Dolaze megasuđenja

U korist Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu već tri nedelje svedoči general Božidar Delić. Bivši DŽU predsednik Delića očigledno smatra dragocenim svedokom odbrane (general je vešt na rečima, školovan i teorijski potkovan, u praksi iskušan učesnik rata protiv OVK i NATO-a na Kosovu), pa je skočio u njegovu odbranu kada je tužilac DŽefri Najs, umesto o Kosovu, Delića počeo da ispituje o – Srebrenici. Milošević nije uspeo da ga zaštiti od neugodnih pitanja o pokolju Muslimana posle pada zaštićene bosanske enklave 1995, iako je uložio energičan prigovor na to da se svedok unakrsno ispituje o događaju o kome nije svedočio i u kome nije učestvovao. Sudije su se, umesto sa Miloševićem, složile sa osnovnom Najsovom premisom: da Delićev stav prema zločinu u Srebrenici može bitno uticati na sud o kredibilitetu ovog svedoka.

Ako se kredibilitet u Hagu meri priznanjem haške verzije zločina u Srebrenici, onda Delić nije položio ispit. NJegova tvrdnja (da je u rejonu Srebrenice ubijeno 2000 – 3000 Srba i nekoliko hiljada Muslimana, i da je veliki broj Muslimana “ubijen u borbama”) navela je Najsa da ga stavi u isti koš sa “većinom Srba” koji i dalje “negiraju” zločin u Srebrenici, kako je rekao tužilac pozivajući se na neke domaće ankete javnog mnjenja. Tek ćemo na kraju suđenja, iz presude Slobodanu Miloševiću, saznati koliko su poverenja sudije poklonile Deliću, odnosno kako su cenile kredibilitet ovog važnog svedoka, i koliko je njemu, i čoveku koga je došao da brani, pred sudom naškodilo to što nije hteo da se složi sa Najsovom interpretacijom Srebrenice. Delić je, naime, insistirao da on ne poriče masovno ubijanje u Srebrenici, ali da poriče tužiočevu verziju događaja (“postoji jednostran pristup, govori se samo o žrtvama jednog naroda... u okolini Srebrenice uništena su 63 srpska sela i to niko ne spominje... ja znam da moj narod osuđuje sve zločine, i prvenstveno zločine koje su pojedinci iz mog naroda počinili... ja mislim da svi zločini moraju biti kažnjeni”). Najs je ponavljao: “Dakle, vi ni danas ne prihvatate da su srpske snage ubile između sedam i osam hiljada muškaraca i dečaka u Srebrenici…”

Najsov test za Delića može lako postati litmus test koji će svet primenjivati na sve Srbe, ili bar one koji prekorače prag Srbije, odnosno stupe u bližu komunikaciju sa svetom. Poricanje Srebrenice u Srba biće slično poricanju holokausta, odnosno nacističkih logora, u Nemaca: znak da još niste zaradili pravo da se vratite u okrilje civilizovanog sveta. Pogotovo ako i Međunarodni sud pravde u Hagu, gde Bosna i Hercegovina tuži SCG zbog genocida, potvrdi uverenje sudskog veća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju da se u Srebrenici dogodio genocid koji su izvršile srpske snage, i ako zatim ode i korak dalje i oceni da je genocid dirigovan iz Beograda, kao što Sarajevo traži. Ovih dana u sarajevskom “Oslobođenju” američki profesor prava Frensis Bojl, bivši vođa pravnog tima Bosne i Hercegovine pred Međunarodnim sudom pravde, pomalo euforično tvrdi da je svaka dilema oko pobede Bosne u sporu otklonjena jer je i Savet ministara SCG, u deklaraciji o Srebrenici, zvanično potvrdio da je Beograd odgovoran za masakr. Naši stručnjaci se ne slažu sa Bojlom da se “ono što je iznijeto u zvaničnom dokumentu u pravu tretira kao priznanje krivice”, ali nema nikakve sumnje da će taj dokument, ma kakva njegova pravna kakvoća bila, biti korišćen protiv nas u sporu u Hagu. Još je važnije to što “Oslobođenje” javlja, pozivajući se ne samo na Frensisa Bojla već i na zvaničnu potvrdu iz kabineta Sulejmana Tihića, člana Predsjedništva BiH, da je BiH odbila inicijativu britanskog šefa diplomatije DŽeka Stroa da povuče tužbu protiv Srbije i Crne Gore, i da je to isto učinila i Hrvatska (koja takođe vodi spor protiv Beograda pred istim sudom u Hagu). Britanska inicijativa bila je prvi ozbiljniji pokušaj stranaca da tihom diplomatijom izbegnu da se spor rešava na sudu u Hagu, a bosansko reagovanje delom svedoči i o velikoj samouverenosti Sarajeva u pogledu povoljnog ishoda tužbe.

