Magija ponovo na delu

U jednom ranijem romanu o Hariju Poteru, profesorka predskazanja Sibil Trilejni pogleda Harija i kaže kako svojim unutrašnjim okom vidi da se iza tog hrabrog izraza lica krije nemirna duša

“Žao mi je što moram da kažem da tvoje brige nisu neosnovane”, dodaje ona. “Vidim da ti predstoje teški trenuci, avaj, najteži trenuci ... bojim se da će se ono od čega strahuješ zaista dogoditi ... čak možda pre nego što možeš i da naslutiš.”

To zastrašujuće proročanstvo događa se u Hariju Poteru i polukrvnom princu – tu umire još jedna Hariju bliska i važna osoba i zbog toga je šesti roman o Hariju Poteru do sada najmračniji i u najvećoj meri uznemirujući u celoj seriji knjiga. Jedan izrazito mučan rasplet.

To je roman u kome se stiču niti desetak različitih linija radnje iz ranijih romana, što je samo još jedan dokaz koliko brižljivo Y. K. Rouling slaže svoju yinovsku slagalicu. U Hariju Poteru i polukrvnom princu glavni junak, kome je sada 16 godina, usamljeniji je no ikad ranije – sve je svesniji gubitka i smrti i sve je više izolovan zbog toga što ga smatraju “odabranim” za odlučujuću bitku sa mračnim lordom Voldemorom.

Na samom početku romana saznajemo da u svetu čarobnjaka vlada pravi rat: lord Voldemor i njegovi smrtožderi postali su toliko moćni da se njihovo zlo prelilo čak i u svet Normalaca. Na to konsolidovanje i jačanje Voldemorovih snaga predsednika vlade Normalaca upozorilo je i Ministarstvo magije iz čarobnjačkog sveta. Sve strašne stvari koje Roulingova opisuje kao zla koja se događaju u pitomoj i zelenoj Engleskoj zapravo deluju kao sumorni odjek događaja koji su se zbili u našem svetu, posle 9. septembra 2001. i posle 7. jula ove godine; čak i Hogvorts ekspres, kojim Hari i njegovi prijatelji putuju u školu, polazi sa stanice Kings kros.

Hari koji je kao dete na čudesan način preživeo Voldemorov napad u kome su poginuli njegovi otac i majka, doživljava se kao “simbol nade” u svetu čarobnjaka. Dok saznaje nešto više o tome koliko je Voldemor opsednut mišlju o njegovoj porodici, Hari shvata da je reč o sudbini kojoj nikako ne može pobeći. Baš kao i Luk Skajvoker, Hari je rad da igra ulogu junaka. Međutim, isto kao Spajdermen, i Hari je svestan da ta uloga donosi ogroman teret: iako gaji nežna osećanja prema jednoj devojci, on strahuje od veze, jer je svestan opasnosti koje mu predstoje.

“Znaš, ovo liči na nešto što se događa u životu nekog drugog, ovih poslednjih nekoliko nedelja koje smo zajedno proveli”, kaže joj Hari. “Ali ja ne mogu ... mi ne možemo ... toliko je toga što moram sam da uradim.”

I zaista, opasni zadaci koje će mu u ovom romanu poveriti profesor Albus Damblder ostaviće mu mnogo manje vremena za Kvidič i gluvarenje sa Ronom i Hermionom: moraće da pomogne svom najomiljenijem profesoru da pronađe četiri nestala i supertajna magična predmeta u koje je Voldemor sakrio delove svoje duše, želeći da na taj način sebi obezbedi besmrtnost. I to nije sve. Dementori, strašni čuvari Askabana, udružuju se sa Voldemorom; Drako Malfoj počinje sve zagonetnije i zlokobnije da se ponaša, neprestano se hvaleći nekakvim “većim i lepšim stvarima”, i malo-malo pa nestaje iz školskih prostorija; za novog učitelja odbrane od mračnih veština biće postavljen Severus Snejp; dvoje Hogvortsovih đaka jedva će izbeći smrt u misterioznim napadima; i Dambldor će iznenadno biti ranjen, ali neće hteti da objasni kako je do toga došlo. Čini se da je jedan od retkih svetlih trenutaka u Harijevom školskom životu onaj kada pronalazi stari uybenik sa zabeleškama nekog nepoznatog i zagonetnog bivšeg vlasnika, Polukrvnog princa, jer iz njega uspeva da sazna nekoliko korisnih stvari o tome kako se prave čarobni napici.

