Ne zabranjivati novine

Živim u Čikagu i radujem se svakom dolasku u zemlju, iako i kod kuće pratim sve što mogu preko Interneta. Sa naročitim interesovanjem sam čitao sve što je štampa pisala o Srebrenici. Taman sam pomislio da je NIN objavio čestit tekst iz Srebrenice, kad u nedelju uveče saznadoh od Borke Pavićević (Utisak nedelje, TV B92) da nije tačno da je neko u Srebrenici vikao Borisu Tadiću, da ga je vređao, i da oni koji to pišu, ne samo što ne pišu istinu, već nas vraćaju u 1991. godinu.

Sedoh za kompjuter da proverim šta pišu zapadni izvori. Kad tamo, američki “Wusvik” u najnovijem broju tvrdi da su “mnogi muslimani” na skupu u Potočarima protestovali protiv Borisa Tadića, a britanski “Dejli telegraf” je zabeležio i ime muslimanke koja se probila do Tadića vičući na njega. To mi je dalo ideju da još jednom pročitam izveštaj u listu za koji piše Borka Pavićević. Ni traga od onog o čemu pišu NIN, “Wusvik” i “Dejli telegraf”.

Slobodan sam da vam na osnovu ovog primera javno sugerišem dva zaključka. Prvi je da jedne novine, ipak, nisu dovoljne. Drugi je da ovim gospođama (S. Biserko, B. Pavićević, B. Kovačević- Vučo) nipošto i nikada ne smete dati da zabranjuju listove po Srbiji. Inače ćete završiti na samo jednim, lošim novinama.

Slobodan Kesić,

Čikago, SAD