Rasprava u Međunarodnom sudu pravde zakazana je za 26. februar iduće godine, a može se desiti da negde u isto vreme u Hagu počne još jedan veliki sudski proces koji će se isključivo baviti Srebrenicom. Reč je o najavljenom “megasuđenju” za zločin u Srebrenici: tužilaštvo je, naime, početkom juna predložilo da zajedno na optuženičku klupu zbog Srebrenice sednu LJubiša Beara, LJubomir Borovčanin, Vujadin Popović, Drago Nikolić, Milan Gvero, Vinko Pandurević, Milorad Trbić i Radivoj Miletić (ova osmorica se već nalaze u Ševeningenu), kao i Zdravko Tolimir, bivši bliski saradnik Ratka Mladića koji je još u bekstvu. Predviđena su megasuđenja i za Kosovo (Milutinović, Šainović, Ojdanić, Pavković, Lazarević, Đorđević i Lukić svi će zajedno na klupu za optužene u decembru ove, ili januaru iduće godine), u oktobru ove godine počinje takođe kolektivno suđenje optuženih za zločin u Ovčari, a tužilaštvo bi volelo da na klupi u istom procesu spoji Jovicu Stanišića, Frenkija Simatovića i Milana Martića sa Vojislavom Šešeljem. Ova megasuđenja podsećaju na način na koji je radio Nirnberški tribunal, više nego na prve godine rada Haškog tribunala.

Kako sada stvari stoje, u Hagu će zbog Srebrenice odgovarati ukupno 19 optuženika. U toku je proces protiv Slobodana Miloševića, Radovan Karadžić i Ratko Mladić su još u bekstvu, a šest bosanskih Srba već je osuđeno zbog zločina u Srebrenici: komandant Drinskog korpusa Radislav Krstić je pravosnažno osuđen na 35 godina zatvora zbog pomaganja genocida, a pukovnik Vidoje Blagojević koji je rukovodio Bratunačkom brigadom za isto je delo dobio 18 godina. On i Dragan Jokić, šef inžinjerije u Zvorničkoj brigadi, koji je osuđen na devet godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti, žalili su se na kazne. Jedan broj optuženih za Srebrenicu nagodio se sa tužilaštvom i priznao zločin. Prvi je bio Dražen Erdemović, koji je priznao ubistvo 70 Muslimana i već se nalazi na slobodi jer je odslužio petogodišnju kaznu zatvora. Dragan Obrenović iz Zvorničke brigade nagodbom je preinačio optužbu za genocid u optužbu za zločin protiv čovečnosti: osuđen je na 17 godina zatvora. Momir Nikolić, pomoćnik komandanta Bratunačke brigade, žalio se na kaznu (27 godina zatvora) izrečenu za zločin protiv čovečnosti (i njemu je optužnica preinačena posle nagodbe: prvobitno je bio optužen za genocid).

