Propaganda i banalizacija genocida

Nedavno su Heniti i Kolms, komentatori Foks njuza – inače ne toliko glupe televizijske stanice poput ostalih – počastili mase video-snimkom “genocida” koji je uručen Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (ICTDŽ). Dodajući ulje na vatru ionako brižljivo negovane i odavno prihvaćene karikature o “zlom Srbinu”, Šon Heniti i Alen Kolms su govorili jednoglasno – posebno kada je Heniti nazvao akcije srpskih vojnika iz Bosne, prikazane na snimku, “čistim zlom” i “inkarnacijom zla”.

Iako je na tom snimku nesporno prisutno zlo, Foks je nasamaren. Prikazivanje ove trake, i bes koji je izazvalo – posebno u samoj Srbiji, progonjenoj krivicom – predstavlja znak da je proces protiv Slobodana Miloševića još jednom krenuo nizbrdo. Posebno pred desetogodišnjicu srebreničkog masakra, Hagu je očajnički bio potreban novi talas potresnih prizora kojim bi se dobila bitka za emocije javnosti, pošto je izgubljena ona koja se vodi pred sudom sa unapred određenim ishodom.

Neko nije pratio suđenje Miloševiću. Ali pošto će taj neko izgledati neozbiljno pred samo nekolicinom Amerikanaca koji su proces pratili, PR-promocija Haškog tribunala ne izgleda kao rizik. Da, u pitanju je PR, jer je ovo suđenje pokušaj da se opravda postojanje nedavno formiranog Međunarodnog krivičnog suda (ICC), ali i pokušaj ubeđivanja Bušove administracije da je on svrsishodan.

Postoji razlog za ovako upadljivu tišinu svih velikih medija na temu tog, ah, toliko značajnog, drugog Nirnberga, kako je svojevremeno najavljivan – tišinu prekinutu samo jednom-dvaput godišnje, kada se pojavi prilika za prikazivanje nekog nepovoljnog dokaza koji će u nedogled produžiti tumačenje događaja prema verziji koja nam je nametnuta od samog početka.

Svi koji prate, makar povremeno, tok procesa, znaju da je sud utrošio tri godine na “otkriće” koje nekadašnji kolumnista magazina Boston Herald i Jenjish NJorld Revienj (JNJR), Don Feder, neprestano ponavlja: Milošević je bio “siledžija čija je brutalnost išla naruku teroristima”, ali nije bio nikakav “istrebljivač”. Ipak, radeći na “preradi prošlosti” kojom bi se zločin prikazao dovoljno velikim da opravda kaznu koja je usledila, Haški tribunal je morao da posegne i za redefinisanjem samog pojma genocida. Tako Miloševića optužba tereti za genocid, dok se ubistvo više od sto hiljada crnih muslimana i hrišćana (muškaraca, žena i dece) od strane arapskih muslimana u Sudanu i dalje tako ne naziva. Ali, ubice iz Sudana nisu belci, hrišćani, Srbi.

Masakr sedam hiljada muslimanskih muškaraca u Srebrenici iz 1995. je neoprostiv, ali nije genocid. Probajte da zamislite scenario po kojem se manipuliše jednim jedinim događajem, u cilju pribavljanja “verodostojnosti” za čitav okean laži. Zamislite Srebrenicu. Evo slike iz aprila 1993, i to od nekoga ko je tamo zaista i bio. Haris Nezirović, novinar nedeljnika Slobodna Bosna, napisao je ovo u britanskom Indipendentu: “Snage UN-a nadaju se evakuaciji 15 000 civila u narednih nekoliko dana. Muslimanska komanda odbrane Srebrenice tvrdi da su operacije UN-a saučesništvo u srpskom ‘etničkom čišćenju’. U nezvaničnom razgovoru, komandanti dodaju da ne veruju da će Srbi izvesti opšti napad dok god se izbeglice nalaze tamo. Još važnije, kažu da bi se, bez izbeglica, odbrana grada urušila. Smatraju i da su muslimanski borci bolje motivisani kada iza sebe imaju svoje porodice...

“U praksi, to znači da će na hiljade civila morati da ostane okruženo srpskim oružjem: deca koja boluju od šuge a medicinska pomoć im se, zbog nedostatka lekova, ne ukazuje; starci, toliko malaksali od gladi da ne mogu da se izbore ni za ostatke hrane bačene iz aviona; i majke koje svoje bebe hrane toplom vodom, jer ničega drugog nema...

