Dovoljno za uživanje

Samo na prvi pogled Vjen – sa oko 30 hiljada stanovnika – izgleda kao čudan izbor za smotru koja nudi 150 koncertnih programa za (očekivano) preko 100 hiljada posetilaca. Grad je, međutim, udaljen tek 20 minuta vozom od Liona, koji je samo dva sata udaljen TGV železnicom od Pariza, pa festival okuplja ljude iz cele Francuske, privučene raznovrsnim muzičkim programom i turističko-gastronomskim atrakcijama – poput antičkog dekora, izvrsnog lokalnog vina (belo Condrieu i crno Cote Rotie) i vrhunske kuhinje. Podignut u dolini Rone da pruži utočište galskom plemenu Alobrož, Vjen je u vreme vladavine rimskog imperatora Avgusta bio značajan trgovinski centar carstva, sedam vekova kasnije jako uporište hrišćanstva (tzv. Sveti Vjen), a sve do XIX veka srce tekstilne industrije oblasti Rona-Alpi, kada je morao da ustupi pred narastajućim Lionom. Nemajući kud, građani su se bacili na turizam – ključni događaj za noviju istoriju Vjena bio je početak arheoloških iskopavanja pred Drugi svetski rat, kada je iz zemlje na obroncima brda nad gradom osvanuo savršeno očuvan Rimski teatar, koji može da primi preko 8 000 ljudi. U njemu danas nastupaju glavne zvezde festivala.

Nekoliko stotina metara dalje, na drugom antičkom lokalitetu podignuto je u doba Molijera malo pozorište, u kom se održavaju besplatni ponoćni koncerti vodećih francuskih džezera i manje atraktivnih gostiju iz SAD. Tokom popodneva, ispred Gradske kuće nastupaju polaznici letnje DŽez akademije, a na sceni Sibel (opet unutar Rimskih ruina) lokalni izvođači i big bendovi. Kome sve to nije dovoljno, poći će u sitnim satima na obalu Rone, da u atmosferi diskoteke dočeka jutro uz program fanki-elektro-dens orijentacije. Osim koncertnih sadržaja, Jazz A Vienne tradicionalno organizuje večeri poezije (uz džez muziku), izložbu (džez) fotografija u samostanu St-Andre-le-Bas (ove godine je 12 fotografa priredilo retrospektivu 25 godina festivala), gospel misu u nedeljno jutro uz učešće “Crne braće”, te projekcije igranih filmova i crtaća inspirisanih džez muzikom.

Čast da otvore jubilarni festival dobili su ekskluzivci diskografske kuće Dredžfus Jazz iz Pariza – Andre Sekareli (bubnjevi), Bireli Lagren (gitara), Žan-Mišel Pilk (klavir) i Rišar Galijano (harmonika), koji je predstavio dva programa – Piazzolla Forever i duet sa Mišelom Portalom (saksofon). Uz kasnije nastupe Rozarija Đulijanija (saksofon), Sare Lazarus (vokal), Roja Hejnsa (bubnjevi) i Ahmada DŽamala (klavir), ova produkcija je dominirala u glavnom programu, što ne treba shvatiti kao ustupak organizatora domaćem izdavaču, već kao dokaz da se džez polako izmešta iz SAD u Evropu, gde ga danas bolje prihvataju nego u postojbini. S obzirom na to da je Beograd u poslednjih pet godina video pet od pomenutih devet umetnika, a sličan je i procenat (preko 50 odsto) izvođača sa celokupnog glavnog programa koje smo ugostili kod nas, nameću se još dva zaključka: a) da Francuski kulturni centar ulaže veliki trud da nam predstavi najbolje od francuskog džeza i b) da nas od velikog sveta najviše razdvaja činjenica da ne postoji kvalitetni festival koji bi svetsku džez elitu organizovano okupljao svake godine u isto vreme, na jednom mestu.

Jazz A Vienne nudi i više od toga. Na ideju osnivača i umetničkog direktora festivala Žan-Pola Buteljea, stimuliše se kupovina kompleta ulaznica – za cenu od četiri moguće je videti sedam programa po izboru, što je dobra prilika za eksperimentisanje sa nepoznatim. Od ove godine, sa Buteljeom zajedno radi Žan-Pjer Vinjola, dugogodišnji rukovodilac pariskog džez kluba Meridien: tandem iskusnih promotera i velikih znalaca muzike fino tematski oblikuje program, umesto prostog ređanja zvezda na scenama iz noći u noć.