Devetnaesti optuženi za Srebrenicu je bivši šef Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilo Perišić. On po svemu ima zaseban tretman u Hagu, jer je jedini optuženi za Srebrenicu koji nije uključen u “megaproces”, odnosno za koga tužilaštvo nije tražilo spajanje optužnica i istovremeno suđenje (u interesu ekonomičnosti i pravičnosti suđenja, kao i radi minimiziranja muka svedoka, odnosno žrtava iz redova svedoka, kako tužilaštvo obično obrazlaže zahteve za objedinjavanje procesa). Perišić je izuzetak i po tome što je sve što je neugodno u Hagu obavio ekspresno i bez pomoći iz Beograda. Dobio je iste garancije kao i svi drugi optuženici koji su se predali tribunalu, ali mu se u Hagu izgleda više verovalo: izuzetak je i po tome što ga je sud pustio na privremenu slobodu bez držanja uobičajene javne rasprave o tome, dakle i bez dolaska ijednog zvaničnika iz Beograda koji bi garantovao za njega, a tužilaštvo se nije ni žalilo na takvu odluku suda. Poređenja radi, general Dragoljub Ojdanić pušten je na privremenu slobodu iz trećeg puta, odnosno iz tri pokušaja (tužilaštvo se posle svake pozitivne odluke suda žalilo na privremeno puštanje), i posle tačno tri godine pritvoreništva; Perišić je izašao iz Ševeningena posle tri meseca, iz prvog puta. Perišić je unajmio američkog advokata da ga brani, a na statusnoj konferenciji je tužilac Čester Stemp u jednom trenutku rekao: “Ako u ovom slučaju dođe do suđenja...” Posmatrači su protumačili da se time više nego jasno nagoveštava mogućnost nagodbe, odnosno Perišićeva namera da prizna krivicu u zamenu za manju, odnosno simboličnu kaznu. U svakom slučaju, upadljivo je to da tužilaštvu ni na pamet ne pada da Perišića, koji je po svoj prilici bio u dosta bliskim vezama sa Mladićem u vreme zauzimanja Srebrenice, pripoji “megasuđenju” za Srebrenicu. Takođe, sudije su u odluci o puštanju Perišića na privremenu slobodu pohvalile njegovu kooperativnost (dao je iskaz tužiocu na 36 kompjuterskih diskova) i njegovog “veoma kooperativnog tima odbrane”.

Tužilaštvo ne može da podiže nove optužnice, ali može da preinačava stare, a nedavno je nagovestilo da će tražiti od suda dozvolu da proširi optužnicu protiv Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića i na zločine u Srebrenici, zbog video-kasete o “Škorpionima” prikazane na suđenju Slobodanu Miloševiću. To bi ukupan skor podiglo na više od dvadeset optuženih zbog Srebrenice.

Takva strategija tužilaštva, kad je reč o Srebrenici, savršeno je razumljiva s aspekta ciljeva optužbe. Ono što je potpuno neshvatljivo, jeste strategija odbrane Slobodana Miloševića kada je reč o Srebrenici, i uopšte ratu u Bosni i Hrvatskoj. Bivši DŽU predsednik u potpunosti je usredsređen na deo optužnice koji se odnosi na Kosovo. Delom s pravom, jer je za Kosovo Milošević odgovoran i de iure i de facto, nema mnogo dilema oko toga je li on imao odlučujući uticaj na sve što se u ratu na Kosovu dešavalo, a delom možda i zato što izgleda najviše voli da u sudnici sluša kako o njemu govore njegovi policajci i oficiri, oni koji mu nisu otkazali ni političku ni ideološku poslušnost. Kada to postigne, ne obazire se mnogo na to što mu vreme prolazi, što je utrošio više od trećine vremena predviđene za odbranu, a da se praktično najtežih optužbi (za genocid) ni dotakao nije.

Čudno je, pre svega, što se Milošević nije ustremio na najslabiju tačku optužnice, odnosno na onu koju je najteže dokazati jer podrazumeva dokazivanje namere optuženoga. Sama Karla del Ponte u nekoliko intervjua početkom prošle godine, kada je isteklo vreme za dokazivanje optužbi protiv Miloševića, praktično je javno priznala da nije uspela da dokaže da je Milošević planirao, a kamoli naredio genocid nad Muslimanima. Sa istom su je tvrdnjom preduhitrili međunarodni eksperti, a jedan sudija (Korejac O Gon Kvon) izuzeo je mišljenje kada je sudsko veće odlučilo da ne odbaci već na polovini suđenja optužbu za genocid u smislu planiranja i naređivanja, dakle svesne namere optuženog. Više puta je primećeno da se Milošević na sudu ne ponaša kao optuženi, odnosno da se ne trudi da nešto postigne u Hagu u procesnom smislu, već da tamo piše svoj politički testament, odnosno da brani svoju istorijsku ulogu. To, međutim, nije dovoljno za razumevanje toga što Milošević naizgled uopšte ne percipira teret optužbe za genocid na kolektivnim srpskim plećima. Genocid nije zločin koji može da počini pojedinac: Miloševićeva osuda za genocid mogla bi da upropasti državu trajnije nego što je to njemu samom pošlo za rukom. Čak i Miloševićevo poimanje patriotizma moralo bi s tim da računa. Milošević se, međutim, u Hagu drži kao da ga se ovdašnja kolektivna sudbina uopšte ne dotiče: interesuje ga samo njegov lični “gard” pred svojim haškim neprijateljem. U sudnicu dovodi one koji gode njegovom egu.