“Kada su prvi kamioni UN-a stigli prošlog meseca, bilo je predviđeno da evakuišu samo nekolicinu ranjenika, ali, pohrlile su stotine ljudi. Kada je, 28. marta, stigao sledeći konvoj, prema vozilima je na hiljade ljudi pojurilo u stampedu.

“‘Poremetićemo mi te konvoje’, rekao je Naser Orić, lokalni muslimanski komandant. Naredni konvoj, 30. marta, okružila je masa ljudi, ali njihovu nameru sprečili su, uz psovke, Orićevi lični čuvari – grupa od 30 vojnika, osumnjičenih za pljačke i druga nedela. Tokom noći, ti vojnici su primali mito u nemačkim markama od ljudi koje su puštali da se ukrcaju u vozila. Mnoge izbeglice sa spiska za evakuaciju UN-a dobile su batine. Svedoci su naveli i da je zamenik komandanta šamarao i šutirao žene i izbacivao decu iz kamiona.

“Četvrtog aprila, lokalna muslimanska policija je, uz pomoć vatrogasnih šmrkova, sprečavala pristup vozilima UN-a. Svakoga ko bi prišao, obarao je mlaz vode. Vojnici su se peli na kamione i polivali ljude...

“’Sve češće, civili govore: ‘Naši vojnici su gori od četnika, od Srba’.”

U međuvremenu, Sarajevo “nije interesovala sudbina... Srebrenice”, kaže urednik holandskog radija, DŽejms Kliphuis, “osim kao vrhunski primer nezainteresovanosti zapadnog sveta za sudbinu bosanskih muslimana”. Izjava uključena u svedočenje komandanta snaga UN-a u Bosni (1992-1993) Filipa Morijona pred Haškim tribunalom u februaru 2004, glasi: “Cilj bosanskog predsedništva od samog početka bio je izazivanje intervencije međunarodnih snaga u sopstvenu korist i to je bio jedan od razloga njihove nesklonosti da se uključe u pregovore.”

Ovo se najviše odnosi na Aliju Izetbegovića – čiju umešanost u ratne zločine je istraživao Haški tribunal (a što je obelodanjeno tek nakon njegove smrti 2003) – inače pripadnika nacističke SS Handžar divizije tokom Drugog svetskog rata, odgovorne za pokolje nad Srbima i etničkim manjinama u Jugoslaviji. On je i autor “Islamske deklaracije” u kojoj je tvrdio: “Najkraća definicija islamskog poretka određuje taj poredak kao jedinstvo vere i zakona, vaspitanja i sile, ideala i interesa, duhovne zajednice i države... muslimani, generalno, ne postoje kao individue... (...) Ne može biti mira niti suživota između ‘islamske vere’ i neislamskih društvenih i političkih institucija.”

U skladu sa Izetbegovićevim krajnjim ciljem, piše balkanolog iz Mičigena Karl Savić, “vođstvo bosanskih muslimana pokrenulo je propagandu, režiju masakra i ubijanja muslimanskih civila ne bi li pobralo simpatije, a korišćeni su i civilni taoci i ‘ljudski štitovi’ za širenje žrtvene propagande”. Na primer, masakr u redu za hleb 1992. i granatiranja pijace Markale 1994. i 1995. imali su za posledicu najpre ekonomske sankcije, a zatim i bombardovanje Srba od strane SAD – i to uprkos naslovima u evropskoj štampi, poput onog iz londonskog Sandej tajmsa “Srbi nisu krivi za masakr, eksperti UN-a upozoravaju da je granata bila bošnjačka” (1. oktobar 1995).

Naširoko citirani zvanični holandski izveštaj o Srebrenici iz 2002. potvrđuje, po svoj prilici, da je bila korišćena upravo ova taktika. U izveštaju Bi-Bi-Sija iz iste godine, holandska vlada “pripisuje deo krivice samim bosanskim muslimanima, ističući da je bošnjačka armija provocirala napade”.

Srebrenički muslimani su “opustošili i opljačkali okolna srpska sela”, nastavlja Kliphuis, “uz ubistva i sakaćenja stanovnika, koji su često bili previše stari da bi pružili otpor....”. Zatim su srpska sela spaljena. “Nakon učešća u ubistvu oko 2 000 Srba, Orić je pobegao iz Srebrenice neposredno pre nego što je grad napala armija bosanskih Srba.”