Posebnu počast dobio je pijanista Mekoj Tajner, u prilici da publici predstavi različita interesovanja u programu atraktivnog naziva McCoy Tyner Story (Priča o Mekoj Tajneru). Bolje bi, doduše, bilo da je program nosio naziv Noć sa Mekoj Tajnerom, jer pijanista jedva da se obratio publici, pružajući – umesto istorijskog preseka karijere – “samo” svedene susrete (po dve numere) sa raznim formacijama u kojima voli da nastupa (kvintet, trio, solo), plus duži blok u pratnji big benda (Brussels Jazz Orchestra). I to je, međutim, bilo dovoljno za uživanje. Uz pomoć sjajnih saradnika u malom sastavu – Gari Barc (saksofon, nekadašnji saradnik Majlsa Dejvisa), Ravi Koltrejn (saksofon, sin DŽona Koltrejna), Čarnet Mofet (kontrabas) i Erik Gravat (bubnjevi) – razigravao je duhove modalne revolucije Koltrejna i Majlsa u motoričnim ritmovima fanka i latina, dajući savršeno jednostavan primer održavanja džez vatre kontrolisanim prilagođavanjima modernom vremenu. Po navici, i gitarista Pet Metini je imao celovečernji program, ovog puta sa posebnim povodom promocije albuma/svite “The Way Up”. U gotovo istom trajanju kao na disku (68 minuta), svita je bliža delu klasične muzike nego džezu, a izazov prisustvovanja njenom koncertnom izvođenju nije bio u traženju novih nota koje će svirati članovi grupe, već novih boja (više akustike!) u odnosu na album. U drugom delu programa, Metini je napravio “najbolje od” ranijih radova grupe – za ovacije verne publike i dosađivanje akreditovanih novinara.

Povodom obeležavanja 50-godišnjice smrti Čarlija “Berd” Parkera, prostor Antičkog teatra su “osvetili” Roj Hejns (bubnjevi), jedan od poslednjih živih Parkerovih saradnika i Čarls Mekferson (alt saksofon), koji je svojevremeno uspešno dublirao Parkerove deonice u filmu “Ptica” Klinta Istvuda. “Diverse” – Hejnsova verzija Parkerove teme “Segment” – momentalno je prizvala duh Berda, da bi “Billie’s Bounce”, “Body and Soul”, “My Heart Belongs To Daddy” (sa slatkim šmekom Mediterana, primerenim mestu zbivanja) i “Embraceable You” uronile još dublje u vreme kada se živelo brzo i žestoko. Pored prilike da promoviše novi album “Parker’s Mood”, italijanski alt saksofonista Stefano di Batista je pozvao na megdan i dvojicu zemljaka/kolega po instrumentu, Rozarija Đulijanija i Grega Abatea. Kada je čuo da će svirati samo jednu numeru, Đulijani je izjavio da se prvim vozom vraća u Rim! Ostao je, ipak, a početni bes je doprineo sjajnoj kreativnoj diverziji: i on je pozdravio publiku sa “Segment”, ali u gotovo duplo bržem tempu (i toliko energičnije) od Hejnsovog! Abate je, kao da je tražio protivtežu pomahnitalom Đulijaniju, izabrao mile tonove balade “Loverman” – još jedan trijumf, naravno, ali drugačijeg senzibiliteta. A Stefano di Batista je, motivisan vrhunskom predstavom gostiju, u svaki solo ušao kao da polaže ispit pred samim Parkerom! U veličanstvenom bluz duelu sa Mekfersonom preuzeće simbolično ulogu novog legitimnog Parkerovog naslednika, pa komandovati rafalnu paljbu četiri alta za “Donna Lee” – tu čuvenu kišu tonova koji u malom predstavljaju esenciju bibapa. Publika je poludela. Izlazeći na bis, nagovestili su harmonije “Mack The Knife”, a hiljade okupljenih je počelo horski da zvižduće dragu temu! Veče je završio sastav “Charlie Parker Legacdž”, zanimljivo sklopljen od tri starca u pozadini (Roni Metjus – klavir, Rej Dramond – bas, DŽimi Kob – bubnjevi) i tri mladića-sledbenika u frontu (Ves Anderson, DŽesi Dejvis i Vinsent Herig – saksofoni).