Niko, naravno, ne tvrdi da Milošević ima moć da iz haške ćelije retroaktivno promeni prirodu zločina koji su srpske snage izvršile u Srebrenici, čak i kada bi mu bilo stalo do toga da pomogne da se “srpska strana rata” jasnije i pravičnije predstavi u Hagu. Ali bivši “prijatelj suda” iz Beograda Branislav Tapušković, advokat koji je sudelovao u delu suđenja kada je dokazivana optužnica, primećuje da Slobodan Milošević u izboru svedoka odbrane kao da ide u drugu krajnost: kao da izbegava da na klupu za svedoke poziva srpske žrtve. Ovo je utoliko upadljivije što je tužilaštvo u kosovskom delu optužnice gotovo isključivo insistiralo na žrtvama: predsednik sudskog veća Ričard Mej tada je kritikovao tužilaštvo što ne izvodi svedoke koji bi dokazivali postojanje “zajedničkog zločinačkog poduhvata”, odnosno zavereničkog koncepta koji je navodno postojao u progonu albanskog stanovništva. Dve trećine kosovskih svedoka bili su žrtve pomoću kojih je tužilaštvo dokazivalo da su se zločini desili na terenu, umesto da se koncentriše na to da dokaže kako je Milošević naređivao da se ti zločini dese na terenu. Takva je strategija bila nepametna za tužioca, ali bi bila pametna za odbranu. Milošević, međutim, ni u kosovskom delu optužnice ne dovodi srpske policajce ranjene u sukobima sa pripadnicima OVK, niti decu i majke palih pripadnika srpskih snaga bezbednosti, kako bi ukazao da je terorizam OVK proizvodio srpske žrtve i iziskivao snažnu reakciju srpske države. Ta je reakcija možda bila prekomerna, ali nije bila po sebi nezakonita. Tapušković se pita nije li Miloševiću bilo u interesu da dovede svedoke čija su stradanja takva da tužilaštvo odustane od unakrsnog ispitivanja i umesto toga kaže, kao što je Milošević u nekoliko navrata rekao žrtvama silovanja i majkama pobijene albanske dece: “Nemam nijedno pitanje. Ja saučestvujem u vašoj boli.”

Tužilaštvo se ovih dana u Hagu možda i služi Srebrenicom “u medijske svrhe”, kako Milošević optužuje “drugu stranu” kada Najs, usred rasprave o Kosovu, Deliću postavi pitanje o Srebrenici, ali zato se Milošević ponaša kao da Srebrenice uopšte nema. Kao da ne zna da je desetogodišnjica masakra glavna balkanska tema ove godine, i kao da ga ne zanima to što je malo ko u svetu spreman da na dnevni red uopšte stavi postojanje srpskih žrtava u ovom delu Bosne. On je te žrtve mogao da izvede na svetsku scenu, da je to samo hteo. Mogao je, uostalom, da dovede za svedoka nekoga iz armije istraživača, istoričara i svakovrsnih eksperata angažovanih od strane holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju (NIOD) ko bi posvedočio da je ova ustanova, po nalogu holandske vlade, utrošila šest godina i milione dolara na istraživanje događaja u Srebrenici. NIOD je na kraju izašao na videlo sa istorijskom monografijom od sedam i po hiljada stranica koja je srpsku stranu predstavila daleko blagonaklonije nego tužilaštvo Haškog tribunala (bosanska delegacija bila je izrazito nezadovoljna a predstavnice majki Srebrenice u znak protesta napustile su prezentaciju izveštaja). U izveštaju NIOD-a stavljen je naglasak na zločine muslimanskih vojnika koji su se iskradali iz zaštićene zone (koja je trebalo da bude i demilitarizovana, ali nije bila) i napadali okolna srpska sela. Na kraju, u tom izveštaju piše da nema dokaza da je Milošević znao da će do masakra doći, a kamoli da ga je naredio.