Srbi su evakuisali žene, decu i starce a tek posle toga su muškarci pobijeni, a da prethodno nisu razdvojeni civili od ratnih zarobljenika; i tako je počinjen srebrenički masakr, i to Srbi priznaju.

U svakom slučaju, tretmanom Srebrenice kao slučaja “genocida”, sud u Hagu je proširio pravnu definiciju ovog pojma te sada ne samo što se 7 000 tela kvalifikuju na taj način (nezavisno od toga koliko je bilo naoružanih boraca među stradalima) i ne samo da genocidna namera nije bila potrebna, nego, čak, među žrtvama nije neophodno da se nađu ni žene – kao pol sposoban za rađanje – niti potomstvo konkretne etničke grupe. Kako se zaključuje u izveštaju Bi-Bi-Sija, “sada je tu definiciju moguće primeniti i na sukobe u malim zajednicama, gde se lokalna zverstva mogu označiti kao genocid”.

Takođe, holandski izveštaj iz 2002. ukazuje na to da nema dokaza “koji upućuju na umešanost srpskih vlasti iz Beograda”, dok se odgovornost prevashodno pripisuje generalu Ratku Mladiću.

I to nas vraća na suđenje Miloševiću. Kao u nekoj Molijerovoj farsi, samo nekoliko meseci nakon napada muslimanskih kidnapera aviona na Sjedinjene Države (od kojih su neki ratovali i u Bosni), počeo je proces protiv Miloševića u Holandiji, danas državi u kojoj umetnike i članove parlamenta ubijaju zato što koriste slobodu govora (na primer, Teo van Gog, Gert Vilders, Ajan Hirsi Ali) istovernici istih onih u čije ime se sudi Miloševiću.

Ako se iko čudi zbog čega nam to naši mediji 364 dana u godini ne govore ni reči o ovom “Nirnbergu dva” – sasvim slučajno predmetu podsmeha pravnih eksperata (zamenik tužioca DŽefri Najs morao je da ukori izveštače koji kritikuju nastup i tanke dokaze tužilaštva) – izvodi koji slede, napabirčeni iz povremenih pregleda evropske štampe, možda mogu pomoći u objašnjenju:

Prve nedelje procesa jasno su obeležene čitavim nizom neprijatnosti po tužilaštvo, počev od svedočenja Ratomira Tanića, koji je navodno prisustvovao izdavanju naredbi o vršenju genocida, ali, tokom unakrsnog ispitivanja, nije znao čak ni gde se nalazi Miloševićeva kancelarija – a na kraju se ispostavilo da je njegovo svedočenje platila britanska obaveštajna služba. Potom je nastupio svedok po imenu Halit Barani, kojeg je Milošević pitao zna li za praksu komandanata OVK da likvidiraju sve Albance lojalne Srbiji. Barani je otkrio svoje simpatije prema OVK i susrete sa mnogim njenim komandantima, a zatim optužio čitavu albansku populaciju na Kosovu: “OVK je rođena u narodu, da bi zaštitila roditelje, braću i sestre.”

U izveštaju Bi-Bi-Sija iz 2002. navodi se svedočenje albanskog “zemljoradnika” Agima Zećirija da su srpske snage spalile njegovo selo i ubile članove njegove porodice. Pod unakrsnim ispitivanjem, kada se ispostavilo da je njegovo selo, Celina, pružalo utočište i podršku albanskim pobunjenicima, Zećiri je izjavio da se oseća previše bolesnim da bi nastavio, ali da “priznaje da je OVK koristila selo kao bazu za snabdevanje i da je u njemu bilo smešteno najmanje tri stotine pripadnika OVK”.(...)

Porota sastavljena od troje sudija prihvatila je Miloševićeve primedbe na valjanost svedočenja glavnog istražitelja ratnih zločina na Kosovu, Kevina Kertisa, zbog irelevantnih “dokaza” sastavljenih isključivo od “ponavljanja priča koje je čuo od drugih”, javio je Asošijeted pres. Kada je obaveštajni analitičar tužilaštva, Stiven Spargo, tumačio na mapama pravce kretanja oko 800 000 Albanaca koji su napustili Kosovo 1999, Milošević ga je upitao da li zna da je Kosovo napustilo i 100 000 Srba, po početku NATO-bombardovanja. Spargo je odgovorio da “nije zadužen da dokumentuje raseljavanje Srba”. Naravno. Na Kosovu, nastavio je Milošević, gde je na jednog Srbina dolazilo deset Albanaca, više je Srba, proporcionalno, napustilo Kosovo nego Albanaca – čime je bacio sumnju na priču o “nasilnim deportacijama”, argument u čijem je stvaranju pripomogla i Klintonova vlada, a sve to za našu upotrebu.

