Izlazak iz senke

Sada, kad je u okviru trotomnog posthumnog izdanja Izabranih dela čitalaštvu konačno i na jednom mestu integralno predstavljen i romaneskni opus Vojislava Despotova, koji sačinjava šest romana na oko sedam stotina stranica, dve stvari, čini se, postaju sasvim belodane. Kao prvo, postaje uočljivo da Despotov nije – kao što je u književnim krugovima manje-više poznato – tek najlucidniji pesnik i možda najraznovrsniji esejista svoje generacije, nego je bio i jednako tako zanimljiv i nekonvencionalan romanopisac. Iako se svaki poznavalac Despotovljevog opusa možda neće otprve složiti s njim, ovom čitaocu i drugi zaključak se ukazuje kao očevidan, pogotovo stoga što na izvestan način proizlazi iz onog prethodnog, a tiče se zapažanja da su tako osobeni romani kao što su Despotovljevi pomalo neopravdano ostali u senci njegovih – inače s pravom cenjenih – pesničkih knjiga, baš onako kao što je Despotov romanopisac neopravdano ostajao u senci nekih drugih, javno eksponiranijih romansijera s kraja prošloga stoleća.

Po svemu sudeći, odveć nekomercijalni i premalo trendovski, što je u javnoj utakmici veći minus za prozu nego za poeziju, romani Vojislava Despotova taman toliko su međusobno saglasni i povezani da je moguće govoriti o jedinstvenoj i autentičnoj umetničkoj slici sveta u njima. I pesnički i romansijerski stasao, kao, uostalom, i još neki zapaženi autori novosadskog kruga (Kopicl, Damjanov, Karanović...), na neoavangardnom iskustvu sedamdesetih i osamdesetih, Despotov je u katastrofičnoj deceniji između Mrtvog mišljenja (1989) i Drvodelje iz Nabisala (1999), svog prvog i poslednjeg romana, izrastao u pripovedača koji je duhovito-eksperimentalno poigravanje odjecima šezdeset osme zamenio moćnom negativnoutopijskom vizijom uzavrele današnjice. Despotovljev narativni rukopis prešao je, pri tome, put od montažno-(kvazi)citatnog i kolažno-poetskog do ironijsko-satiričnog i već sasvim autorski raspoznatljivog, imaginativno razbokorenog manira. Teme i motivi ulančavali su se, tvoreći neformalne romaneskne diptihe (Petrovgradska prašina i Andraci, jepuri i ostala čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata) i trilogije (Jesen svakog drveta, Evropa broj 2 i Drvodelja iz Nabisala), ali ovaj pesnik humornog apsurda trajno je, čini se, bio opsednut detinjim pogledom na svet, pokušavajući da kroz naočari izvorne naivnosti sagleda čuda i gordijevske zamršenosti politike, ideologije i takozvane savremene civilizacije.

Balansirajući na granici poetske proze, novele i romana, najuspelija među ovim ostvarenjima, Petrovgradska prašina i Jesen svakog drveta, donose, stoga, jedan redak kvalitet – umeće autorski osmišljenog pisanja što ostavlja gotovo neodoljiv utisak spontanosti i razbarušenosti koje nisu sputane prethodnim razlozima i htenjima. Nije, naravno, Voja Despotov bio pripovedač bez mane, ali na najboljim stranicama njemu je zaista polazilo za rukom da piše kao da još uvek neposredan i živ doživljaj pretače u reči i tekst mimo oveštalih spisateljskih strategija i recikliranih zanatskih dosetki. Ova sposobnost, koja je, po svoj prilici, ipak i sama posledica neoavangardnog „treninga”, svoje optimalno uprizorenje našla je u Jeseni svakog drveta, jednom od najboljih a – gle čuda! – olako potcenjenih srpskih romana devedesetih i delu koje kao gotovo bogomdanu temu ima upravo ono što je Despotovljeva poezija možda od početka „oponašala” i naslućivala: smrt modernih, populističko-represivnih ideologija u ogledalu individualnih osećajnosti i poetika. Ovaj čudesni roman, koji spaja osećajnu svežinu i kritičko-ironijsku britkost, inventivnije i ubedljivije od nekih drugih izvikanih pokušaja prikazuje sindrom turbulentnog i prevratničkog kraja veka.

Čak i da nije napisao dva sledeća, takođe veoma dobra romana na istu temu (Evropa broj 2; Drvodelja iz Nabisala), Vojislav Despotov ovim ostvarenjem zaslužio je povlašćeno mesto na mapi savremenog srpskog pripovedaštva. Posmrtno objedinjeno izdanje njegovih romana, pak, na neporecivo jednostavan način, samo sobom pokazuje da kritičarski nedovoljno ili jednostrano vrednovani pisci kad-tad pronađu put izlaska iz sopstvene i tuđe senke.