I ne samo što Milošević ne poziva srpske žrtve za svedoke, već se sprema da usred obeležavanja Srebrenice, dok svet plače za hiljadama ubijenih i nestalih Muslimana, za svedoka pozove Vojislava Šešelja. NJegova je pretpostavljena namera da Šešelj bude živi dokaz da on, Milošević, nije bio nikakav srpski nacionalista a kamoli pobornik “Velike Srbije” (ili bar ne u poređenju sa Šešeljem). Verovatno mu se sviđa i to što će njihov dijalog u sudnici izazvati nezapamćeno interesovanje javnosti u Srbiji, što će to biti TV-šou sa najvećim mogućim rejtinzima. Ta cinična računica ne vodi nikakvog računa o tome da će dijalog Šešelj – Milošević o tome ko je bio veći nacionalista i ko je unutar Miloševićevog režima “mamuzao” da se ide šire u političke i ratne sukobe, doneti strašan minus Srbiji.

Ruska veza Američki ambasador za ratne zločine Pjer Rišar Prosper iskoristio je posetu Srebrenici da podvuče koliko je zadovoljan što region bolje sarađuje sa Hagom, i što se haška priča na taj način polako privodi kraju. Nije propustio da (u intervjuu sarajevskom “Dnevnom avazu”) kaže da se “vode razgovori sa Rusima” o haškim beguncima koji se navodno kriju na teritoriji Rusije. NJegova izjava poklapa se sa tvrdnjama iz obično dobro obaveštenih izvora da bi se slučaj Vlastimira Đorđevića “Rođe” mogao uskoro okončati na sličan način kao i slučaj Mire Marković (tako što bi Rusi mogli da obaveste Đorđevića da mu, u tom i tom roku, “ističe viza”). Dugo se govorka da se Đorđević nalazi u Rusiji u koju je navodno otišao nakon što je na videlo izašla afera “hladnjače”, odnosno nakon što se saznalo da je igrao ulogu u sklanjanju leševa albanskih civila sa kosovskih ratišta za vreme rata sa NATO-om. (DOS-ova vlast je delimično i sama širila tu priču, a beogradskom “Danasu” je “procureno” da je o Đorđeviću još 1989. vođena istraga zbog sumnje da je u vezi sa ruskim obaveštajnim službama.) Đorđević je u prvim mesecima vlasti DOS-a u Srbiji (posle decembarskih republičkih izbora 2000) bio na položaju savetnika ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, da bi onda naprasno, 14. aprila 2001, Mihajlović potpisao rešenje o njegovom penzionisanju, samo šest nedelja nakon što ga je imenovao. Ondašnja vlast je uporno javno negirala da je Đorđevićevo penzionisanje u bilo kakvoj vezi sa aferom “hladnjače”. NIN je, međutim, došao u posed dokumenta Haškog tužilaštva od 6. aprila 2001. godine u kom se od Beograda, samo sedam dana posle hapšenja Slobodana Miloševića, traži da “locira radi intervjua” sedam osoba koje “jesu, ili su bile” službenici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Reč je o Zoranu Mijatoviću, Jovici Stanišiću, Frenkiju Simatoviću, Davidu Gajiću i Vlastimiru Đorđeviću. Dušan Mihajlović odmah je svom savetniku potpisao rešenje o penzionisanju, ali vlast u času kada je Milošević tek uhapšen, nije bila, izgleda, rada da javnost stekne utisak da stvar sa Haškim tribunalom tek počinje i da će se istrage, i broj policajaca koji će biti predmet haških istraga, koncentrično širiti. Zato nije dopušteno da se osobe sa spiska još tada “lociraju radi intervjua”. Do toga je došlo kasnije, a u slučaju Vlastimira Đorđevića možda će uskoro doći, samo u svojstvu optuženoga