Milijarder iz mjuzikla

Zahvaljujući rodoljubivosti jednog “oligarha”, Moskva bi uskoro mogla da dobije “sopstveni Vembli” – fudbalsku arenu s ugledom legendarnog londonskog stadiona, koja bi Rusima olakšala lobiranje za pravo na organizaciju popularnih međunarodnih takmičenja, recimo finala Lige šampiona.

Pravi Vembli se upravo dograđuje (uz pomoć 757 miliona funti ulaganja), pa će kapacitet stadiona, kada se u idućoj sezoni bude otvorio i dalje biti rekordan, imaće 90 hiljada mesta – 35 hiljada sedišta više nego predviđeni ruski teren. Moskva uostalom već ima mastodont sličnih razmera, Lužniki ( stadion je dogradio gradonačelnik Luškov, slaveći osam i po vekova prestonice) – ali igralište koje će se sada graditi, najverovatnije na severu metropole blizu kule Ostankina i Botaničke bašte, trebalo bi da donese reputaciju i zadrži simboliku glavnog “nacionalnog”. Otud poređenje – “Vembli”.

Tema priče nije ipak stadion već čovek – Roman Abramovič (38), milijarder, vlasnik “Čelzija”, koji će investirati u izgradnju ruske replike slavnog engleskog igrališta. Za pola veka postojanja njegov londonski klub se ove godine prvi put ovenčao titulom fudbalskog šampiona Engleske, ali tek pošto je pomognut s četvrt milijarde funti Abramovičevog novca, koliko je Rus potrošio kupujući svetski poznate noge za loptu i zeleni travnjak.

Vaskrsnuvši “Čelzi”, nekadašnji pitomac dečijeg sirotišta u ruskom Saratovu (život “dvadeset prvog” na Forbsovoj listi današnjih bogataša sveta počet je na senovitoj strani ulice, predodređen smrću Romanove majke pri porođaju, i oca ubijenog kranom na radilištu!) – obreo se u središtu, reklo bi se, jednog sasvim britanskog navijačkog ludila. Veliko pleme “Čelzi”-fanova utkalo je “misterioznost” bogatstva Abramoviča (uglavnom od nafte u Sibiru) u tekst himne engleskih fudbalskih tribina: “Želite najbolje? Onda ništa ne pitajte. Roman je naš. A odakle to – topovi, droga, nafta iz mora? Nek’ostane misterija”!

“Red Rom” je konstanta u naslovima, ponavljana hiljadama puta na hiljadama stranica britanskih tabloida. U policama knjižara su “biografije”, u čijem sastavljanju ruski nepričljivi bogataš (Abramovič se kloni pitanja štampe!) apsolutno nikada nije sarađivao, a vrhunac svega je sada i mogućnost da šlager-siže o Jeljcinovom “oligarhu” možda osvane i na londonskom Vestendu. Obiluje bizarnim pojedinostima.

Abramovičev “boing” identičan je na primer “jedinici” vazduhoplovnih snaga SAD – službenom avionu predsednika Amerike. Jedino što je luksuzniji. Obložen je panelima orahovine (kažu da je i specijalno zaštićen uređajima za ometanje laserski navođenih projektila). Švajcarska kompanija zaslužna za “famozni enterijer” otvorila je nedavno filijalu u Moskvi. Posle opremanja Romanovog “767” (prethodni “737” predat je na raspolaganje Irini, Abramovičevoj trećoj supruzi) ruski “nuvo riš“ je maltene u redu za slične majstorije, i to “od iste firme”.

Bogataševa jahta raspolaže sletalištem i opskrbljena je helikopterom (navodilo se da je čak i pod zaštitom privatne podmornice), a zamak Šato de la Kro u Francuskoj, u kojem su se 1938. nastanili tadašnji princ od Velsa, nesuđeni kralj Edvard Osmi i gospođa Simpson (razvedena Amerikanka zbog koje je Edvard žrtvovao britanski tron) – takođe su, uz imanje u Engleskoj, postali Romanovo vlasništvo.

Posle čuvenog ljubavnog para, atraktivni dvorac pripadao je dosad uglavnom kraljevima, belgijskom Leopoldu Trećem, italijanskom Umbertu, egipatskom Faruku, a među gostima zamka bilo je “formata” ravnih jednom Čerčilu. Da li je iko mogao slutiti da će se takvo zdanje jednom obreti još i u posedu jednog “novog Rusa”?

LJudi zabavljeni estradom pronašli su u nekim od sličnih pojedinosti materijal dostojan dobrog mjuzikla. Govorilo se da bi Bili Gaf, nekad menayer Roda Stjuarta, mogao eventualno iskoristiti nekoliko odlomaka iz knjige Krisa Hačinsa, čoveka iz novina koji zarađuje pišući biografije besmrtnih (princeza Dajana, Elvis Prisli, Yon Lenon, Roman Abramovič) i napraviti muzički komad – o “milijarderu niotkud”.

Polet Britanaca možda je fascinirao domaće, ali nije opčinio Ruse. Oni otprilike dobro znaju poreklo finansijske moći i ovog i drugih Jeljcinovih “oligarha” (u Romanovom slučaju, prijateljstvo s Jeljcinovom kćerkom Tatjanom Djačenko i saradnikom tadašnje administracije predsednika Jumaševim!), a neki među njima i pitaju – zar Abramovič ne može da deo novca uloži i u sport kod kuće?

Slučajno ili ne, slična pitanja čula su se i iz kruga vlasti. Imajući u vidu politički stav predsednika Rusije Putina – da je Jeljcinova “oligarhija” ne samo sasvim dovoljno opskrbila samu sebe, nego je finansijski obezbedila i daleke generacije svojih potomaka, i da bi sada mogla da malo više pomogne “i društvu” – teško je ne pomisliti da je i izgradnja “moskovskog Vemblija”, možda jedno od oduživanja Abramoviča “društvu”. U njemu je sirotovao i u njemu se obogatio. A kazna od devet godina robije, izrečena nedavno milijarderu Hodorkovskom (i rasparčavanje njegove naftne kompanije Jukos), podseća na opasnosti uzleta visoko “iznad društva”.