju. Isto kao i pre pedesetak godina kada su u staroj, tada još nedovršenoj Porti, moćnici građevinskog preduzeća RAD – onda nevernici, smestili svoje kamione i kipere, dizalice i finišere. Potreba bila preka kao i sada, verovatno? Naravno, Čuburci nikada nisu imali ništa protiv Porte i male Svetosavske crkvice u kojoj smo skoro svi kršteni, a ako i nismo, bar smo slobodno pili vodu sa crkvene česme, kad se naigramo fudbala. Krali smo voće i jurili golubove po Francuskoj crkvi na Neimaru gde i sad još slušamo orgulje. Roditelji su nas vaspitavali da, bez obzira šta su nam bili očevi, svakom svešteniku na ulici, još iz daleka kažemo: ljubim ruke gos’n popo!

Možda bih se ja, kao rođeni Čuburac i složio da nam treba uvesti kanalizaciju, toplovod, internet, kablovsku, emancipovati bašte, popraviti Božidarac, konzervirati ono par preostalih kućeraka i od njih napraviti još jednu Skadarliju... Ali, verujte mi, niko od nas zemljaka nikada nije ni pitan šta i kako treba graditi u našem rodnom kraju. Siguran sam da bi se našlo neko bolje rešenje! No, razmišljao sam i o tome da dignem ruke, pa da izbegnem.

Legnem tako uveče i mislim: kako bi bilo da ja odem u neki tuđ grad, da se tamo prikažem ugroženim i uvređenim, diplomu i još preko toga škole imam, pa da se zaposlim u nekoj Upravi, da onako, kao, boli me uvo – nisam odavde, porušim Kalču, Qubu Guštera u vr’ malu, iscepkam jedno dvesta metara Čaršije sve sa šadrvanima, porušim Osnovnu školu sa dva odeljenja i deset skamija... i od nje napravim... ne znam, ali, garaža mi zaista nije ni padala na pamet. Kako bilo, odmah bi me neko optužio da mu uništavam tradiciju, utirem korene i zavičaj, da mu narušavam ambijentalnu celinu, ubijam detinjstvo, amputiram mladost (provedenu inače u nekom studenjaku), a ne daj bože da džarnem u kakav jablan, oskorušu ili vrbu na kojoj se crne ofucane najlon-kese, zavoji i koješta još od tog materijala...

Ovde, kod nas, na obroncima Čubure, pre nekih pola godine kao od šale posekoše jedno od pet veoma starih – retkih i svuda u svetu zakonom zaštićenih stabala milenijumskog drveta ginko bilobe!

Ej, narode, ginko biloba (na kineskom – srebrna kajsija) posečena u Kraju da se napravi garaža! Niko ni prstom da mrdne, tamo, gore na Krstu, u Vojvode Petka gde ja sa mojim Dikijem vijam mačore kad zaarlauču. Sad će i ove naše sekularne lipe u Zanatskom centru, preko noći, kad vetar stane pred zoru, da satru, naprave od njih oblice i japiju za nečiju vikendicu, besplatno ustupe ceo plac od preko pola hektara Javnim garažama i parkingu i – lova do krova. A na krovu? E, na njega ćemo se mi Čuburci popeti, da sa vrha te garaže pogledom tražimo našu Čuburu negde, ni na nebu ni na zemlji rekoh, ili još bolje: da odmah pojurimo za onim cirkusom, što ode iz Porte kod Karađorđevog parka i potražimo mesto za glupe avguste, jer valjda jedino tu i spadamo.

Napravite prvo spomenik Crnjanskom, pred njegovim jedinim beogradskim i srpskim stanom, obeležite sve kuće u kojima su živeli ili još uvek žive: Bata Mihajlović, Ivan Lalić, Ilija Kolarević, Periša da Milić, Zorica Simeonović, Rade Konstantinović, Grada Stojaković, Mika Oklop, Bata Bubuleja, Gostuški... ima vremena i mesta za garaže; pod Kalenićevom pijacom, ili ispod Čuburskog parka na primer. Urbanisti, samo malo mućnite glavom gde biste vi to gradili da ste nekim slučajem bili ovlašćeni u vašem zavičaju.

Jedno je sasvim sigurno. Nemojte se iznenaditi da neko šilom izbuši gume svim tim vašim silnim šoferima u garaži koju nameravate da gradite na mestu Pejtona – nasred našeg sela. Tamo gde maštamo o vilama čuburskim, usahloj reci, vodenicama. Tamo gde zamišljamo vodeničara kako kod Trajkove pekare ili Pejtona melje brašno, ono crno, za pogaču. Kakve bi vam on tek priče o ovom našem kraju, selu, zavičaju – suburianumu ispričao! Meni se već priviđa i moj brod, privezan za jedini preostali bor na obalama presahlog čuburskog mora uspomena i, siguran kraj jedne nedovršene priče... Jer, konačno, ni Čubura dunđerima ne veruje!

A kako ono beše, skoro da sam i zaboravio: 60:0, je l', videćemo?

Miša D. Jovanović

Čuburac – prozni pisac