Milošević je osvojio poene u svoju korist već na samom početku, kada je prikazao sudu albansku mapu koja obuhvata “Veliku Albaniju”, a uključuje jugoistočni deo Crne Gore, južnu Srbiju, zapadnu Makedoniju i delove severne Grčke, i sve to kao dodatak Kosovu – dugo sanjani san mnogih Albanaca. Ne treba ni pominjati da američkom narodu nije prikazana mapa “Velike Albanije”, nego mu je prodata priča o Miloševićevoj težnji za “Velikom Srbijom”.

U isto vreme, forenzički nalazi “masakra” u Račku, našeg finalnog i neopozivog povoda za bombardovanje istorijskog saveznika, zemlje čiji je narod spasao 500 oborenih američkih pilota u Drugom svetskom ratu, opovrgli su tvrdnje da se masakr dogodio. I doslovno svaka “masovna grobnica” o kojoj su pričali Albanci na Kosovu ispostavila se kao prazna priča, što je otkrio i Denijel Perl iz NJall St. Journal-a, godinama pre nego što su mu muslimani odsekli glavu u Pakistanu.

Analitičar balkanskih i istočnoevropskih zbivanja, Nil Klark, sumirao je dotadašnji tok suđenja Miloševiću u članku objavljenom u britanskom Gardijanu februara 2004. (istog meseca kada je tužilaštvo okončalo svoj dvogodišnji posao): “Ne samo da je maestralno propala namera tužilaštva da dokaže ličnu odgovornost Miloševića za zverstva počinjena na terenu, nego su i priroda i obim samih zločina dovedeni u pitanje.”

Bez dokaza koji Miloševića dovode u vezu sa zločinima na Kosovu (a smatralo se da će Kosovo biti lakši deo optužnice protiv njega, jer su u Hrvatskoj i Bosni na čelu naroda bili lokalni srpski lideri), tribunal je dao tužilaštvu “zeleno svetlo” da nadoveže i optužbe u vezi sa Hrvatskom i Bosnom. Bio je to potez za koji je glavna tužiteljka Karla del Ponte u početku govorila da ga neće povlačiti, budući da je taj konflikt okončan Dejtonskim mirovnim ugovorom iz 1995, čiji je domaćin bila Klintonova administracija – koja je Miloševića tada hvalila kao faktor mira i stabilnosti na Balkanu.

U nastavku procesa po optužnici za Bosnu, tužilaštvo je, u februaru prošle godine, kao svedoka dovelo komandanta snaga UN-a, Filipa Morijona, sa namerom da Miloševića poveže sa događajima u Srebrenici. Umesto toga, Morijon je dao tužilaštvu nimalo dobrodošao iskaz o Miloševićevom sprečavanju prvobitno planiranog napada na srebreničke muslimane, i ispričao da je 1993. zamolio Miloševića da interveniše kod vlade bosanskih Srba u cilju zaustavljanja mogućeg masakra u Srebrenici, što je ovaj i učinio, ubedivši Srbe da prekinu ofanzivu kako bi UN tamo mogle da uspostave zaštićenu zonu. Morijon, čiju rezidenciju su tokom rata granatirali bosanski muslimani, bio je čovek koji je uspostavio zaštićenu zonu – ali nije uspeo da je demilitarizuje, što je muslimanskom komandantu Naseru Oriću omogućilo da pretvori enklavu u bazu za vojne operacije, i da otud vrši napade na Srbe.

Morijon je video i ekshumirane ostatke mučenih, sakaćenih i ubijenih srpskih civila i vojnika, i posvedočio da su Orićeve snage izvodile “napade za vreme pravoslavnih praznika (uključujući i Badnje veče), uništavale sela i masakrirale njihove stanovnike. Sve to je stvorilo neobično veliki stepen mržnje...”.