Čik Korija (klavir) i Geri Barton (vibrafon) – bliski prijatelji i povremeni saradnici – nastupali su iste večeri, što je značilo da će imati i mali zajednički set između programa sa njihovim sastavima. Barton je na put poveo talentovanu decu iz bostonske škole Berklee (gde je prodekan) i pustio ih ne samo da pokažu kako sviraju, već i koliko nadahnuto komponuju – siguran sam da ćemo već za koju godinu pratiti uspešne karijere Vadima Neselovskog (klavir, Ukrajina) i DŽulijena Lejdža (gitara). Bend Touchstone, sa kojim se predstavio Korija, evocira sećanje na istoimeni album iz 1982. godine, snimljen u saradnji sa Pako de Lusijom. Ako je spoj džeza i flamenka onda bio čudan, pijanista sada može da se pohvali da je stvarao dve decenije ispred vremena – scenu su poslednjih godina preplavili bendovi koji se uspešno bave tom sintezom, a cahun (stolica po kojoj flamenko perkusionista udara ritam) se danas upotrebljava i u muzici koja nema elemenata flamenka. Da bi Touchstone zazvučao kako treba, Korija je angažovao prateći sastav Paka de Lusije, predvođen sjajnim flautistom/saksofonistom Horheom Pardom: sa dugim instrumentalnim međuigrama, koje su se dinamički njihale poput morskih talasa, u mašti se stvorila slika flamenko para u strastvenom plesu.

Bluz veče je otvorio mladi trombonista Big DŽejms Montgomeri sa sastavom Chicago Pladžbodžs. Budućnost bluza je, poručuju momci, u dobrim/novim pesmama i konkretnoj/jednostavnoj svirci koja će pokrenuti tela na veseli ples. I Tay Mahal je, u pratnji samo ritam sekcije, naglasak stavio na pesme, koje su balansirale na graničnim susretima bluza sa folkom, havajskom i kajunskom muzikom. Svedena na razmenu sentimenata sa publikom, ova koncepcija bi više odgovarala nastupu u malom klubu – majstoru, kakav je Tadž, ipak nije bilo teško da potrebnu bliskost ostvari sa deset puta više ljudi pred sobom. Ali, pravi sentimentalni šok je tek sledio, kada je na scenu stupio “kralj bluza”, Bi Bi King. U 79. godini, on, naravno, izgleda kao stari čika, ali svira jednako žestoko kao u mlađim danima, a kako tek peva... U sporijim numerama (“Night Life”, “How Blue Can You Get” i, posebno, “Key To The Highnjay”) svaki stih izaziva žmarce po celom telu. Brze numere/hitovi (“When Love Comes To Town”, “Rock Me Baby”, “Early In The Morning”...) su prilika da peva sa horom od 8 000 posetilaca. Posebno efektno zvučalo je (ponovo) horsko zviždukanje publike u “You Are My Sunshine”. “Zaista se nadam da ovo nije – kako kažu – moja poslednja turneja”, obratio se publici na kraju koncerta, “ali ću – za svaki slučaj – probati sada da izvedem pesmu koju je proslavio moj dragi prijatelj Pops”. Uz zvuke “When The Saints Go Marching In”, pošli smo u noć sa nadom da ćemo se ponovo sresti.

Ukratko o novim susretima... Trubač Patrik Artero pre svih – sa programom duhovito nazvanim “To Bix But Not Too Bix” (za Biksa, ali ne previše Biksa) potražio je inspiraciju u muzici ranog heroja džeza Biksa Bajderbeka, ali se nije zaustavio na reciklaži, već je podvrgao naglašeno avangardnom tretmanu. Najbolju zabavu u diskoteci napravio je sastav Balkan Beat Box (Izrael/SAD), sa predstavom koja je – ruku na srce – i muzički i koncepcijski bila bliska (našem) turbo folku. Evropski izvođači trasiraju nove puteve: holandski sastav Relax (hip hop), italijanski duvački orkestar Funk Off (fanki), španski pijanista Čano Domingez (flamenko, naravno), bugarski pijanista Mario Stančev (balkanski motivi), engleski trio Acoustic Ladyland (pank džez) i francuski gitarista Nikolas Repak (elektro džez) oblikuju važnu poruku – džez je živ, a oni koji ga vuku napred žive i stvaraju tu, oko nas. Kada se naši muzičari konačno budu izvukli iz klopke bibapa, biće ih i na ovakvim mestima – za džez ne postoje granice, osim autocenzure kreativnosti.

Vojislav Pantić