Srbija, tržište robova

Sandra LJinković iz Antitrafiking centra nije zaboravila susret sa dobro odevenim, visokoobrazovanim muškarcem na “Egzitu” 2004. godine.

“Prišao nam je i rekao da nam je odlična akcija koju smo preduzeli u cilju upoznavanja mladih sa modelima trgovine ljudima i načinima vrbovanja žrtava”, kaže Qubinkovićeva. “Strašno mu je to sa ženama, decom. A onda nam je objasnio da on radi sa muškarcima. Daje oglas za traženje radne snage za platforme, istočne zemlje, vrbuje ljude.” I, još je priznao ne samo poraznu činjenicu da je sada Srbija, zbog ekonomskih neprilika, postala izvor robovske snage, već i da on to ne bi mogao raditi da nema svoje ljude u odgovarajućim institucijama. A ako bi se desilo žnešto nepredviđenož, tj. ako bi došlo do žpucanja šemež, bio bi samo on uhapšen. U pitanju je tipična, veoma raširena priča, uprkos tome što mi obično na pomen trgovine ljudima pomislimo na mase žbelih robinjaž uključene u industriju seksa”, napominje Sandra.

“Prostitucija podrazumeva izvesnu dobrovoljnost uz ostvarivanje dela prihoda za sebe, dok žrtve trgovine ljudima koje su primorane na prostituciju nemaju nikakve prihode kao ni mogućnost da dobrovoljno prekinu odnos sa žgazdomž”, kaže za NIN magistar Saša Mijalković, asistent na Policijskoj akademiji i autor knjige “Trgovina ljudima”. Drugim rečima, prostitutke u Holandiji, recimo, mogu da odu iz posla kada hoće. Da stvar bude još zanimljivija, upravo zbog poplave nove radne snage iz zemalja bivšeg Istočnog bloka i SSSR-a, sada postoji izvesna podela u zemljama Evropske unije. I prostitutke su počele da štite svoje tržište. Olenu Popik, Ukrajinku koja je prošle godine umrla u Mostaru od posledica uvlačenja u lanac trgovine ljudima, nije mogao niko da zaštiti. Verovatno zato što su oni čiji je to posao bio – i sami bili korisnici usluga. Nigde nije navedena suma koja se plaćala za Popikovu. Uzgred, prema podacima Uprave za strance i Odeljenja za suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima beogradskog SUP-a, danas se cena devojaka kreće od 1 500 do 2 000 evra. To je deset pa i dvadeset puta više od cene koju je svojevremeno na pijaci “Arizona” u Bijeljini “platila” Sandra Qubinković kako bi jednu od ovih devojaka iščupala.

Podaci Međunarodne organizacije za migracije (IOM) kažu da je u pitanju jedan od najunosnijih poslova posle terorizma i narkotika. Štaviše, trgovina ljudima je sada u tokovima organizovanog kriminala postala izvor prihoda kojim se dopunjuju potrebe terorizma i nekih drugih poslova. Tako je i na Kosovu.

“Veoma je teško sagledati realne dimenzije ovog oblika transnacionalnog organizovanog kriminala”, tvrdi Mijalković. “U dokumentima međunarodnih organizacija pominju se izvesni podaci ali su oni sami kao i metodologija njihovog prikupljanja diskutabilni.

Recimo, IOM tvrdi da je u 2000. godini u svakom momentu, širom sveta, između 15 000 000 i 30 000 000 ljudi imalo status ilegalnog imigranta. Od tog broja, između 700 000 i 2 000 000 ljudi, prvenstveno žena i dece, bilo je obuhvaćeno mrežom trgovine ljudima. Procenjuje se da svake godine između 200 000 i 300 000 devojaka iz istočne Evrope ilegalno odlazi u zemlje zapadne Evrope i SAD, pri čemu oko 500 000 ilegalnih migranata u zemlje konačnog odredišta stigne baš preko zapadnog Balkana.”

Samo u Evropi se, po nekim procenama, zaradi između sedam i trinaest milijardi dolara godišnje. Od prostitucije žrtava trgovine godišnje se dobije sedam milijardi dolara, a na svetskom nivou čak oko 60 milijardi evra! U odnosu na zarade od pre desetak godina, to je povećanje od čak 400 odsto. Skoro da se izjednačio sa prihodom od trgovine narkoticima.