Ako zaista postoji nedvosmisleno odgovorna strana, jasna žrtva koja je uživala podršku, a kasnije i ratnu pomoć SAD, logika zahteva objašnjenje zbog čega je, više od godinu dana od početka rada, Haški sud stidljivo i tiho odlučio da mora da podigne optužnice i započne suđenja za ratne zločine i Hrvatima, Albancima i bosanskim muslimanima, čineći time i “žrtve” krivcima. Naser Orić, koji nije uzimao zarobljenike, na kraju je optužen – iako optužnica protiv njega nije dospela do javnosti. Postoje video-snimci Orićevih zverstava; takođe, dostupne su i slike Albanaca i mudžahedina u Bosni koji pobedonosno drže odsečene srpske glave, ili ih gaze nogama.

Pa ipak, čak i u onim “pregledima” haških suđenja koje jednom ili dvaput godišnje prikažu naše najuticajnije novinske i televizijske kuće, dozvoljeno nam je da vidimo i sudimo samo na osnovu grafičkih detalja srpskih zločina. Trake na kojima se prikazuju pokolji Bošnjaka i Albanaca nad Srbima upadljivo nedostaju na našim medijima, i američka javnost presuđuje samo na osnovu srpskih zločina. Ta tišina bi morala da zagluši svakog američkog patriotu.

Kada, konteksta radi, postane neizbežno da se spomenu i nedela bosanskih muslimana, ona se nazivaju “napadi” a ne “pokolji”, “masakri”, “zlodela”, “ratni zločini” ili ne daj bože “genocid” ili “etničko čišćenje”, čak i kad postoji jasna namera. Takva provokativna terminologija je rezervisana za Srbe. “Osvetnički napadi”, termin kojim se i dalje označavaju albanska ubistva Srba na Kosovu (uključujući i osamdesetogodišnjake) a koji se vrlo lako može primeniti na ono što su Srbi uradili u Srebrenici, ostaje rezervisan za balkanske muslimane.

Amerikanci ne znaju za etnički očišćene Srbe iz Srebrenice, isto kao što su čuli vrlo malo o etničkom čišćenju skoro pola miliona Srba iz Hrvatske. Ko god pokaže interesovanje za istinu o balkanskim sukobima, brzo bude optužen da je “prosrpski”, “antimuslimanski”, ili “žrtva srpske propagande” (kao da toga u ovoj zemlji ima!). Za to vreme, čak i najstvarnije žrtve među muslimanima “zaslepljene uverenjem da su nedužne žrtve agresije i genocida, ne vide Izetbegovićevu ideologiju mržnje i dominacije koja je uništila Bosnu”, piše vašingtonski komentator balkanskih pitanja Nebojša Malić.

Srbija u poslednje vreme doživljava jedinstven i čudnovat fenomen. Umorni od žigosanja, bilo ono zasluženo ili ne, Srbi vrše jednu vrstu samokažnjavanja. Željni da budu prihvaćeni u međunarodnu zajednicu “pristojnih” naroda, očajnički žele da njihove vlasti jednostavno ispoštuju bilo kakve zahteve sa Zapada i da Milošević bude osuđen, kako bi konačno zaboravili devedesete. U tu svrhu, mnogi Srbi pribegavaju ili samocenzuri (danas je u Srbiji politički nepodobno da se brane ili čak objašnjavaju dela Srba tokom devedesetih) ili samoobmani, ubeđujući sebe same da je svet u pravu i da su oni zaista glavni negativci devedesetih, i najveći krivci za građanske ratove koji su im uništili zemlju. Drugim rečima, Srbi izdaju sopstvenu istoriju. Možda prvi znak ovoga je bio komentar u NJujork tajmsu 1999. godine, u kome je jedna Srpkinja napisala da nije bitno što stvarni broj ubijenih na Kosovu ne odgovara pričama; ako je makar samo i jedan Albanac stradao neprimereno, Srbija je zaslužila bombardovanje.

Stvari su došle dotle da je u januaru 2004. UNMIK morao da izda saopštenje u kome je demantovan izveštaj Beograda o masovnim grobnicama na Kosovu: “Neki mediji su citirali visokog zvaničnika iz Beograda koji je rekao da se na Kosovu nalazi 198 masovnih grobnica. Kancelarija za nestale osobe i veštačenje (OMPF) kategorički izjavljuje da nema nikakvih dokaza o postojanju niti jedne masovne grobnice na Kosovu. Takve neosnovane izjave su znak neodgovornosti prema pitanju koje je vrlo osetljive prirode i izaziva patnju porodica nestalih.”

