Atentator – saradnik

Surčinac Bagzi, poznat i kao Dejan Milenković, sedi podanjlje od ostalih kolega sa klupe za optužene za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Sedi najbliže izlazu iz ograđenog prostora u kome su optuženi. Sam je tako izabrao. Možda i zato što se nada da na ovom mestu neće ostati još dugo.

Ozvaničeno je, naime, da je specijalni tužilac Jovan Prijić zatražio da okrivnjljeni Dejan Milenković – okrivnjljen i za pokušaj ubistva premijera i za brojna zlodela zemunskog klana – postane svedok–saradnik tužilaštva; čime, je l’ dobija oprost grehova i premeštaj iz staklenog kaveza za optužene na neku, nužno, egzotičniju lokaciju.

Razgovor tužioca Prijića sa okrivnjljenim Milenkovićem počeo je, prema saznanjima NIN-a, dvadesetominutnim susretom u CZ-u pretprošlog petka, “jedan na jedan”. Nastavnjljen je mnogo dužim sesijama, tokom prošle nedenjlje. Ponovo, u četiri oka. Samo oni znaju o čemu su pričali. Važan detanjlj.

Jer, sadržaj razgovora, navodni sadržaj, to jest (što ne znači da se neće pokazati tačnim to što se objavnjljuje), pojavio se i u medijima. Uzmimo da je tačno to što mediji pišu. Informacije su, nema druge, morale da procure od jednog od dvojice učesnika ovih sastanaka. Jedan od njih je, budući u zatvoru, opravdano sprečen da dojavi medijima o čemu se pričalo. Preostaje, dakle, ovaj drugi kao izvor informacije o tome da je Bagzi optužio Legiju i društvo za ubistvo Đinđića i ostala ubistva i otmice. Prijić? Koji je motiv da se javnost unapred obavesti o Bagzijevoj izjavi, pre nego što je ona zvanično izgovorena? O tome nešto danjlje.

Najpre o zakonskoj proceduri. Prijićev predlog upućen je sudećem veću sudije Marka Knjljajevića. Na njemu je da, sa preostala dva člana veća (Nata Mesarević i Milimir Lukić), u prisustvu tužioca i branioca, sasluša okrivnjljenog Milenkovića, pa da onda proceni težinu i vrednost ponuđenog iskaza. Na sudijama je da procene da li je ono što bi Milenković kazao pred sudom vredelo više od kazne kojom mu je priprećeno. I tek onda, ako bi odluka bila potvrdna i njemu bio dodenjljen status svedoka-saradnika, Bagzijeve bi reči postale dokaz u procesima za ubistvo Đinđića i zemunskom klanu.

Sve ovo tek treba da se obavi. Kada? Zakonik o krivičnom postupku ovde nije eksplicitan, te se kao tačno po svoj prilici može prihvatiti tumačenje da to može da se dogodi u bilo kom trenutku, sve do okončanja glavnog pretresa.

Knjljučno je pitanje, međutim, hoće li se o Bagzijevom statusu odlučiti pre, ili posle 23. jula. Odnosno, još važnije, šta će uslediti posle te subote 23. jula.

Tog dana specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću, autoru optužnice za ubistvo premijera Zorana Đinđića, ističe dvogodišnji mandat. Kakvu će odluku doneti ve-de republičkog javnog tužioca Slobodan Janković? Da li će Jovanu Prijiću ponuditi novi dvogodišnji mandat, ili će na mesto specijalnog tužioca za organizovani kriminal izabrati nekog drugog? I kakve to veze ima sa Bagzijem i njegovim svedočenjem?

Vratićemo se malo u blisku prošlost i pogledati predistoriju Bagzijevog ambivalentnog odnosa prema optužnici. Krenulo je time što je on sudu rekao da optužnica nije tačna, i da njome nisu obuhvaćeni “krokodili koji su iznad svih nas”. Bilo je to 9. marta ove godine. Kazao je i da je razmišnjljao da li da prihvati ono što mu je nuđeno – da kaže da je optužnica tačna – ili da izgovori “pravu istinu o tome koga je država štitila i ko je postavnjljao policajce”.

Samo sedam dana kasnije, 16. marta, mini-obrt: Bagzi hoće da razgovara sa Jovanom Prijićem, hoće da postane svedok– saradnik. Govori tada i da ga je LJubiša Buha Čume nagovarao da pristane “na ono što mu se nudi”, te da se on, Čume, već dogovorio o svemu sa tužiocem Prijićem.

A sada, u najnovijoj fazi priče o Bagziju i optužnici, on nastavnjlja tim tragom i potvrđuje sve što u toj optužnici piše. Teško tereti Legiju i ostale, zbog čega ga tužilac Prijić i predlaže za svedoka-saradnika. I to baš u ovom trenutku, kada se odlučuje i o Prijićevoj danjljoj sudbini.