Početak knjige deluje živo i zabavno, što je karakteristično i za prethodne romane o Hariju Poteru; oseća se ona toliko karakteristična tinejyerska napetost u odnosima između momaka i devojaka, učenika i profesora. Kako radnja više odmiče, međutim, stvari postaju sve mračnije, gotovo da dosežu miltonovsku zgusnutost i tminu. U suštini, dve završne scene ovog romana mogu delovati preterano zastrašujuće za najmlađe čitaoce, baš kao i onaj najžešći okršaj između Obija van Kenobija i Anakina Skajvokera u poslednjem romanu iz serijala Ratovi zvezda – Osveta Sita.

Hari zadržava svoj vrcavi smisao za humor i hrabro dečačko srce, ali je, kao uostalom i u prethodnom romanu, Hari Poter i Red feniksa, on mnogo više Henri Peti nego Hal, više kralj Artur nego mladi Vart. Sada je već izrastao u nespornog lidera, i u školi, i nad terenom za kvidič: on je neko ko mora da nauči da donosi nepopularne odluke i da kontroliše svoj neobuzdani temperament, neko ko izvesne tajne mora da skriva čak i od najbližih prijatelja i učitelja.

Sada je svestan da postoji dosta toga što je njemu i Znate-već-kome zajedničko. Tu je i jedna zastrašujuća scena u kojoj Hari mora da bira između posvećenosti svome životnom zadatku i svojih najdubljih i najiskrenijih osećanja. Otkrivajući stvarni identitet Polukrvnog princa, Hari će naučiti ponešto o varljivosti prvih utisaka i o tome koliko nas roditeljske zablude mogu zaslepeti. Prihvatajući sopstveni identitet, Hari Poter će otkriti i svoje mesto u istoriji.

Razume se, Hari Poter nije samo ono što Nemci zovu Bildungsroman, ima tu i elemenata detektivske priče, ima poučnih parabola, tipično internatskih priča, ima elemenata akcionih i avanturističkih romana. Roulingova koristi svoj nepresušni dar za izmišljanje čudnih događaja da spoji sve te žanrove, istovremeno svesno koristeći mnoštvo simbola i pozivanja na druge izvore – u jednoj istoj knjizi nalazimo pozivanje i na Šekspira, i na Dikensa, i na bajke, i na grčku mitologiju i najnovija kinematografska ostvarenja kao što su Ratovi zvezda. Roulingova sve to pozajmljuje i koristi, praveći neku samo svoju mešavinu.

Mestimično taj postupak otežava čitanje, ili bar čitalac stiče utisak da autorka pomalo veštački gradi scenu ne bi li potvrdila ili overila zbivanja iz pređašnjih knjiga. To se ponajviše odnosi na vezu sa romanom Hari Poter i dvorana tajni i priče o mladom Voldemoru, odnosno Tomu Ridlu.

Ti se delovi, srećom, lako i brzo zaboravljaju, kako se radnja dalje odvija, sve većom silovitošću. Istovremeno, valja reći da napetost ne proističe samo iz iščekivanja šta će se sledeće dogoditi, ko će umreti ili kako će biti rešena neka nova zagonetka. Napetost je velikim delom proizvod autorkine veštine u pričanju priče koju ne vode događaji, već književni junaci, toliko realistični da gotovo imamo osećaj da možemo da ih dodirnemo. To je kazivanje o tome da život jednog čoveka određuju izbori za koje se opredeljuje.

Zato želimo da znamo još više. Recimo, želimo da znamo više o Harijevim roditeljima, o tome kako su se upoznali i venčali, jer bi to moglo da nam pruži ključ za odgonetanje mnogih Harijevih poteza. Želimo da znamo više o tome zašto Dambldor stalno želi da u svakome vidi ono najbolje, jer bi nam odgovor na to pitanje mogao ukazati na to kako odlučuje kome će pokloniti poverenje. Želimo da znamo više o okolnostima u kojima je rođen Tom Ridl, jer bi to moglo da nam objasni zašto je odlučio da sebe iznova stvori u liku Voldemora.

Knjige o Hariju Poteru uspevaju da postignu isto ono što postižu najklasičnija dela književnosti za decu, od Čarobnjaka iz Oza do Gospodara prstenova. One stvaraju jedan bogato izmaštani i savršeno jedinični svet, podjednako bogat detaljima i podjednako neverovatan i smrtan kao i svet u kome sami živimo.

(The New York Times)

Prevela LJiljana Nedeljković