U međuvremenu su pronađene masovne grobnice, ali Srba – civila koji su nestali 1998. i za koje se pretpostavljalo da ih je otela OVK, javio je Bi-Bi-Si u martu. “Ako bude potvrđen identitet žrtava, biće to drugi put u mesec dana, nakon što su u februaru pronađena 24 leša u pećini” pokrivena olupinama automobila.

Heniti i Kolms kažu da je Srbin koji je ponudio snimak Haškom sudu najverovatnije imao “napad savesti”. Ali za one koji poznaju današnji Balkan, mnogo je verovatnije da je nekome bilo do para (ili možda amnestije i novog života na Zapadu), a da je najlakši način za to bilo ponavljanje stare priče.

Prošlog decembra, kada su neki mediji u Srbiji objavili mučne snimke zločina koje je počinio Ramuš Haradinaj — koji je nedavno dao ostavku na položaj premijera Kosova da bi odgovarao za ratne zločine — OEBS i druge međunarodne organizacije su protestovale, navodeći da su mediji, “publikacijom tako dramatičnih dokaza o zločinima nad Srbima, krivi za promociju mržnje i netolerancije, umesto da rade na miru i pomirenju”, piše Srđa Trifković, autor “Prorokovog mača” i direktor Instituta za međunarodne odnose u Rokfordu, Ilinoj.

O današnjem mentalnom stanju u Srbiji, i želji za pomirenjem sa Amerikom, svedoči ovo pismo Aleksandra Kiša iz Vršca:

“U mojoj zemlji je danas maltene protivzakonito reći da smo u pravu. Ponekad mi se čini, kad se probudim, da živim u Hrvatskoj ili Albaniji. Čak i naši mediji su antisrpski! Samo nekoliko novina slobodno komentariše, ostali su svi pod demokratskom cenzurom...

Na Kosovu je, u poređenju sa predratnim stanjem, ostalo manje od 3 odsto Srba, ali u Beogradu živi 100 000 Albanaca. U mom gradu idem u pekaru koju drži Albanac ...”

Srbija je, u naporu da popravi te odnose, ponudila trupe Amerikancima za misiju u Kabulu. Ali ko će pomoći Srbiji sa teroristima na Kosovu? Sigurno ne oni koji zagovaraju odvajanje te pokrajine, što bi ugrozilo slobodni svet kad mirovne snage – koje tamo sada drže situaciju na oku – jednom odu.

Svet već skreće pogled dok se na Balkanu dešava kulturni genocid, klevetanje i manipulisanje istorije, ali međunarodni intervencionisti i računaju na nebrigu javnosti za Balkan, gurajući kao izlaznu strategiju uspostavljanje banditske islamističke države u Evropi.

Među intervencioniste se ubrajaju Savet za međunarodne odnose (CFR), Međunarodna krizna grupa, brojni članovi Kongresa, diplomate iz Klintonovog Stejt departmenta — sada rukovodioci raznih kvazivladinih instituta — i Vesli Klark. Ovaj visokorangirani general u penziji je u februaru, u komentaru za NJall St. Journal, pisao da će “do kraja godine doći do nasilja” ako zahtevima Albanaca ne bude udovoljeno. Jer, nasilje bi moglo da se negativno odrazi na sliku o njegovom “uspešnom ratu” koju je pred izbore nudio kao kontrast Iraku. Klarku i ostalima je u interesu da se slučaj Kosova što pre zatvori. Prvog vikenda jula su pokrajinom odjeknule još četiri eksplozije, u nastojanju da se međunarodna zajednica ubedi da je samo jedno rešenje prihvatljivo za “Kosova”: potpuna nezavisnost, bez promene granica. Klark je, uostalom, već obećao nezavisno “Kosova” svojim albanskim donatorima, namerno koristeći iskrivljeno albansko ime pokrajine, baš kao nekada Klinton. Komentarišući u Journal-u, Klark je čak zagovarao ponovno bombardovanje Srba ako se Beograd bude bunio (pošto je gađanje srpskih civila lakše nego borba protiv albanskih terorista).

Kako se Amerikanci ne bi dosetili, dve stvari moraju ostati po strani dok se sprema presuda Miloševiću i zahuktava napor za odvajanje Kosova: veza Al kaide sa BiH i Kosovom, i zločini nad Srbima.