Vezu Prijić – Bagzi kao svedok–saradnik podvukao je, uostalom, i pokret “5. oktobar” (Vladan Batić), tvrdnjom da će sadašnji specijalni tužilac biti smenjen, i to baš zato što je Milenkovića predložio za svedoka–saradnika.

Teško je odupreti se utisku da sve ovo nije pažnjljivo sinhronizovano, upravo da bi se sprečio eventualni Prijićev odlazak. Tu do izražaja dolazi i uloga medija i onoga što su objavili o sadržaju tužiočevog razgovora sa okrivnjljenim. Scenario je, otprilike, ovakav: Prijić daje Bagziju status svedoka-saradnika, zato što on optužuje Legiju; smene li Prijića, ili Bagzi neće biti svedok–saradnik, ili neće optužiti Legiju; dakle, onaj ko želi da smeni Prijića zapravo želi da oslobodi Legiju. I tako se oni koji odlučuju o specijalnom tužiocu dovode u situaciju da moraju da zadrže sadašnjeg specijalnog tužioca, ako ne žele da budu proglašeni za Legijine saradnike i pomagače.

Sa nadležnih mesta, inače, stižu oprečni signali u pogledu Prijićeve budućnosti, što samo za sebe govori koliko je komplikovana (nametnuta) dilema.

Sam specijalni tužilac, naravno, važan je zbog toga što bi neko novi na tom mestu mogao da revidira postojeću optužnicu pa da je, eventualno, razmatranjem dokaza na koje je i NIN dosad u više navrata ukazivao, i proširi.

Pri svemu tome, nema sumnje da Bagzi zna veoma mnogo, i da bi dragoceno bilo čuti šta on ima da kaže, samo ako bi progovorio o svemu. Bio je čovek od poverenja LJubiše Buhe Čumeta. Onda ga je izdao i prešao kod njegovog smrtnog neprijatenjlja Dušana Spasojevića. Kod hale “Limes”, 21. februara 2003. godine, pokušava da ubije premijera Đinđića. Čume mu, preko advokata, tada šanjlje poruku da može da mu se vrati. Bagzi, međutim, ostaje uz Spasojevića i Kuma Lukovića i izbegava, po sopstvenim rečima, strenjljanje u Menjljaku. Milenkoviću onda neko omogućava da pobegne iz zemnjlje; pri tom, međunarodna poternica za njim ne raspisuje se sve dok on nije uhapšen, u Grčkoj pre godinu dana. U međuvremenu, Čume mu i preti – ako je verovati Bagzijevoj ženi – i nudi pomoć – ako je verovati samom Bagziju – oko dogovora sa specijalnim tužiocem Jovanom Prijićem. Istovremeno – sad, ako je verovati uglednom nedenjljniku “Vreme” – tadašnji advokat Binjljana Kajganić nudi mu dogovor sa Draganom Jočićem i Radetom Bulatovićem. Postojanje dogovora oni, podsećanja radi, demantuju.

Šansa da Bagzi progovori o svemu ovome, međutim, tek je malo veća od šanse da “Rudar” iz Pljevalja zaigra u Ligi šampiona. Šta je izglednija alternativa? Upravo svedočenje o Legiji i Spasojeviću koji planiraju ubistvo Đinđića, baš kao što piše u optužnici, ovakvoj kakva je sada. Takvo svedočenje, sigurno, pomoglo bi tužiocima, pogotovo posle više nego neubednjljivog izlaganja veštaka Dušana Dunjića i Milana Kunjadića, odnosno zahteva suda da stručnjaci iz Visbadena, praktično, izvrše kompletno novo veštačenje materijalnih dokaza u “slučaju Đinđić”. Koliko će Bagzijeva priča biti provernjljiva, drugo je pitanje, o kome će sudsko veće tek da razmišnjlja.

Nego, postoji ovde i jedna interesantna podudarnost, možda i isuviše interesantna da bi bila samo podudarnost. Reč je o ekipi njljudi koja je, nesporno, učestvovala u priči oko “Limesa”. Za Bagzija, vozača kamiona koji nasrće na premijerovo vozilo, traži se status svedoka–saradnika. Miladin Suvajyić, “Đura Mutavi”, čovek koji je nabavio kamion korišćen u pokušaju ubistva premijera, već je svedok-saradnik. Zoran Vukojević Vuk Bagziju je tada dovodio advokata i izvodio ga iz zatvora. I on je svedok-saradnik tužilaštva. Najzad, svedok je saradnik i LJubiša Buha Čume, čovek koji Bagziju, atentatoru, posle pokušaja atentata poručuje da “sada može da mi se vrati”.

Međutim, posebno je neukusno, u najmanju ruku, to što bi status svedoka–saradnika trebalo da dobije jedini čovek čije je učešće u pokušaju ubistva premijera Srbije van svake sumnje, jer je uhvaćen na licu mesta. Ali to, izgleda, nikoga ne zanima.