A gde je tu Balkan, crna tačka Evrope?

Prema podacima američke Službe za nadgledanje i borbu protiv trgovine ljudima, tokom 2001. godine u Albaniji, Makedoniji i SRJ između 700 000 i 4 000 000 žena i dece je kupovano, prodavano, transportovano i držano protiv svoje volje u ropskom odnosu. Mijalković tvrdi da podaci američke službe za Balkan nisu realni ali, nema sumnje, u pitanju je veliki broj ljudi. Prosto, trgovina ljudima se teško otkriva. Ako je za utehu, izveštaj za 2004. godinu Nacionalnog koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima pokazuje da se broj žrtava smanjuje. Bar onih kojima je SCG bila destinacija ili tranzitna zemlja. Dok je, recimo, policija u 2002. godini otkrila i smestila u Sklonište za žrtve trgovine ljudima 60 osoba (30 iz Rumunije, 13 iz Moldavije, 10 iz Ukrajine, četiri iz Rusije i jednu osobu iz Bugarske), u 2003. godini bile su 43 žrtve a u 2004. takođe 43. Razlika je ne samo u nacionalnoj strukturi žrtava već i u starosti. Recimo, 2004. godine je u Sklonište smeštena i maloletna Iračanka koju je kidnapovao njen stric i poveo sa sobom u Dansku, gde on inače živi već dvadesetak godina. Od 2000. godine do danas su podnete 182 krivične prijave protiv 250 lica za 294 najrazličitija krivična dela, počev od vrbovanja, transfera, držanja u ropskom položaju do sumnje za pedofiliju. Niko, međutim, nema tačan podatak koliki je broj ljudi uključenih u organizaciju ovog posla kod nas. A kako takođe kaže pomenuti dokument, istraživanje MUP-a Srbije je pokazalo da je u periodu 2000 – 2004. godina bilo čak 1 134 žrtve, od čega su 940 žene, 94 deca (ovde se računaju svi ispod osamnaest godina) i 100 muškaraca (državljani Kine, Avganistana, Pakistana). Pored onih 146 žrtava sklonjenih u Sklonište, od marta 2002. godine je u drugo sklonište, “ATINA”, smešteno sedam žrtava. Organizacija ASTRA je od marta 2002. do kraja 2004. asistirala policiji za 125 žrtava, od čega je njih 68 bilo u 2004. godini. Izveštaj je obuhvatio i podatke IOM-a za 2001. godinu, kada je ova organizacija asistirala domaćim organima reda na povratku u matične zemlje 235 žena žrtava, od čega su čak 32 žrtve bile naše državljanke. Ovi podaci pokazuju i da je naša zemlja zahvaćena izvesnim novinama u trgovini: novim, prefinjenijim metodama kontrole žrtava, oblicima (sve je više muškaraca i dece zahvaćeno), ali i novim mestom u celom sistemu.

“Sve su brojke relativne zato što još uvek ne postoji jedinstven nacionalni sistem, pa svako ima svoje podatke”, veli Sandra Qubinković. “Policija je pozatvarala sve ono što je bilo vidljivo, javno, pa su se stvari sada preselile na drugi teren, u stanove, koji su i nama i policiji teže dostupni.” Kod nas se inače ovim problemom bave razne NVO ali i Uprava pogranične policije kao i Uprava za strance u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Iako imaju međusobnu saradnju, opet je teško doći do pravih podataka.

U aprilu 2003. godine presečen je lanac prodaje oko šezdesetoro dece iz Albanije u Italiju. Neka od ove dece su već bila prilično odrasla, jedan deo njih je išao u pornografsku industriju, deo na usvajanje i u radnu eksploataciju a deo u trgovinu organima. Tu je i lanac koji je iz Bugarske vodio do Pariza, presečen 2004. godine. Kod nas još uvek nema česte pojave ovakvih slučajeva. Prošle godine bilo je dva takva slučaja, od kojih je jedan pomenuta Iračanka.

