Oluja

Hrvatski premijer Ivo Sanader najavio je da će proslava desetogodišnjice Oluje “ovog ljeta biti svečanija nego li se to prije planiralo”. Svečano će nesumnjivo biti, a na liniji opsežnih priprema koje se u to ime vrše u Hrvatskoj našla se i inicijativa Slavena Letice, člana poslaničkog kluba Hrvatske stranke prava, koji je predložio usvajanje Deklaracije o Oluji u kojoj se ta operacija definiše kao kao “saveznička antiteroristička akcija zasnovana na međunarodnom pravu”.

Za svoj predlog Letica je odmah dobio podršku Andrije Hebranga (HDZ) i Ive Josipovića (SDP) koji su pomogli u pisanju ovog dokumenta čiji je cilj “smanjivanje kontroverzi o Oluji, koje produciraju neke haške optužnice”.

“Mi smo je pomalo sebično definirali kao ekskluzivnu akciju Hrvatske vojske, ali je činjenica da je ’Oluja’ izvedena s punim međunarodnim legitimitetom, da je pokrivena rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i uz političku i obaveštajnu potporu SAD, da su u njoj učestvovale snage NATO-a i da su nam konsultacijama pomagali penzionisani generali američke vojske”, kaže Letica i predlaže da Sabor pošalje posebne i trajne izraze zahvalnosti i poštovanja Bilu Klintonu i njegovim saradnicima Alu Goru, Medlin Olbrajt, Ričardu Holbruku, Antoniju Lejku, Piteru Galbrajtu.

Hrvatski politički establišment postao je vidno uznemiren poslednjih meseci otkako je haško tužilaštvo zatražilo da se optužnica protiv generala Ivana Čermaka i Mladena Markača (optuženih za zločine nad Srbima počinjene 1995. godine u Hrvatskoj i za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu etničkog čišćenja Srba iz pojedinih delova Hrvatske) proširi i da obuhvati veći broj vojnih i državnih službenika kao učesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. U krug osumnjičenih, Hag za neka buduća vremena uvodi nosioce vlasti: članove vlade, ministarstva obrane, ministarstva unutrašnjih poslova, lokalnih vlasti. U Hrvatskoj se nekako iznenada pojavila tiha jeza da bi to mogao biti osnov za neke buduće optužnice, odnosno za novi krug uslovljavanja Hrvatske za evropske integracije.

Ovo je shvaćeno i kao direktni atak na tekovine Domovinskog rata i usledile su ljutite izjave o tome da je Tribunal preterao:”Na Oluju smo ponosni i ona zlatnim slovima ulazi u hrvatsku povijest. I nitko Oluju neće drukčije kvalificirati. Oluju nitko nikada nije dovodio u pitanje, pa neće ni sada”, izjavio je Sanader.

Hrvatskoj je više nego ikad potrebno da dokaže da je proterivanje oko 200 000 Srba bila akcija oslobađanja, početak integracije zemlje i herojski čin. To što se većina Srba više nikad neće vratiti ide na dušu samih tih Srba. Sanader ih je, čim je izabran za premijera, na sva usta pozivao da se vrate i obećao da će sve učiniti da im se vrati i imovina, ali u međuvremenu se nekako čudno ispostavilo da to nije donelo poboljšanje. Čak i u mestima gde je na lokalnim izborima SDSS najbolje stajala, hrvatske partije ulazile su u neprirodne koalicije, sprečavajući Srbe da ozbiljnije učestvuju u vlasti, iako je SDSS do sada bila glavni saveznik HDZ.

Petog avgusta Hrvati će u Kninu slaviti dan pobede i slavlje će biti tim veće što se više bude osećalo da se slika o Oluji kao regularnoj akciji kruni. Žrtve se na taj dan ni spominjati neće.

Ali pošto se žrtve Oluje u Hagu i te kako spominju, Hrvatska danas vapi za jakim saveznicima. Za to joj trebaju dokumenti (Letica se u svojim tvrdnjama poziva na potpisivanje sporazuma o vojnoj saradnji između RH i BiH u Splitu 22. jula 1995, čime je, kako smatra, Oluja dobila saveznički karakter) potrebni su neki važni ljudi, poput imena koja se nalaze na spisku za izjave zahvalnosti i potrebni su neki strašni događaji, kakav je Srebrenica zbog koje je, u stvari, kako objašnjava Letica, i došlo do Oluje “zahvaljujući kojoj je izbegnut novi masakr”.

Izgleda da više nije dovoljno reći samo da su srpske paravojne snage i JNA okupirale hrvatsku teritoriju. Sada je reč i o teroru koji su te snage sprovodile, o etničkom čišćenju, čak i o tome da nije bilo otpora srpskog stanovništva tim snagama i da u Republici srpskoj Krajini nije bilo civilnog društva.

Da je Hrvatska Oluju izvela uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice, nije novo. U transkriptima brionskih razgovora hrvatskog rukovodstva (koje je NIN objavio u broju 2838) tadašnji predsednik Franjo Tuđman 31. jula 1995. godine pobrojao je prijatelje “koji imaju razumijevanja za naše poglede”. Među njima su se našli Nemačka i NATO, a “imamo i naklonost Sjedinjenih Američkih Država, ali do određene granice, ako ćete gospodo izvršiti na profesionalan način”.

Tako je i bilo. Ali se granice ovde lako menjaju, što Hrvati valjda najbolje znaju jer su tako relativno lako i bezbolno došli do države. Karla del Ponte je upravo podigla prečku, odnosno retroaktivno pomerila te granice o kojima je Tuđman 1995. govorio. Ono što je u Tuđmanovo vreme izgledalo profesionalno, u optužnicama Haškog tribunala sada je postalo zločinački poduhvat.

Iz perspektive Srba koji su optuženi za genocid, to su još uvek samo nijanse. Posle obeležavanja desetogodišnjice Srebrenice, trijumfalna proslava desetogodišnjice pada Knina Srbima će biti so na ranu. Čak i one koji prihvataju da je u Srebrenici izvršen strašan zločin nad muslimanima i da ga treba nekako okajati, mučiće osećanje da se Hrvatima zločin zapravo isplatio.