Emitovanje “srebreničke trake” je bio prvi plotun u ovoj kampanji. Ne znam da li je Foks toga svestan (Heniti i Kolms sigurno nisu), ali, ako nije, onda je to loš znak. Kanal koji sebe smatra protivnikom mas-medijskog ispiranja mozga postao bi onda deo mašinerije protiv koje se bori. Pre nekoliko nedelja je Foks zaposlio kao najnovijeg vojnog analitičara baš Veslija Klarka, čiji albanski prijatelji obećavaju rat protiv UN i NATO ako Kosovo ne postane nezavisno. Državna televizija Pi-Bi-Es je 19. jula emitovala holandski dokumentarac o jednom američkom Albancu koji je upravo to obećao, o bruklinskom krovaru Fljorinu Krasnićiju, koji je godinama krijumčario oružje na Kosovo i pomagao članovima OVK da se dosele u Ameriku.

Svakako da je Henitiju prikazivanje ovog snimka bilo retka prilika da se pokaže dobra volja prema islamskom svetu — a u tu svrhu se Srbi koriste već godinama. Kao, mada muslimani širom sveta čine zlodela, našao se, eto, izuzetak gde pravoslavni Srbi, otpadnici od sekularne Evrope, navodno vode džihad protiv muslimana.

Srbi služe kao vreća za vežbanje; za klevetanje Srba niko ne odgovara. Prvi izveštaji o terorističkom napadu na Svetski trgovinski centar 1993. su spominjali “srpske teroriste”. Srpski interesi se obično zanemaruju, a srpske perspektive odbacuju kao kukanje ili propaganda. Kada se usred bombardovanja Srbije 1999. godine jedna moja prijateljica javila u radio kontakt-program i samo nagovestila da Srbi nisu bili odgovorni za Markale, voditelj je odmah vrisnuo: “Pa nije valjda da branite Srbe?!”

“Srbi se savršeno uklapaju u stereotip politički podobnih negativaca”, objašnjava politički satiričar Oleg Atabašijan, urednik PeoplesCube.com. “Belci su, hrišćani, Evropejci, navodno krivi za ugnjetavanje najpopularnije ‘manjine’, muslimana. Cela srpska nacija se pred našim očima žrtvuje na oltaru kulta samomržnje u koji se pretvorila naša zapadna civilizacija.”

Srbi su meta propagande neviđenih razmera, koja ih optužuje za zlodela ravna nacističkim, veli Malić. Setimo se samo Kristijane Amanpur sa Si-En-Ena, kada je izveštavala sa sahrane dve muslimanske bebe koje su ubili srpski snajperisti, mada su u pitanju bile srpske bebe, a muslimanski snajperista. Ako su vlasti u Srbiji oklevale da izruče optužene za ratne zločine ili službeno priznaju da je Srebrenica bila masakr, to je zbog “opravdane bojazni da bi priznanje stvarnih zločina bilo smatrano priznanjem i izmišljenih,” objašnjava Malić. Isto kaže i Trifković: “Srbija mora da se suoči sa svim što se desilo pod Miloševićem, ali ne po cenu gubitka duše.”

U medijskoj oluji koja je počela emitovanjem srebreničkog snimka, a koju su prihvatili gotovo svi mediji, ponovo se na Srbe baca drvlje i kamenje. (...) Kako se primicao 11. juli, satanizacija Srba je postajala sve glasnija. NJujork tajms je 4. jula objavio članak o Srebrenici u kome se samo ovlaš spomenulo da je komandant muslimanskih snaga u Srebrenici optužen za ratne zločine. Da ne bi čitaoce uveo u iskušenje, autor je prepisao navode Haškog tribunala da “iako su zločine tokom rata činili i bosanski muslimani i Hrvati, dokazi su neoborivi da su većinu počinili Srbi”. Jedino za takvim dokazima se i tragalo.