“Drugi je slučaj bugarskog dečaka, rođenog bez prstiju, koga je majka prodala da bi prosio”, kaže za NIN potpukovnik Slobodan Jovičić, načelnik Odeljenja za suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima, MUP-a Beograd.

U knjizi “Trgovina ljudima” navodi se bezbroj primera trgovine decom, ali i “farmi ljudi” u zabitim delovima sveta, pa čak i trgovine fetusima! Jer, fetusi imaju svoje mesto u farmaceutskoj industriji i nauci. Šta će nekome lobanja fetusa, ili kičmena moždina? Lekari smatraju da je pitanje trgovine organima veoma diskutabilno, a fetusi naročito. Wihovi su organi nerazvijeni, ne služe ničemu, za razliku od placente koja se u nekim delovima sveta koristi za izradu krema protiv vitiliga i psorijaze. Problem je to što za fetuse i placentu nije potrebno kriminalno delo da bi se dobili. Ali za bubrege, recimo, jeste.

“Mi na sreću još uvek nemamo takvih slučajeva”, kaže Jovičić. Nije ovde problem samo to što se mi redovno susrećemo sa ovakvom trgovinom, već to što smo od zemlje destinacije, zatim tranzita, postali izvor”, dodaje on. A to je ono o čemu govore podaci IOM-a, navedeni u pomenutom izveštaju Nacionalnog koordinatora. Na primer, veliki broj devojaka iz Vojvodine, Mačve, severne Srbije, radi kao belo roblje u Novom Pazaru. Onaj broj od 32 naše državljanke koje je IOM vraćao, odnosi se na devojke koje su se zadesile u inostranstvu. Odlazi se na isti način koji je korišćen u istočnoevropskim zemljama: preko oglasa, za bebisiterke, konobarice, modele, itd. Zanimljivo, ali našim mladim ljudima nije nimalo sumnjivo kada se traže statisti za filmove u Dubaiju! Toliki je, valjda, stepen očaja i beznađa. Cena jednog deteta, koje preko Srbije stigne u Evropu, kreće se od 10 000 do 30 000 evra.

Naše devojke idu mahom na Zapad. One koje rade u Italiji imaju radno vreme: od 22 sata naveče do četiri časa ujutru, a vikendom do sedam sati. Deset minuta usluga košta 30 evra, jedan sat oko 200, a cela noć 800 evra. Putuju etapno, kao i njihove prethodnice iz istočnoevropskih zemalja. Zna se da iz Novog Pazara vodi pravac prema severnoj Albaniji koja je takođe velika tržnica belog roblja. Ili u BiH, gde je velika koncentracija vojske. Nije poznato da naše žene idu na Kosovo gde su uslovi belog roblja uistinu ropski, i gde je većina devojaka primorana na nezaštićeni seks. Čak 55 odsto njih su bile pretučene od strane trgovaca, 55 odsto njih je zlostavljano, 36 odsto je bilo lišeno medicinske nege a samo 10 odsto je imalo redovnu negu. U smislu tranzita, pokrajina predstavlja dodatnu opasnost zbog prištinskog aerodroma gde je kontrola putnika nedovoljna pa se često provuku putnici sa falsifikovanim dokumentima. Ovi putnici kasnije koriste puteve kroz Srbiju. Švercuju ih ujedinjene albansko-srpske mafijaške družine čime posvedočuju tezu da novac i kriminal nemaju nacionalno, versko ili ideološko obeležje.

“Jedan od pravaca je i Kosmet, južna Srbija, tj. Bujanovac, Novi Pazar, pa Crna Gora, BiH, Hrvatska, zapadna Evropa. Ili, Kosmet-Bujanovac-Kuršumlija-Andrijevica-Rožaje”, kaže Petko Bošković, načelnik Uprave za strance beogradskog MUP-a. Samo prošle godine je beogradska policija presekla oko 15 kanala ilegalne trgovine i migracija. Nisu samo granični prelazi u pitanju, jer, mnogo češće, ljudi se prebacuju preko kakvih njiva i šuma.

To su neke naše brojke. Neke druge brojke pokazuju da imamo sve šanse da još dublje utonemo u ovaj kal. Tranzicija je to.