Dok traje ova antisrpska orgija, ne čujemo ni reči o muslimanskim humanitarnim organizacijama koje su zatvorene ili pod istragom zbog finansiranja terorizma, ili o muslimanu koji je bio umešan u napad u Madridu, ili o šest državljana BiH alžirskog porekla koji se nalaze u Gvantanamu pod sumnjom da su planirali napade na američku i britansku ambasadu u Sarajevu (NJujork tajms, 21. oktobar 2004), ili da je BiH izdala pasoš Osami bin Ladenu i njegovoj desnoj ruci Ajmanu al-Zavahiriju, koji je rukovodio logorima i fabrikama bombi širom Albanije, Kosova, Bugarske, Makedonije, Turske i BiH. Nismo čuli ni da su teroristi koji su prošlog avgusta izvršili seriju samoubilačkih napada u Iraku, uključujući i jedan na UN koji je ubio 22 ljudi, obučavani u BiH; niti da je Al-Zavahirijev brat Mohamed, najviši operativac Al kaide na Balkanu, bio visoki oficir OVK. Ne znamo da je današnja BiH – “supermarket na pragu Evrope” za potrebe avganistanskih i čečenskih terorista koji odlaze za Irak i tu dobijaju eksploziv, novac i dokumente. Zašto onda da se čudimo što nismo čuli ni kad je SFOR presreo isporuku oružja teroristima u Iraku?

Tri nedelje nakon početka bombardovanja Srbije, bivši komandant UN trupa u BiH, indijski general Satiš Nambijar je u govoru u NJu Delhiju izjavio: “Opisivanje Srba kao zločinaca a svakoga drugog kao žrtve nije bilo samo štetno već i licemerno. Po sopstvenom iskustvu znam: sve strane su grešile, ali su jedino Srbi bili spremni da priznaju da nisu anđeli. Svi drugi su insistirali na sopstvenoj nevinosti. Mojih 28 000 vojnika, i brojni službenici UNHCR-a i Međunarodnog crvenog krsta nisu bili svedoci nikakvog genocida, već samo ubistava i masakriranja na svim stranama.”

Ali kada je posmatrač KVM-a Roland Kit svedočio početkom godine da nije video nikakav genocid na Kosovu, kanadska Nova demokratska partija ga je naterala da povuče kandidaturu u pokrajinskim izborima njegove rodne Britanske Kolumbije.

Od Buša starijeg a najviše pod Klintonom, mi smo konstantno pomagali nacionalizmu i ksenofobiji na Balkanu; i danas naši mediji pokušavaju da odrede kvadraturu kruga. Suočena sa odlukom o statusu Kosova, administracija DŽordža Vokera Buša ima priliku da ispravi istorijsku nepravdu i odredi ispravan kurs na Balkanu, koji će konačno da bude u skladu sa njegovom suštinskom vizijom rata protiv terorizma.

Veliki narodi priznaju greške, umesto da ih ponavljaju. Ali u proteklih nekoliko nedelja ova zemlja je zakazala u svom potencijalu da bude velika. Amerikancima je servirana čista propagandna kampanja koja je za cilj imala da ponovi naše malverzacije na Balkanu. Na američkom narodu je da zatraži istinu.

Ako smo formirali komisiju da ispita šta je i šta nije ova administracija uradila da bi sprečila samoubilačke napade 11. septembra, pa bože dragi, šta tek da tražimo od administracije koja je angažovala američko vazduhoplovstvo da bombarduje evropsku zemlju kako bi stvorila istorijsko nasleđe veće od seks-skandala, i lansirala lažnu priču o genocidu kako bi sakrila stvarni?

Ako tražimo dokaze o “izdajničkom ratu” u koji smo “zavedeni” i “uvučeni” ili se “o njemu lagalo”, moramo da pogledamo u događaje iz 1999. U jednom avganistanskom logoru Al kaide je pronađeno pismo kosovskog Albanca, u kome je pisalo: “Imam iskustvo kao član OVK u napadima na Srbe i Amerikance... preporučujem samoubilačke operacije protiv zabavnih parkova poput Diznilenda.” Da su oni što danas protestuju protiv republikanskog rata isto tako osuđivali demokratski rat na Kosovu, da smo znali ko su nam zaista prijatelji a ko neprijatelji i da nismo dozvolili da Balkan postane kapija terorizma na Zapad, moguće je da nam se 11. septembar nikada ne bi ni desio (...)

Svedočeći na suđenju Miloševiću prošlog septembra, analitičar DŽejms DŽatras koji je od 1985. do 2000. radio za republikanski komitet Senata za političke inicijative, citirao je nalaz Komisije za 11. septembar da je devedesetih godina u BiH “postavljen temelj istinske terorističke mreže”. Tu mrežu danas znamo pod imenom Al kaida.

Balkan je bio prvi cilj Irana i Osame bin Ladena u prodoru na Zapad. Mi smo im ga ispunili. Zašto?

(DŽulija Gorin, Jewish World Review)